Zašto ljude više zanima šta jedem nego sa kim spavam

Ovaj članak prvobitno je objavljen na MUNCHIES Švajcarska.

Napomena urednika: Ovo je lični esej koji odslikava iskustvo jedne osobe i namera mu nije da generalizuje iskustva svih LGBTQ ljudi.

Nekada mi je bilo savršeno normalno da svakodnevno konzumiram meso i mlečne proizvode. Odrasla sam u bosanskoj porodici u veoma tradicionalnom istočnom delu Švajcarske. Za doručak smo jeli puru (palentu sa mlekom), za ručak kvrgušu (testo sa piletinom i pavlakom), a za večeru punjene paprike (paprike punjene mesom). Pavlaka i jogurt sastavni su deo skoro svakog balkanskog jela, a ja sam dugo ismevala vegetarijance i vegane. Ko bi se normalan svesno odrekao čizburgera ili kobasice iz Sent Galena? Ali od prošlog meseca zvanično ih razumem. Odlučila sam da učestvujem u Veganuaru, dobrotvornoj akciji koja od ljudi traži da isprobaju veganstvo tokom meseca januara i na kraju odlučila da postanem vegan do daljeg — i, na moje veliko iznenađenje, javno deklarisanje o tome ispalo je teže nego mojoj porodici saopštiti da me privlače žene.

“Jesi li sigurna da ti ne nedostaje nešto u životu?”, “WTF, jesi li ozbiljna?” ili “Ti? Stvarno?” bile su samo neke od reakcija sa kojima sam se suočila kad sam pre šest godina saopštila porodici i prijateljima da sam lezbejka. Ali posle ovih, obično bi sledilo: “Lepo je da konačno možeš da budeš svoja” i “To je hrabro od tebe.” Ali dodaci kao što su ovi izostaju kad me ljudi prozivaju zbog onoga što jedem. Odjednom svakog strašno zanima koju hranu konzumiram; moje kolege i prijatelji proučavaju sastojke svakog mog obroka i napadno me ispituju da li je sve na mom tanjiru zaista vegansko. Sasvim slučajno, pre — dok sam više puta nedeljno jela picu, meso i ćevape — nikoga nije zanimalo da li u sebe unosim sve neophodne hranljive sastojke i proteine.

Hrana i seks spadaju u najličnije aspekte nečijeg života. Seksualnost, međutim, igra određenu ulogu u društvu i važno je za ostale pripadnike čovečanstva. Moji roditelji se, na primer, brinu da li će ikad imati unuke. Ali to da li jedem meso ili povrće ni na koji način ne utiče na moje okruženje. Ono što jedem veoma je lična stvar. Jedini društveni aspekt jeste da produžava život životne sredine.

Ali uprkos svemu, mnogi ljudi, bez obzira na to koliko su otvoreni, moderni ili načitani (ili makar tvrde da jesu), reaguju oštrije na to što sam veganka nego na moju homoseksualnost. Zašto im to što jedem ili ne jedem toliko smeta? Pokušala sam da saznam zašto gaje takvo neprijateljstvo — i zašto deluju kao da su spremni da me svakog časa napadnu. Kad kažem da ne jedem proizvode životinjskog porekla, ne sugerišem da sam na neki način bolja od ljudi koji jedu meso, što je, nažalost, često način na koji to oni tumače. Da li se osećaju ugroženo zbog osećaja krivice, nerazumevanja ili prosto zbog ograničenosti? Nemam pojma.

Možda ima veze s činjenicom da veganstvo, baš kao i homoseksualnost, neki ljudi ograničenih shvatanja smatraju "abnormalnim". Prema njima, ljudi su oduvek konzumirali meso i mlečne proizvode — našim telima potrebni su njihovi hranljivi sastojci. Ali samo zato što je nešto oduvek bilo tako automatski ne znači da je to u redu. Mnogo se toga promenilo od Kamenog doba: onomad smo ubijali mamute lukom i strelom, a danas nekad triput dnevno jedemo životinje koje su odgojene samo za klanje. Uz to, mi smo potekli od majmuna, a majmuni praktično uopšte ne jedu meso. Apsurdno, zar ne? Ali tako izgleda moj svakodnevni život. Svuda vodim apsurdne razgovore.

Nutritivna psihološkinja Điđa Metler-Saladin ima jednostavno objašnjenje zašto su neki ljudi toliko zainteresovani za vegane i toliko strasno osuđuju njihove prehrambene navike: “Danas je ishrana visoko moralizovana. Ljudi definišu svoje identitete ili svoje grupne sklonosti putem onoga što izaberu da jedu. 'Ko sam ja, ko bih želeo da budem, šta želim da predstavljam za druge?' Prehranjivanje je društveni čin u kom svi znaju kako da se ponašaju. Izlazak iz tih okvira sa veganskom ishranom stvara nesigurnost", kaže Metler-Saladin. “Kad neko odabere nešto drugo, on dovodi u pitanje pravila. Da li ta osoba više ne želi da bude deo nas?”

Ali činjenica da se ne uklapiam u heteronormativne standarde manje smeta ljudima od toga što sam veganka zato što time što sam lezbejka ne mogu da zauzmem moralan stav. Moja homoseksualnost ne ugrožava savest drugih ljudi. Ali to što sam uspela da poštedim živote 30 životinja i sačuvam 124,917 litara vode, 84 kvadratnih metara šume, 275 kilograma ugljen-dioksida i 543 kilograma pšenice samo tokom prošlog meseca — e, to je ugrožava.

Briga za životnu sredinu — i želja da ublažim sopstveni uticaj na nju — razlozi su zbog kojih sam se odlučila da postanem veganka. Moji prijatelji vegani definitivno su mi pomogli da promenim svoj stav, ali ne tako što su mi govorili koliko je to sjajno; umesto toga, oni su mi pokazali kako naše kolektivno prilagođavanje ishrane može da ima pozitivan uticaj na našu životnu sredinu. Naravno, svi znamo (mada neki ljudi tvrde da ne znaju) šta nas čeka sa klimatskim promenama. Ali kad ste namireni, lako je ne razmišljati o tome po čitav dan. Kad vas obuzme glad, teško je ne poželeti hamburger. Ali možete li da verujete da proizvodnja jednog hamburgera utroši istu količinu vode kao da pustite tuš da radi dva meseca neprekidno? Ni ja!

Moje drugo javno deklarisanje bilo je izrazito problematičnije od prvog, ali ni u kom slučaju ne žalim zbog te svoje odluke. Mesec dana veganstva donelo mi je mnogo dobra, pa ću samo nastaviti da izbegavam hranu životinjskog porekla. Umesto da se osećam iscrpljeno posle jela, izgubila sam kilograme, moj ten se prolepšao, mnogo više eksperimentišem u sopstvenom kuvanju i otkrila sam mnogo novih restorana. Čak imam više energije nego pre. I sve mi to pomaže da ignorišem anti-veganska osuđivanja sa kojima se često srećem. Ljudi moraju konačno da shvate da su pojedinci vredniji zbog onoga ko su nego zbog onoga šta jedu ili sa kim spavaju.