Kako nas Instagram čini prizemnim, dosadnim i potpuno poremećenim
Foto: Danil Nevsky via Stocksy; Ilustracija: Lia Kantrowitz
Društvene mreže

Kako nas Instagram čini prizemnim, dosadnim i potpuno poremećenim

Do sada je većina ljudi upoznata sa lošim tendencijama koje Instagram ohrabruje: opsednutost sobom, uhođenje i pastelno ružičasti neukus. Dva nedavno objavljena dela – jedan roman, „Simpatija“, i jedan film, „Ingrid odlazi na zapad“ – bave se ovom temom.

U ranim danima Tvitera, najčešće kritike ovog servisa su glasile otprilike ovako: „Zašto bi ikoga bilo briga šta sam jutros doručkovao? I ne mislim da ljudi treba uvek da znaju kada sam bio u kupatilu". Prizemna svakodnevica, tvrdili su neuobičajeno razumni skeptici, nije dovoljno zanimljiva da održi virtuelnu zajednicu.

Ubrzo se uspostavilo da greše. Tviter je dokazao da je mnogo više od spremišta nebitnih opservacija; i u dobru i u zlu, postao je platforma za objavu i analizu vesti, lažnih vesti, mišljenja, ideja, preporuka, viceva i kaprica predsednika Sjedinjenih Država. Ali funkcija Tvitera nije bila jedina loša procena sumnjičavih. Ljudima zapravo jeste stalo šta su neznanci doručkovali, i kada idu u kupatilo. Samo se ispostavilo da je prava platforma za tu vrstu informaciju vizuelnija.

Reklame

Otkako je pokrenuta 2010, sa iskrenutom, kontrastnom fotografijom marine snimljene kroz prozor osvetljenim spreda, ova aplikacija za deljenje fotografija je tvrdnju koju je Suzan Sontag iznela u svojoj knjizi iz 1977, O fotografiji, učinila eksponencijalnom: „Sveprisutnost foto-aparata ubedljivo ukazuje na to da se vreme sastoji od zanimljivih događaja, događaja koje vredi fotografisati". Pored 700 miliona korisnika i milion oglašivača koji u proseku postavljaju 95 miliona fotografija i videa dnevno, ova služba je ujedno postala i kultura za sebe – sa svojim sopstvenim normama, običajima, vrednostima, pa čak i stilom odevanja i kulinarstva – kao i izmenjeni način na koji korisnici gledaju, deluju i razmišljaju u svetu izvan svojih ekrana.

Dva nedavno objavljena dela – prvi roman Olivije Sudjić, Simpatija, i Ingrid odlazi na zapad, film u kome glumi Obri Plaza – za svoju temu imaju Instagram, i veoma sličnim zapletima i referencama, opisuju ovu aplikaciju kao nešto što je manje platforma, a više ambis. Radnja Simpatije prati Alisu, svršenu studentkinju bez korena, koja se iz Engleske seli u Njujork, i u odsustvu prave porodice, prijatelja, simpatija ili poslovnih ciljeva, postaje opsednuta japanskom spisateljicom Micuko Himurom, koja predaje na Kolumbiji. Nakon što je slučajno otkrila Micuko i kompulsivno istražila njenu biografiju na internetu, Alisa se kači za ideju da su njih dve „internet bliznakinje". Alisa ubrzo postaje toliko opsednuta onime što shvata kao narativ Micukinog naloga na Instagramu, „pregledajući njene slike… kao termit… proučavajući komentare", da počinje da se gubi u njemu. „Kada shvati da takođe poznaje i Micukinog dečka Ruperta, sa jednog putovanja u Japanu, njeno interesovanje se pretvara u paranoju, i počinje da misli da je izgleda, „verovatno samo pion u velikoj zaveri". Rešava da mora da je upozna, i posle malo posvećenog detektivskog rada na Instagramu, organizacija susreta je bukvalno piece of cake: Micuko postavlja fotografiju muške ruke pored parčeta peciva, i taguje geografski položaj kafea (koji je, podesno, u blizini), i Alisa grabi priliku. Zna da Rupert mora da bude prisutan tokom njihovog prvog susreta da bi imala izgovor da se upozna s njom, a na drugim Micukinim fotografijama je prepoznala njegov ručni sat.

Reklame

Ingrid ide u Holivud je britka satira u odnosu na literarni triler Suđićeve, ali kostur je isti. Sveže otpuštena sa psihijatrijskog odeljenja, nakon incidenta prilikom kojeg je udarila nevestu na njenom venčanju (mislila je da je trebalo da bude pozvana), Ingrid Torburn postaje opčinjena Instagram nalogom mlade plavuše, Tejlor Sloun (Elizabet Olsen), uticajnom osobom na Instagramu, koja ima 267 hiljada sledbenika, bradatog umetnika za dečka, i opservacije poput, „još jedan dan, još jedan tost sa avokadom (emodži ruku koje se mole)". Ingrid se seli u Los Anđeles, otvara svoj novi nalog na Instagramu fotografijom zalaska sunca na Venis Biču, i počinje da kupuje i jede ono što Tejlor u svojim postovima kaže da treba da se kupuje i jede (tašna Kler V i Kafe Gretitjud, za upućene). Proučivši Tejlorin nalog dovoljno pomno da sazna gde živi i šta najviše voli, Ingrid krade Tejlorinog psa, da bi joj ga kasnije vratila i upoznala je.

U svojoj srži, Instagram je samo nešto što može da se gleda, beskonačan katalog koji možeš da prelistavaš dok čekaš da ti se nešto desi.

Posle toga, i u slučaju Ingrid i u slučaju Simpatije, zaplet se razvija tačno onako kao što biste i vi razmišljali kada bi vam neko rekao da napišete priču o Instagramu. Oba para žena na uvrnuti način postaju instant prijateljice, pošto su ove koje su opsesivne na prevaru izazvale intimnost, unapred znajući šta njihove mete vole, ne vole, i koja su im interesovanja. Pored nekih lakih poena – i Micuko i Tejlor čitaju Džoan Didion; Tejlor natera mehaničara da je slika iz nekoliko bolnih uglova, da bi uhvatila najbolji kadar; postoji trenutak kada Ingrid, kada misli da je Tejlor i njene drugarice ignorišu, poviče, „DONELA SAM FLAŠU ROZEA!" – oba dela su prošarana ozbiljnijim referencama na kulturu Instagrama, u obliku metafora čiji je cilj da objasne kako je lako iz stvarnog sveta iskliznuti u fantaziju u našim telefonima i van njih.

Reklame

Alisa svoje prvo jutro u Njujorku opisuje kao „šokantno ružičasto… uglavnom sam razmišljala o ružičastom, boji koja je posvuda". Ubrzo potom, odlazi u šetnju i kaže, „Do sada je sve lepo", i slika prvu fotku za Instagram, „dren i crne grane prepune pupoljaka". Na putu do svoje vikendice u Džošua Triju, Tejlor priznaje Ingrid da želi da kupi kuću pored, da bi otvorila butik koji bi bio „baš kao moj Instagram, ali u stvarnom životu"; bio bi pun stvari koje voli, i sve bi bilo na prodaju. Kada tokom jednog od martonskih gluvarenja Micuko predstavi Alisi provigil, lek za narkolepsiju koji se bez recepta koristi za poboljšanje koncentracije, Alisa opisuje osećaj kao „sebični suženi vid". Opasnost od ovog leka je taj da onaj koji ga je uzeo može da se „zakopa" u jednom zadatku, i da bude sposoban samo da broji reči u knjizi umesto da je čita, ili, kao što Micuko kaže da se njoj dogodilo, da isponova i isponova karminiše usne istim crvenim karminom dok ga „sasvim ne potroši". Iako se Alisa ne zakopava, dopada joj se ono na šta se fokusirala: Micuko, koja počinje da izgleda kao da je Alis na njoj uključila Instagramov „tilt šift editor". „Sve ostalo je postalo nejasno, dok je ona postala još privlačnija, sa nekakvom angorskom teksturom na konturama".

„Od tada", nastavlja Alisa, „Provodile smo čitave dane na provigilu, išle u pohode neizlazeći iz stana – tražile stvari, brojale stvari, kvarile stvari".

Reklame

Elizabet Olsen i Obri Plaza u Ingrid odlazi na zapad

Ako ovakve analogije deluju trapavo, to je zbog toga zato što jesu. „Alisin sebični suženi vid će prepoznati svako ko je podigao pogled sa svog telefona i shvatio da je proveo sat vremena prelazeći sa jedne tagovane fotke na drugu, bez mogućnosti da radi išta drugo osim da recituje imena, završene škole, i omiljene barove svih najboljih prijatelja bivših devojaka svojih bivših momaka; neutešnu čežnju za lampom koja košta 325 dolara; i obnovljenu spoznaju koliko su mačke slatke. Ali Instagram je sam po sebi trapav, i teško mi je da krivim ijedno od ova dva dela zbog toga što priznaju da je najočiglednija dijagnoza ona koja je ispravna. Iako je kao celina ovaj servis jedinstvena kombinacija problema, sve smo ih iskusili i ranije. Sontag: Fotografija „je uglavnom društveni obred, odbrana od anksioznosti, sredstvo moći". Zle devojke: „Jednom sam videla Kedi Heron u vojničkim pantalonama i japankama, pa sam i ja kupila vojničke pantalone i japanke". Džezabel: Fotošop je štetan i apsurdan. Brojne studije: Društveni mediji „mogu da odvrate od odnosa licem u lice, smanje investiranje u smislene aktivnosti, podstiču pasivnost time što ohrabruju da više vremena provodimo pred ekranom, što dovodi do zavisnosti od interneta, i podriju samopoštovanje društvenim upoređivanjem koje nam ne ide u prilog".

Nije teško shvatiti šta će poći po zlu u prostoru koji kombinuje sve ove elemente, dodaje izvitoperenu mogućnost da možeš da stekneš novac ili uticaj, i koji poništava bilo kakvu stvarnu svrhu. Instagramov interfejs svojim neesencijalnom sekcijom za komentare inherentno ograničava diskusiju sa drugim korisnicima, koju korisinici sada mogu da sklone po svom izboru, i generalno nije mesto na kojem mogu da se šire informacije, vesti ili politički aktivizam, na način na koji je to moguće na Fejsbuku ili Tviteru. Najočiglednije je to da je u pitanju platforma za prodaju stvari, ali iako omogućuje najbojažljivijim iteracijama kapitalističkog feminizma da cvetaju, čak ni trgovinom se ne bavi preterano vešto – da bi kupio nešto što si video na Instagramu, moraš da odeš sa Instagrama. U svojoj srži, Instagram je samo nešto što može da se gleda, beskonačan katalog koji možeš da prelistavaš dok čekaš da ti se nešto desi.

Reklame

Kao što Simpatija i Ingrid odlazi na zapad pokazuju, i uhođenje čini neprevaziđeno lakim. U oba dela, upoznavanje sa idolom sa Instagrama nije misija koliko formalnost, pitanje rukovanja aplikacijom, i u oba dela distribucija narativa to odslikava: konflikt leži u paranoji protagnistkinja da neće biti u stanju da održe prijateljstva koja su sklopila; misle da tu sigurno postoji neka caka.

Srećom, obe su privukle žene kojima je privlačnost poltronstva dovoljna da opravdaju – ili ignorišu – sve bizarnije ponašanje, barem na neko vreme. Od trenutka kada se Alisa upoznaje sa Micuko, ova druga veselo pristaje na predlog ove prve da provedu više vremena zajedno; tokom prvog zajedničkog izlaska, završe u Micukinom stanu i tamo ostaju danima, izigravajući intimno prijateljstvo, naručujući hranu i spavajući u istom krevetu. Tokom tog produženog druženja, Micuko i Rupert raskidaju, i Alisa izvlači korist iz Micukine ranjivosti, pozicionirajući sebe kao neophodnu podršku u Micukinom životu i prostoru. Iako je jasno da je Micuko zavisna od svog telefona, dozvoljava Alisi da ga konfiskuje, na osnovu toga da će je to sprečiti da šalje poruke Rupertu (Alisa to zapravo radi zato što se plaši da će dosaditi Micuko, ako bude imala pristupa beskrajnim distrakcijama telefona – i zato što želi da njuška po njemu.). Ingrid i Tejlor na sličan način postaju instant prijateljice, iako zbog niza neprijatnih trenutaka postaje jasno da se Ingrid ne uklapa u Tejlorin sunčani način života. Sve ovo je moguće zbog Micukine i Tejlorine opsednutosti sobom. U jednom trenutku, Alisa se naparfimiše Micukinim parfemom: Micuko joj kaže da lepo miriše; kada je Alisa pita „na šta", Micuko odgovara „na mene". Posle noći opijanja i drogiranja u Džošua Triju, Ingrid kaže Tejlor, „Ti si nadaleko najviše kul, najzanimljivija osoba koju sam ikada upoznala", iako se poznaju tek par dana, i Tejlor je neobična jedino u tome koliko je dosadna. Tejlor odgovara da je Ingrid „zaista dobra prijateljica".

Reklame

Na Instagramu možeš da budeš potpuno dosadan i besmislen, dokle god „imaš kontrolu", ili svoj dosadan besmisao predstaviš kao nešto svojstveno sebi.

Na površini, oba dela funkcionišu kao efikasna osuda egocentričnog predmeta divljenja – transparentno tašta uticajna korisnica Instagrama koja kaže da je „fotograf", ali zapravo zarađuje tako što joj „brendovi ponekad plate da nešto postavi na internet" (Tejlor). Za ove žene, prijateljstvo – ili izraz na društvenim mrežama, „zajednica" – ima vrednost utoliko koliko omogućuje da se glorifikovanje individue nastavi (To je jasno iz broja autoportreta koje postavljaju.). Ali Simpatija i Ingrid odlazi na zapad takođe vešto demonstriraju kako Instagram zavisi od petlje povratne reakcije opsednutosti sobom koja je komplikovanija od jednostavne simbioze onoga ko ima uticaj i same platforme. Osim anonimnosti, ima malo načina da nešto postavis na bilo kojoj platformi društvenih medija, a da to ne bude samopromocija – postavljajući stvari, korisnik sugeriše da veruje da drugi ljudi treba da znaju i da im bude stalo o tome šta imaju da kažu, a čak i stavke koje deluju altruistički ili društveno svesno imaju dodatnu vrednost u tome što korisnika prikazuju altruističnim ili društveno svesnim. Isti paradoks važi i za opsesiju, koja je, uprkos tome što se fokusira na neku drugu, kul i zanimljivu osobu, zapravo duboko egoistična pojava. Alisa razvija fiksaciju na Micuko zato što veruje da je Micuko ista kao ona, a u Micuko vidi model toga kako može da postane neko ko nije „gubitnik bez prijatelja, koji nema šta da traži u Njujorku, a kamoli da sedi sa Micuko u baru". Ingrid takođe želi da sazda ličnost od parčića nekog drugog, i nakon što čuje trač od jednog od nekoliko razumnih muških glasova u filmu, podseća Tejlor da je kada je stigla u Los Anđeles bila „jadna i prosta, i nisi imala nijednog prijatelja… bila si ista kao ja". Kao što obe ove žene znaju, steći uticajnog prijatelja je prvi korak ka tome da i sam postaneš uticajan.

Reklame

Njihova propast – za koju od početka znamo da će uslediti – je u tome što nemaju ništa da ponude svojim zanosnim novim poznanicama, osim odanosti i mimikrije; one ne razumeju da na Instagramu možeš da budeš potpuno dosadan i besmislen, dokle god „imaš kontrolu", ili svoj dosadan besmisao predstaviš kao nešto svojstveno sebi. Priča o tome šta si doručkovao, ili koliko voliš da kupuješ u određenim radnjama i jedeš u određenim restoranima, u stvarnom životu zaista može da te označi kao prostog gubitnika, ali na Instagramu, kao „fotograf", možeš ova interesovanja da prikažeš kao posebna i jedinstvena (U svojoj očiglednoj objektivnosti, fotografija, piše Sontag, je „pokušaj stupanja u kontakt ili polaganja prava na drukčiju stvarnost"; one „pomažu ljudima da ovladaju prostorom u kojem su se osećali nesigurno"). U ovom procesu, činimo da se drugi ljudi osete posebno i jedinstveno zbog toga što to delimo sa njima, što se neizbežno dogodi.

Ogledajući se u ljudima bez statusa ili svesti o sopstvenoj ličnosti, Micukina i Tejlorina tupost deluje kao nesigurnost, i ove žene ubrzo odu dalje, ostavljajući Alisa i Ingrid da potonu u ludilo. One upropaste svoje živote, povređuju voljene, uništavaju bilo kakvu nadu da će nastaviti odnose sa Micuko i Tejlor, i dovode sebe na ivicu samoubistva. Iako su obe u stanju da započnu nove živote na Instagramu, ni jedna ni druga nisu u stanju da suzbiju svoju želju za pažnjom i potvrdom – ili, što je krucijalno, da odu sa aplikacije.

Ne doživi svako ko koristi Instagram nervni slom, narano, i većina ljudi neće doživeti „Instagram slavu", što je termin koji za cilj ima da kvalifikuje začuđujuću privremenu slavu kao na neki način manje stvarnu. Ali ove priče dotiču nešto realnije po pitanju načina na koji je Instagram promenio viđenje sveta toliko velikog broja ljudi. Kao prijateljica koja ti kaže da je prestala da prati vesti, u sklopu svoje „prakse brige o samoj sebi", ova aplikacija filteriše „trenutke u svetu" kroz dobrovoljne eskapističke fantazije koje promovišu prizemnost, finoću i sebičnost, bez izvinjenja i kajanja. Stekla je moć ubedivši svoje korisnike da je neophodna, iz razloga koji su i banalni – sada je prihvatljivo želeti određena iskustva ili prostore zato što sua „instagramski" – i uznemirujući.

Dok sam čitala Simpatiju i gledala Ingrid odlazi na zapad, shvatila sam da želim da potražim ove fiktivne likove na Instagramu. Želela sam sama da se uverim da li su Micuko i Tejlor vredne opsesije (pretpostavila sam da nisu), i želela sam da vidim da li su Alisa i Ingrid pokazale ikakve uočljive znake nastupajućeg nervnog sloma (pretpostavila sam da jesu). Želela sam to da učinim zato što sam želela da ih osudim, da se postavim u odnosu na njih, i da u idealnom slučaju, vidim da sam iznad njih. Znajući da ne postoji ništa što bi mi utolilo ovu groznu želju, osećala sam se kao u klopci, pa sam uzela telefon, i saznala da je žena koju ne poznajem nabavila još nekoliko otkačenih komada nameštaja, da je žena koju sam triput videla otišla na odmor u Masačusets, da je jedan moj prijatelj ostao zaključan u toaletu u baru, i da žena sa kojom sam radila ali retko razgovarala s njom verovatno prolazi kroz težak raskid. Divila sam se skupoj dekoraciji jedne prodavnice odeće u Kopenhagenu i pregledala fotke sa venčanja na severu države Njujork. Bilo je dosadno i besmisleno, i osetila sam se dosadnom i besmislenom zbog toga što to gledam. Nijedna druga društvena mreža nije učinila više za to da se antisocijalno ponašanje normalizuje, i nijedna druga društvena mreža sadašnji trenutak ne predstavlja bolje, doba u kome očiglednost naših problema izgleda nema nikakvog uticaja na našu sposobnost da ih rešavamo.

Još na VICE.com:

Pitao sam stručnjaka za društvene mreže koliki sam, zapravo, drkadžija

Tajni načini na koje su društvene mreže pravljene da izazovu zavisnost

Ljudi se bukvalno povređuju i umiru da bi došli do savršene slike za Instagram