Detaljan vodič kroz filmove nominovane za Oskara

Pe nedelju dana, Njujork Tajms je objavio članak o razgovorima sa 20 (anonimnih) članova Akedemije o tome šta misle o onim nominovanim za "najbolji film" godine. Za "Crnog Pantera" je jedan rekao da ne može da glasa za njega jer ga je napravio Marvel koji je sve ostale studije pretvorio u sporedne igrače. Neko je za "Crnog Klansmena", falični ali hrabri film Spajka Lija koji opisuje kako Trampova Amerika nije "nastala" nego je oduvek postojala, rekao "da ne može da se poveže na emotivnom nivou". Za "Miljenicu" je rečeno "da šalje pogrešnu sliku o ženama". Za "Romu" neće da glasaju jer bi nagrada tom filmu pretvorila Netfliks u "velikog igrača". Svake godine se objavljuju ovakvi tekstovi, ali ovogodišnji je bio značajan zbog otkrivanja koliko je ciničan proces glasanja. Taj cinizam je donekle očekivan unutar industrije koja iz godine u godinu srlja u nove probleme: od epidemije seksualnog zlostavljanja čiji oblak i dalje stoji nad Holivudom jer bez obzira koliko industrija pokušava da se brendira u "saveznika žrtvi", način na koji funkcioniše omogućava predatorima da se nađu u pozicijama moći nad svojim potencijalnim žrtvama, do biznis konsolidacije (Diznijeva kupovina Foksa) koji nastavlja da od filmske industrije pravi mašinu za proizvodnju kreativno neambicioznih franšiza. Međutim, ovaj mali uvid u zajednicu ljudi koji odlučuju o tome šta su "najbolji" holivudski filmovi godine pokazuje koliko se percepcija gledalaca Oskara kosi sa stvarnom prirodom te dodele.

Svake godine, tema dodele je "slavljenje filmova" ali to se izmeša sa slavljenjem industrije, tako da su se prošle godine svi pretvarali da Harvi Vajnstin, čovek koji je dominirao Oskarima skoro tri decenije, nikada nije postojao. To verovatno i treba da se desi ali je bilo jezivo gledati kako agencija koja je sarađivala sa njim tokom cele njegove karijere pravi "Time's Up" kampanju iako su zaposleni te agencije dovodili Vajnstinu mlade glumice. Ta dodela je, zajedno sa "La La Lend/Mesečina" skandalom od pre dve godine napravila pukotinu u fasadi Oskara koja je ove godine samo nastavila da se širi.

Akademija je pokušala da uvede novu kategoriju pa odustala, pokušala je da smanji broj nominovanih pesama koje će biti izvedene tokom dodele pa odustala - ali je onda Kendrik Lamar odustao od nastupa. Pokušali su i da nagrade za fotografiju i montažu - discipline bez kojih "film" kao umetnost ne bi postojala - dodele tokom reklama, ali je i to propalo. Od svega ovoga su odustali zbog pritiska javnosti i sindikata filmskih radnika koji se više ne plaše "moći" Akademije jer je ona više nema. Jedina od stvari koje za cilj imaju da skrate trajanje maratonski duge dodele je bilo odustajenje od voditelja nakon skandala sa homofobičnim izjavala Kevina Harta. Čak su i to pokušali da povuku, ali na sreću su odustali od odustajanja otpuštanja Harta. Kevin Hart nije duhovit, monolog na početku nema nikakvog smisla i voditelj kroz ceremoniju samo najavljuje ljude koji izlaze da dodele nagrade što je nešto što i spiker sa razglasa može da uradi. Bilo bi najbolje da "voditelj" nestane zauvek.

Ali ostaje pitanje filmova. Najveći deo njih će se pred srpskom publikom pojaviti na Festu, koji se održava u nedelji nakon dodele, i ishod Oskara će definisati očekivanja publike od tih filmova (ako već nisu gledali filmove u bioskopima, na festivalima u inostranstvu, na Netfliksu, preko legitimnih skrinera koje ste dobili ili na-način-o-kome-ne-pričamo). Ovo je brz vodič kroz filmove koji će igrati "glavnu ulogu" tokom još jedne ceremonije zbog koje ćete bezrazložno žrtvovati san ili se sutradan pretvarati na mrežama da ste to uradili.

Spletom okolnosti, desilo se da je Marvel - koji je prethodnu deceniju i po proveo stvarajući univerzum čije je gravitaciono polje toliko jako da je sa sobom povuklo celu industriju u pravcu stvaranja filmova koje funkcionišu kao beskrajna serija epizoda koje stalno obećavaju da će sledeća biti bolja - stvorio jedan od najboljih filmova decenije. Za razliku od svih drugih superheroj filmova, ovaj ima sadržaj i kulturni značaj. Njegovo postajanje je u stvari nasleđa Obame. To predsednikovanje je omogućilo da kultura crne zajednice postane sastavni deo mejnstrima, a ne da njeni predstavnici, kao u prošlosti, služe samo kao sporedni likovi u pričama o belcima koji su kul jer imaju crne prijatelje. Čak i bitnije od toga, ovaj film ima kompleksne likove i smislenu priču, ima poentu, ima negativca koji uverljiv. U stvari, ima negativca koji je moralno u pravu.

Dok zlikovci u superheroj filmovima uvek imaju terorističke namere i filozofiju, Kilmonger je u stvari skriveni heroj "Crnog pantera". Dok filmska industrija generalno gleda da sakrije svoj cinizam, rasizam i eksploataciju (biće još o ovome), "Crni panter" sve to koristi kao osnovne teme filma. U ovom univerzumu, Vakanda postoji milenijumima kao skriveni tehnološki raj na zemlji. U istom ovom univerzumu, vekovi trgovine robovima su se desili. Kilmonger direktno napada užas koji proističe iz toga što se, dok je Afrika eksploatisana od strane sveta, Vakanda, i pored svoje nadmoći, pravila luda.

Ceo film je u stvari u tome kako T'Čala shvata šta su njegovi preci dozvolili da se dešava i pored svoje sposobnosti da to spreče ili makar da se suprotstave. Naravno, Kilmonger postaje zlikovac jer odlučuje da je osveta i preuzimanje sveta ono što treba uraditi, ali činjenica da je istorija ropstva srž blokbastera, da je ovaj film bio jedan od najpopularnijih filmova godine i da je bio beskompromisan u svom tretmanu teme govori da nije neophodno da veliki, skupi filmovi budu i glupi. Samo da je lakše i sigurnije praviti ih takvim. Naravno, "Crni Panter" gotovo sigurno neće pobediti, a njegovo nominovanje je potez Akademije koji više služi njoj nego filmu. Eksploatacija kulture i istorije Afro-amerikanaca zarad pranja savesti liberalne, bele Amerike je posebna tema, ali ovaj film će ući "u istoriju" kao prvi superheroj film nominovan za glavnu nagradu. To je verovatno značajno na neki način.

Ovaj film je počeo sezonu nagrada kao ozbiljan favorit jer se igrao starim, dobrim narativom koji Akademija jako mnogo voli: belac i crnac se udružuju da bi snagom svog prijateljstva pobedili rasizam. "Vozeći gospođu Dejzi" ali sa obrnutim ulogama. "Zelena knjiga" je sve suprotno od "Crnog pantera". Da se ne bi ulazilo u ozbiljnu analizu tog problema koji nije preterano relevantan kada se o njemu piše na ovom jeziku, dovoljno je izneti ovo: porodica Donalda Širlija, crnog pijaniste kog tumači Maharšala Ali, javno je više puta rekla da je film fikcija koja nema veze sa životom, istorijom i iskustvom Širlija. Ali, koji je apsolutni favorit da osvoji svog drugog Oskara u tri godine, pozvao je članove porodice da se izvini zbog filma. Istorija holivudskih "mamaca" za Oskare koji koriste istoriju potlačenih u Americi da bi doneli nagrade i prestiž (uglavnom) belim rediteljima, glumcima i scenaristima je duga koliko i sam Holivud. Ali potlačenima se onda dobitnici Oskara zahvale u svojim govorima što bi valjda trebalo da bude dovoljno?

U svakom slučaju, ovo je možda dobar film. Ali je fikcija, koja nema veze sa realnošću, bez obzira što se tako predstavlja. Zbog toga je sasvim moguće da on bude iznenadni pobednik, jer je u stvari ono što Holivud i američka mejnstrim kultura najviše želi: bajka o tome kako su oni u stvari heroji u priči o istoriji crnaca u Americi.

Otkad je ovaj film izašao u široku distribuciju, ljudi su iznova i iznova ismevali svaki njegov aspekt, pre svega njegovu histeričnu montažu. FIlm je napravio Brajan Singer, čovek koji je kredibilno optužen da je serijski seksualno zlostavljao maloletnike. Kada je studio postao svestan optužbi tokom produkcije, tj. da će one izaći na videlo, a da bi sačuvali krediblitet filma od koga su mnogo očekivali, oni su otpustili Singera, sa dogovorom da on i dalje može da zaradi čak 40 miliona dolara of filma. Sam film je kao jedna od najboljih parodija u istoriji filmske umetnosti "Hodaj muški - priča o Djuiju Koksu", ali snimljena ozbiljno i bez ironije. Glupost i grozna moralna pozadina ovog filma ne znači da Rami Malek neće dobiti Oskara za najbolju mušku ulogu i da film neće biti slavljen kao (fiktivni) dokaz da je Holivud oduvek bio i jeste na braniku borbe za prava LGBT+ osoba.

Usput, Kvin je stvarno osrednji bend i njihov nastup na dodeli će iznova demonstrirati tu činjenicu.

Postoji nešto čudno u filmu koji će otvoriti FEST ove godine i u kome Olivija Kolman, Rejčl Vajs i Ema Stoun ostvaruju tri neverovatne uloge. I ovaj, kao i prethodna dva filma Jorgosa Lantimosa izgledaju šuplje iznutra. "Miljenica", "Jastog" i "Ubistvo svetog jelena" pate od iste boljke - i pored neverovatnih glumačkih postava, intrigantnih tema i tehničke preciznosti - oni praktično ne govore ništa. Ne u smislu da nemaju poentu ili moralnu lekciju, već da se iza površine ne nalazi ništa. Možda to nije bitno. Možda je dovoljno gledati vrhunske glumice kako prikazuju celokupnu lepezu emocija u jako ograničenom prostoru i kroz jako formalan način komunikacije. Ali nakon gledanja filma ostaje osećaj šupljine i gotovo nedovršenosti - kao anatomski prikaz tela u kome je na mestu gde bi trebalo da se nalazi srce samo rupa.

U nedelju, najbolje bi bilo da se nekako desi da Ema Stoun i Rejčel Vajs "podele" Oskara za sporednu žensku ulogu a da Olivija Kolman bude najbolja glumica. Ali kako sada stoje stvari, Glen Klouz i Regina King izgledaju kao da ćem biti "miljenice" Akademije za te dve nagrade, a da ovom filmu preti sudbina "Insajdera" i drugih jako dobrih filmova koji su nominovani u milion kategorija, a na kraju odu kući samo sa Oskarom za najbolji kostim (mada ima dobre šanse da pobedi u "najbolji originalni scenario" kategoriji).

Alfonso Kuaron je jedan od najboljih reditelja svoje generacije. Ne u Holivudu, ili u Severnoj Americi, nego u celom svetu. Osvojio je Oskara već za "Gravitaciju" (verovatno njegov najlošiji film) ali je stvorio i "Ja tebi kevu" (koji je citirao na kraju "Rome"), "Velika očekivanja", "Zatvorenika iz Askabana" i "Potomke" - remek-delo prethodne decenije i jedan od filmova koji se svakim danom sve više postaje "dokumentarac budućnosti".

"Roma" je čudna zver od filma koja je pre svega prvi, veliki pokušaj "Netfliksa" da postane Veliki Priznati Studio. Takođe je distribucija preko Netfliksa bila jako pametan potez jer je film bio dostupan apsolutno svakom članu Akademije u toplini njegovog doma, u vrhunskom kvalitetui. Filmovi nominovani za Oskare se distribuiraju članovima Akademije preko skrinera koji su lošeg kvaliteta i projekcija i najveći broj njih dobar deo kandidata nikada ne pogleda. "Romu" su gledali svi na svetu sa Netfliks pretplatom i verovatno je zbog toga delom on glavni favorit za najvažnije nagrade (film, režija) na ovoj ceremoniji. Takođe, Netfliks je potrošio više od 20 miliona dolara na promociju filma.

Ono što tu okolnost čini još čudnijom je to što je ovo u potpunosti autorski film. I to jako lični, intimni, nežni, mali film u kome se autor seća svog detinjstva kroz oči kućne pomoćnice. "Roma" je kao "sporo kuvani" ručak te pomoćnice. Prvih sat vremena mi gledamo tu porodicu onako kako ih vidi ta pomoćnica, da bismo onda drugi deo filma gledali nju na isti način na koji je ona gledala njih. Prvih sat vremena Kuaron u drugom delu filma izvrće naglavačke, i postepeno, anti-klimaktično raspadanje porodice iz srednje klase menja jezika, haotična, šokantna opasnost u kojoj se nađe život žene iz radničke klase. Poslednjih pola sata filma je kao neprestana serija uboda bodežima koji pokušavaju da izazovu panični napad kod gledaoca. Autorski film kao takav stvarno ne postoji u Holivudu, ali i dalje postoje autori koji uspevaju da nađu novac, podršku i okolnosti da ostvare svoju viziju. Kuaron je izgleda našao kuću u Netfliksu i biće jako uzbudljivo gledati šta će sve stvoriti u narednim godinama.

Lejdi Gaga - dobitnica Oskara. To će se gotovo sigurno desiti sada kada je Kendrik Lamar odustao od nastupa tokom ceremonije. Gaga će gotovo sigurno dobiti Oskara za najbolju pesmu-koju-znate-na-pamet-čak-iako-je-nikada-niste-sami-pustili-pošto-svi-oko-vas-jesu.

Podvala koju "Zvezda je rođena" prodaje publici je cinična koliko i proces glasanja članova Akademije. Kuper nije dobar glumac, ali je Danijel Dej Luis u poređenju sa Gagom. Ona glumi sebe, a on glumi sebe sa kantri akcentom. Publika filma se uglavnom sastoji samo od ljudi koji vole Kupera i Gagu, tako da se stvori neka čudna mentalna igra u kojoj ljudi veruju da su Gaga i Kuper dobri u filmu jer "glume", iako u stvari ne glume ništa. Da stvar bude još bizarnija, Sem Eliot je u filmu i činjenica da je Kuper skinuo njegov akcenat u stvari je samo još očiglednija. Ali vaša percepcija filma zavisi u potpunosti od toga kakav utisak imate o Lejdi Gagi i Bredliju Kuperu. Ukoliko ih volite, onda je ovo intimna priča o ljubavi koja nastavlja da živi i pored duševnih bolesti. Ukoliko nemate pozitivan odnos prema njima, onda je ovo cinično đubre od rimejka rimejka rimejka koja eksploatiše mentalne bolesti da bi dalo opravdanje bestidnoj težnji ka slavi i želji da se osvoji Oskar. U svakom slučaju, za razliku od svih ostalih filmova, "Zvezda je rođena" je film koji ni na koji način ne komunicira sa stvarnošću, ne reflektuje je, niti ima bilo šta da kaže o njoj. Ovo je "Lady Gaga Instagram fan account" u obliku filma.

Postoji ogromna količina manjih problema u ovom filmu. Likovi se ne ponašaju logično, ključne stvari nisu rešene (zašto kada beli policajac uspeva da se infiltrira u Klan crni policajac i dalje priča sa Klanom preko telefona), ritam je neujednačen. Očigledno je da Spajk Li stari i da su njegovi najbolji filmovi iza njega - "Malkolm X" je i dalje remek delo devedesetih. Ali za razliku od većine američke kulture koja iznova pokušava da ignoriše ili umanjuje rasističku srž Trampove Amerike, "Crni Klanovac" autentično i uverljivo uspeva da povuče direktnu liniju između radnje filma (bazirane na stvarnom događaju) i onoga što se u poslednjih nekoliko godina dešava u Americi. Na trenutke, Li i dalje uspeva da stvori prelepe i snažne trenutke - montažna sekvenca crnih studenata koji slušaju govor u klubu je jedna od najnežnijih scena koje je Li ikada napravio, a poslednjih pet minuta filma je macola kojom Li ošamuti gledaoca. Naravno, da bi bio kredibilan za osvajanje nagrade (adaptirani scenario) promocija filma je morala da bude malo oprana, iako je njegova poruka jasna: nemoguće je biti deo sistema sa idejom da ga menjaš. On će te progutati kao piton pre nego što stigneš bilo šta da uradiš. Imaš opciju između otpora ili otvorenog sukoba. Bilo kakva saradnja je služenje sistemu koji za svoj cilj ima da te uništi. Ovo važi za Afro-amerikance u Americi, ali manje-više i za bilo koju drugu sličnu situaciju bilo gde u svetu, pa i u Srbiji.

Dik Čejni je užasan čovek koji zaslužuje prezir zbog svih užasa koje je uradio svetu u svojoj karijeri dugoj četiri decenije. I reditelj Adam Mekej ne uspeva da kontroliše taj prezir koji oseća prema glavnom liku svoga filma. Gledati "Čoveka iz senke" je gledati dva sata scena propuštenih šansi. Kristijan Bejl je opet napravio neverovatnu ulogu u kojoj ne glumi već postaje Čejni, ali problem je u tome što ni Bejl, kao ni podjednako fantastična Ejmi Adams (koja verovatno PO ŠESTI PUT neće dobiti Oskara) i Stiv Karel nemaju šta da rade u filmu jer scenario nije ni blizu nivoa na kome su njihove glumačke sposobnosti. Mekejov Čejni je svemoćni đavo koji ide kroz život i sprovodi svoje zločinačke namere bez nailaska na bilo kakav ozbiljan otpor.

Film nije duhovit i zabavan kao "Big Short", ali je podjednako, ako ne i više, strašan, jeziv i mračan. To je šteta jer se negde u ovom materijalu nalazi genijalan film o tome kako imperija funkcioniše i na šta su sve ljudi spremni da bi došli do što više moći koju žele da upotrebe zarad jako definisanih i pogubnih planova. Ovako je ovo film u kome mnogo toga ne valja ali stalno izgleda kao da je moguće da će sledeća scena biti super. Što je otprilike i osećanje koje ima svako ko je ikada gledao dodelu Oskara.

Na kraju, verovatno će "Roma" pobediti u najvažnijim kategorija (dok "Zelena knjiga" vreba iz senke), svi govori, spisak pobednika i sve haljine će u ponedeljak ujutru biti na Tviteru, a san je previše dragocen da biste ga traćili na gomilu fino obučenih ljudi koji četiri sata provode čestitajući jedni drugima na hrabrosti da budu plaćeni ogromnu količinu novca da bi pravili uglavnom osrednje filmove.