Fortnite - profesori i roditelji dele svoje priče o fenomenu nove igre koja je zapalila svet

Tekst je prvobitno objavljen na Waypoint.

Rejčel je profesorka nižih razreda srednje škole u Čikagu. Ranije ovog meseca, njeni učenici su bili nemirni, i ona je tražila način da im fokusira pažnju. Onda joj je na pamet pala jedna ideja: znala je da se celo odeljenje loži na Fortnajt, pucačinu Epik Gejmsa koja je u proteklih par meseci osvojila čitavu kulturu, i rešila je da upotrebi igricu u svoju korist. Pošto je i sama igrala Fortnajt, bila je u stanju da govori njihovim jezikom, i iznela im je predlog: ako svi završe svoje zadatke bez ikakvog ometanja, održaće veliku diskusiju o Fortnajtu.

„U učionici je nastao muk“, rekla mi je nedavno.

Nastavnik šestog razreda Šon nije bio te sreće. Kada bi njegovi učenici uradili zadatke, slušao je kako šapuću o Fortnajtu. U sklopu projekta za razmišljanje o budućim karijerama, mnoga deca su navela „profesionalni gejmer“ i „Tviter strimer“ kao legitimne mogućnosti. On je na kraju zabranio igranje Fortnajta.

(Brojni ljudi koji su razgovarali sa mnom za ovaj članak su tražili da navedem samo njihova lična imena, ili zbog privatnosti, ili zbog toga što nisu ovlašćeni portparoli škola.)

Teško je uočiti kada nešto od popularnog postane kulturni fenomen, ali to deluje slično citatu Ernesta Hemingveja o bankrotu: „postepeno, a onda iznenada“. Ja sam shvatio da je Fortnajt zvanično veliki kada me je mlađa sestra moje žene, koja se ne loži na igrice, zamolila da joj objasnim taj Fortnajt i zašto ga svi njeni muški prijatelji igraju. Koliko dugo će Fortnajt ostati glavna tema na igralištu je nemoguće oceniti, ali učenici, profesori i roditelji sa kojima sam protekle nedelje razgovarao su mi rekli da još od Majnkrafta (i, u manjoj meri, Five Nights at Freddy’s) nisu videli da nešto toliko obuzme decu. Učenik drugog srednje Bob Pentuik je bio kao i mnogi drugi, uključujući i moju malenkost: igrao je Fortnajt kada se pojavio, kada je reklamiran kao igrica zajedničke odbrane utvrđenja, i smesta ga je batalio. Ali početkom 2018, svi njegovi prijatelji su počeli da ga igraju (To je bilo tačno u vreme kada je Fortnajt dobio važan apdejt konzole, i udvostručio učinak.). Klinci iz Bobove škole koji nikada u ruke nisu uzeli džojstik igraju Fortnajt zato što, pa – svi ostali to rade. Moraš da igraš Fortnajt da bi ostao relevantan u školi.

„Kada je Fortnajt ’postao mobilan’ izvršio je pravu invaziju“, kaže on. „Dok pišem ovo, četvoro mojih školskih drugova igraju ga zajedno na telefonima“.

Takođe je postao i deo društvenog tkiva, jedno od merila po kome se vršnjaci vrednuju.

„Oni na neki način povezuju svoje pobede sa statusom u društvu“, kaže profesor srednje škole iz Australije, Stiv Lou. „Kul klinci nisu obavezno najbolji igrači Fortnajta, ali svi znaju ko jesteu najbolji u tome. Nije važno koliko ima godina, deca pričaju o pobednicama, iako ih uopšte ne poznaju“.
Brojni profesori se slažu s ovim, gledajući kako su neka od najintrovertnije dece postali najbolji igrači Fortnajta u odeljenju, i kako ih je njihova stručnost pretvorila u najekstrovertniju, zato što im se svi obraćaju za savete o tome kako da igraju.

Natanijel je znao da se nešto događa kada je primetio da se sve više dece druži sa učenikom koga je često smatrao za „pametnog, ali nesigurnog u sebe i veoma ćutljivog“. Klinci su odjednom na odmorima počeli da slušaju svaku njegovu reč i iznenada je počeo da stiče prijatelje.

„Ispostavilo se da je veoma dobar u Fortnajtu i da je počeo da organizuje igranje posle nastave“, rekao je. „Bilo je kul gledati ga kako postepeno prerasta u vođu, i kako se to prenosi i u učionicu. Sada je mnogo angažovaniji u diskusijama oko knjiga, i generalno mnogo češće podiže ruku“.

Ali možda već imamo najbolji pokazatelj da li je Fortnajt fenomen, a on nema nikakve veze sa slaganjem na Tviču, ili sa pregledima na Jutjubu. U pitanju je nezgrapna pozivnica za matursko veče.

Rečeno mi je da je osoba koje je pozvana pristala.

A mlade žene ne bivaju uvučene u Fortnajt samo preko pozivnica za maturu oko kojih će za deset godina zbijati šale. Primarna demografska grupa za pucačine obično su mladići i dečaci, ali fenomeni funkcionišu različito, i Fortnajt prelazi tradicionalne rodne granice. Od mnogih roditelja i profesora sam čuo da se njihove ćerke lože na na njega, a u nekim slučajevima, Fortnajt ih je po prvi put povezao, preko zajedničkog interesovanja za igrice.

Na primer, Tejlor Kar predaje u ženskoj školi u Ohaju, gde je Fortnajt tema razgovora, i u smislu njihovog iskustva sa igranjem te igrice i, ne začudo, i zbog toga što se naširoko žale kako je igrica potpuno preuzela živote svih dečaka koje poznaju. Od 50 i nešto učenica sa kojima je Kar svakodnevno u interakciji, deset njih su rekle da su barem jednom zaigrale Fortnajt, dok ih šest igra redovno. Ali svih 50 devojaka je znalo za igricu.

„Sve imaju svoju priču o tome kako su ih ignorisali na žurkama, ili su morale da stoje same, zato što su ljudi igrali“, kaže Kar. „To nije pomama sa kojom se povremeno susreću, već je zauzela centralno mesto u njihovim životima“.

Jedna učenica je rekla da je dečake sa kojima se redovno viđa učinila „manje društvenima“. Druga je rekla da je njen dečko podlegao pritisku prijatelja da je otkači za Dan zaljubljenih, da bi mogli da igraju. Mnoge druge su priznale da su upoznate sa igricom – osnovnim pravilima, strategijom, popularnim mimovima – da bi mogle da učestvuju u svakodnenvim razgovorima koje vode njihovi drugovi.

Ali kolektivna opsesija Fortnajtom varira, u zavisnosti od toga s kim razgovaraš. Jedan profesor ima učenika za koga kaže da je sasvim navučen – na igranje, gledanje drugih kako igraju – i da je drastično popustio u školi. Na osnovu onoga što je učenik rekao, izgleda da otvori igricu istog trenutka kada se završi nastava i igra dok se u gluvo doba noći ne onesvesti. Profesor nagađa da je nedostatak strukture kod kuće pogoršao problem.

Jedna druga profesorka sa kojom sam razgovarao ima sličan problem, ali u ovom slučaju, ona je odlučila da Fortnajt bude nagrada za dobro urađen školski zadatak. Odri u Oregonu predaje matematiku učenicima prvog srednje koji su u osnovnoj školi označeni kao oni koji će imati poteškoća do mature. Slabi su u matematici, i Odri je tu da im pomogne. Ovi učenici su obično zajedno u učionici, pa grupa često provodi vreme zajedno. Postali su kao porodica.

„Jednom od učenika se kod kuće dešavaju životne promene“, kaže Odri. „Potpuno je neispavan, ne svojom voljom, već je primoran na to“.

Učenikov nedostatak sna je bio toliko ozbiljan, da je spavao čak i na malom odmoru. Odri nije uspevala da ga održi budnim. Nakon par meseci frustracije, klinac se ispravio tokom časa na kome su učenici predlagali rešenja za svoje probleme. Njegov predlog je bio jednostavan: ako on obeća da će tog tromesečja imati prelaznu ocenu iz matematike, ona će pristati da s njim igra Fortnajt posle nastave.
Odri je odlučila da prihvati opkladu. Ako učenik ostane budan svakog dana, ona ne samo da će igrati Fortnajt s njim, već će celom odeljenju biti dopušteno da igraju zajedno, jednom kada ocene budu zaključene.

„Ovaj dogovor smo pretvorili u pravi spektakl, nekoliko učenika je to snepčetovalo kao dokaz, i rukvali smo se pred celim odeljenjem“, kaže ona. „Najiskrenije, nisam mislila da će uspeti, ali jesam mislila da bi bilo sjajno za njega kada bi učinili da par dana bude budan“.
Upalilo je – donekle. Iako učenik nije uspeo da ostane budan celog tromesečja, par nedelja je više pazio na času, i popravio je ocene. Tokom tog perioda, učenici su se trudili da ga podrže, i radili su sve što su moglli da on ostane budan.

„Iako to nije bio rezultat koji smo očekivali kada smo napravili dogovor“, kaže ona, „ipak je učio dve nedelje više nego ranije, pa ja to i dalje smatram za pobedu“.

To je takođe dovelo i do toga da profesori imaju priliku da se zbliže s učenicima, preko zajedničkog jezika. Kada priča žargonom Fortnajta, profesor više nije uniformisana autoritarna figura.

„Razvili smo čitav niz analogija u učionici“, kaže profesorka nižih razreda srednje škole, Keli Hart

„Komplet za prvu pomoć/popij iz čuture: potrebna ti je pomoć oko domaćeg, ili ga nećeš uraditi najbolje što možeš. Solo: moraš da radiš sam. Podigni sekiru: olovka. Nenormalno je koliko mnogo mojih učenika to razume. Čak i devojčice koje ne igraju to znaju, pa kažu, „Batice, sada ti treba solo“.

„Ti klinci su navikli na neobaveštene profesore koji ne bi bili u stanju da odgovore, ili bi odreagovali bez sluha, neobavešteno“, kaže profesor na zameni, Džošua Erhard. „Kada sam im ja demonstrirao da znam za to i kada sam o tome govorio na isti način kao i oni, bili su iznenađeni i smesta su počeli da me ribaju oko toga koliko kakvih pobeda imam, gde sam igrao, i tako dalje. To mi je bilo od velike pomoći da uspostavim odnos s učenicima, što je njima zauzvrat olakšalo da me poštuju kada nešto tražim od njih“.

„Izvini me“, rekao je profesor srednje škole, Metju Parker, koji mi je pisao dok je četvoro njegovih učenika igralo Fortnajt u trenutku kada je trebalo da rade domaći. „Mislim da je ekipa u mom odeljenju upravo odnela Kraljevsku Pobedu, i moram da ih pitam za savet“.

Fortnajt se utkao u svakodnevni život đaka u trenutku kada je diskusija o njima prožeta tragedijom i besom. 14. februara je sedamnaestoro učenika ustreljeno u srednjoj školi Stonmen Daglas, u Parklendu, Florida. U svetlu poslednjeg masovnog nasilja u zemlji, profesori i roditelji su nervozni zbog toga što umove dece toliko obuzima igrica u kojoj ima oružja.

Fortnajt je nalik crtaću i pun je preterivanja, naročito u poređenju sa brutalnom, realističnom i kranje nasilnom igricom PlayerUnknown-a, Battlegrounds, koje je najviše uticala na Fortnajtov mod Kraljevska bitka. Ali Fortnajt je i dalje igrica u kojoj igrači trče unaokolo sa oružjem u rukama – mašinskim puškama, sačmarama, snajperima – i ta činjenica nije promakla roditeljima kao što je Kit Krepčo, čiji devetogodišnji sin je upravo počeo da igra Fortnajt.

Kitov sin je „veoma osetljiv na nasilje“, i kada bi Kit igrao Battlegrounds, njegov sin bi povikao ocu da prestane da igra, pre nego što se popne na sprat. Kit je mislio da će Fortnajt potpasti pod sličnu kategoriju, ali kada su jedanaestogodišnji brat od strica njegovog sina, kao i njegova sedmogodišnja sestra počeli da igraju, njegov sin je odlučio da stvarno isproba igricu.

„Dotrčao je do mene“, kaže Kit, „I saopštio mi je da je upucao u glavu nekoga ko je ispustio svoju automatsku pušku, i da ju je on podigao i ’sve pobio’“.

To ga je obeshrabrilo.

„Znam da se mojoj deci dopadaju izgled nalik crtaću i šaljiva priroda tog sveta“, nastavio je, „ali ne mogu da se otmem utisku da je Fortnajt šarena laža za decu i odrasle koji su zabrinuti zbog igrica koje njihova deca igraju. Splatun je potpuno posvećen ideji pucačine za sve uzraste. Njegovo nasilje nije krvavo, kao crtać je, i izbegavaju da koriste terminologiju kulture oružja. Fortnajt je prihvatio izgled za sve uzraste, ali i dalje koristi autentično oružje.“

Nemoguće je znati da li bi Epik Gejms promenio pristup Fortnajtovom arsenalu da su znali da će ga prihvatiti deca, ali ako je ikada bio trenutak da se to promeni, verovatno je to bilo kada su pravili verziju za mobilne telefone, ali to se nije dogodilo.

„Znam da se mojoj deci dopadaju izgled nalik crtaću i šaljiva priroda tog sveta“, nastavio je, „ali ne mogu da se otmem utisku da je Fortnajt šarena laža za decu i odrasle koji su zabrinuti zbog igrica koje njihova deca igraju.“

Bez iznenađenja, čak i kada deca ne igraju Fortnajt, ona o Fortnajtu razmišljaju. Učitelj iz Arizone, Stiven, je gledao kako su njegovi učenici četvrtog razreda pretvorili školsko dvorište u poligon za bitku u Fortnajtu. Neka deca su se borila, druga su komentarisala u realnom vremenu (u stilu Tviča). Međutim, usred bitke, neka deca su počela neodgovarajuće da koriste svoje „oružje“, uključujući i to da su se okretala i pucala na „publiku“. Stiv je prekinuo igru Fortnajta.

Sve ovo se odigralo svega par dana nakon zbivanja u Parklendu.

„U retrospektivi, ostaje nejasno da li su ti učenici bili svesni toga ili ne“, rekao je Stiv. „Ne da ja obavezno očekujem od četvrtaka da jesu. Ja nisam bio sposoban da objasnim tu pucnjavu deci za koju nisam siguran da li im je jasan taj kontekst, ali smo ustanovili pravila improvizovane igre. Jedno od pravila je i ’bez preteranog nasilja’“.

Pošto je po prirodi u pitanju fenomen, i zbog toga što je posvuda, normalno je da neke od posledica budu neočekivane i haotične. A to znači da na kraju završiš sa pričom kao što je ova koju ću upravo da vam ispričam, i koja je možda najneočekivaniji nusproizvod groznice Fortnajta.

Profesor srednje škole Džoš Hart mi je rekao da mu je Fortnajt omogućio da zainteresuje učenike za književnost. Fortnajt Getsbi, viđenje Velikog Getsbija jednog učenika, postao je priča o Tomu i Dejzi, koji žive na Snobovskoj obali, istaknutoj lokaciji na mapi Fortnajtove Kraljevske Bitke, dok Getsbi gleda kako stotinu novih „sanjara“ autobusom dovoze na njegovo ostrvo. Ali u ovoj verziji, zelena svetlost kojom je Getsbi očaran postaje preteća oluja iz Fortnajta.

„Krah američkog sna predstavljen je činjenicom da je samo jedan od njih stotinu preživeo“, zaključuje učenik.

Znate šta, ovo je prilično dobro.