Prvi put sa ocem na sastanak anonimnih alkoholičara
Alkoholizam

Prvi put sa ocem na sastanak anonimnih alkoholičara

„Zdravo, ja sam Čarli… i nisam alkoholičar.“
03 Jul 2017, 11:42am

Pre sedam godina, tek pošto sam proslavio osamnaesti rođendan, tata mi je rekao da se učlanio u Anonimne alkoholičare (AA). Ispostavilo da je šest godina pre toga počeo da ide na sastanke. Oduvek sam znao da nije sposoban da se zadrži na jednom piću, da se posle drugog-trećeg pretvara u sasvim drugu osobu. Naš odnos je već bio nategnut – roditelji su mi se razveli tu negde kad sam primetio da on previše pije. Bio sam tužan i ljut na oboje, ali posebno me je pogađalo njegovo pijanstvo. Kad god bi se napio, ja sam morao da se staram o njemu a ne on o meni.

Iako je bilo nekih teških trenutaka, iako je govnar kad se napije, bio je dobar otac. Nikad nisam mislio o njemu kao alkoholičaru kome je nedostajala pomoć i podrška.

Kad je priznao, pitao me je da li bih išao sa njim na AA sastanak. Nisam znao mnogo toga o ovoj organizaciji, uglavnom sam je viđao u filmskim scenama u kojima neko ustane i kaže „Zdravo, ja sam taj i taj, alkoholičar." Znao sam da su neki i kritikovali AA, tvrdili da je previše verskog karaktera, nalik kultu, da terapiju koju nude ne podržava nauka, ali nisam imao ličnog iskustva sa njima. Bio sam radoznao, a malo me je i ganula tatina ranjivost, pa sam pristao.

Na sastanak smo otišli jednog toplog letnjeg dana. Vozili smo se ka perfireriji malog švedskog grada. Počeo sam da osećam nesigurnost i brigu; kako li će me grupa prihvatiti, kako ću ja reagovati na intimne detalje koje budu iznosili. Šta ako nekom bude smetalo moje prisustvo? Tata je rekao da niko kome je problem da priča pred strancima neće doći tog dana.

Parkirali smo pred zgradom koju je AA organizacija iznajmila of švedske crkve. Na spratu smo zatekli poveliku prostoriju sa 15 stolica poređanih u krugu. Poranili smo. Čovek koji mi je delovao kao vođa programa poželeo nam je dobrodošlicu. Prijateljskog izraza lica, imao je američki akcenat. „Tvoj tata stalno priča o tebi, znaš. Blago tebi što ga imaš, on je čovek velikog srca, mnogima je ovde pomogao. Drago mi je što si tu!" Bio je tako neodoljivo ljubazan da nisam znao kako da odgovorim.

Došlo je još ljudi, mahom muškaraca između 30 i 50 godina. Ja sam se sa osamnaest osećao kao malo dete. Svi smo seli u krug, vođa se nakašljao i otvorio sastanak.

„Zdravo, ja sam Dejvid, alkoholičar", rekao je.

„Zdravo Dejvide", odgovorili su u glas svi osim mene.

Baš kao u filmu.

Dejvid je svima poželeo dobrodošlicu i predstavio mene kao Andresovog* sina. Bio sam jedini član porodice među prisutnima, ali bilo mi je previše neprijatno da bih bilo šta rekao. Mogao sam da slušam i posmatram, ali srce bi počelo da mi lupa i od same pomisli na to da delim svoja iskustva sa strancima.

„Ko će prvi?" pitao je Dejvid.

Malo su ćutali, a onda je jedan čovek podigao ruku.

„Evo ja ću. Zdravo, ja sam Mats*, alkoholičar."

„Zdravo, Mats." Dodao sam i ja glas horskom pozdravu.

Svi su dobili priliku da pričaju, svaka priča bila je jedinstvena, ali postojali su zajednički elementi – žudnja za zabranjenim alkoholom, haos koji bi usledio kad god pokleknu, krivica, sramota, tuga.

Autor i njegov otac nešto skorije

Dvadesetak minuta kasnije, osoba desno od mene je završila svoje izlaganje, pa su se svi okrenuli ka meni. Počela je opet da me hvata panika. Nisam imao ništa spremljeno.

„Zdravo, ja sam Čarli*, i nisam alkoholičar", promrmljao sam.

Zvučalo je trapavo, bilo je zbunjenih pogleda, ali par ljudi je reklo „Zdravo, Čarli."

Razmislio sam o tome šta bih mogao da kažem. Moj stav prema alkoholu je dosta komplikovan. Pijem kad sam u društvu, ponekad sa prijateljima. Dešavalo se da budem mamuran u tatinom društvu, što je uvek bilo nezgodno. Jednom je bilo posebno bolno, za Dan očeva – bio je tako razočaran, a ja sam se osećao kao govno. Svako malo, kad me nešto uznemiri, osećao sam potrebu za pićem ali onda bih se setio kako je moj tata nekad rešavao probleme opijanjem, pa bih uglavnom uspevao da odolim. Nisam želeo da ikad dođem do toga da u piću utapam brige. U tom smislu je nešto dobro proizašlo iz njegovog alkoholizma

„Došao sam da vidim kako je na jednom AA sastanku zato što znam da ste toliko pomogli mom ocu." Tata mi se nasmešio. „Zahvalan sam vam zbog toga, veoma ste velikodušni, drago mi je što ste mi dali priliku da čujem vaše priče", zaključio sam.

Bila je to istina. Jasno se sećam knedle u grlu kad sam završio – ne zato što mi govori u javnosti očajno idu, već zato što me je iskreno pogodilo to što su se predamnom otvorili.
Izneli su detalje o kojima obično ne bi pričali sa ljudima van grupe.

Sledeći je govorio moj tata. Baš kao i za večerom pre par meseci, predstavio nam se kao alkoholičar. Ovde srećom nije ulazio u detalje o svom pre-trezvenom životu i periodu mog odrastanja. Shvatio sam da me je to plašilo u vezi sa ovim sastankom, mogućnost da ću ponovo morati da proživim ta iskustva okružen strancima. Mislio sam da smo tata i ja to ostavili negde iza nas. Verujem da je podelio te priče sa grupom na prethodnom sastancima, ali kad sam ja bio tu, odlučio je da priča o tome koliko mu je bolji život od kako se otreznio.



Iskusio sam bezbroj različitih osećanja odjednom na tom AA sastanku sa tatom – sreću, ponos, ljubav, nadu, zahvalnost, ali i duboku tugu misleći o tome koliko je život težak za mog tatu i ostale članove. Na kraju smo svi ustali, uhvatili se za ruke, i odrecitovali Molitvu za snagu. Nisam znao reči iako je dosta poznata stvar u pitanju, počinje sa onim „Bože, daj mi snage da prihvatim stvari koje ne mogu da promenim…"

Kasnije sam pričao sa tatom o religijskim tonovima koji su sve prožimali, ali on je tvrdio da nije neophodno biti vernik da bi se bilo u AA. Objasnio je da je poželjno verovati u „višu silu" da bi ostali koraci imali smisla. Ali on i mnogi drugi članovi veruju u samu organizaciju kao tu „višu silu". Ima smisla, zaključio sam, i shvatio da upravo zarad odnosa sa ocem želim da budem što bolja osoba mogu.

§

Tati se bliži petnaesta godišnjica trezvenosti. Još uvek ide na sastanke, kaže da nije siguran da bi bez njih uspeo da ostane odoli piću – čak i posle toliko godina. „Idem na sastanke da bih ostao svestan činjenice da sam jedan od onih kojima je piće zabranjeno. Mnogo su mi pomogli", kaže on danas. Ovih dana je sponzor mlađim članovima.

Nikad se neću otarasiti sećanja na sve ono što je moj otac radio sebi i svojoj porodici kad se opijao – ali to je OK. Obojici je danas daleko bolje nego što nam je bilo na najnižoj tački. AA nije za svakoga, i svakako nije jedini put do trezvenosti, ali u našem slučaju nema sumnje da bi bez njihove pomoći tata meni i dalje bio stranac.

*imena izmenjena radi zaštite privatnosti

Još na VICE.com:

Deset pitanja koje ste uvek želeli da postavite lečenom alkoholičaru

Protraćio sam tinejdžerske godine kao alkoholičar

Da li je problem što pijem skoro svakog dana