Ishrana

Zašto je Mekdonalds najbolje mesto za plakanje

Sledeći put kada budete bili u jadnom stanju, predlažem da odete u najbliži Mekdonalds, smestite se sa gaziranim sokom i pomfritom, i pustite da suze teku.
25.10.17
Ilustracija: Lia Kantrowitz

Prvobitno objavljeno na Munchies.

Ja sam velika plačljivica. Plačem nad tetovažama inspirasanim filmom Up (o samom filmu da i ne govorim), kada naletim na fotografisanje za venčanje, i na kraju gotovo svake sezone serije The Voice. To mi je omiljeni hobi koji mi pomaže da se oslobodim od stresa, sličan mešenju kolača ili dremanju. Ali mrzim da izazivam pažnju, zbog čega, uprkos tome koliko je romantičan – a donekle i društveno prihvatljiv – čin plakanja u javnosti postao poslednjih godina, činim velike napore da plačem u potaji, daleko od sažaljivih pogleda neznanaca. Zbog svega toga, nije mi lako da priznam da sam jedno od najkatarzičnijih napada plakanja imala u Mekdonaldsu.

Reklame

Ušla sam u Mekdonalds u malom rodnom gradu svog dečka u engleskom Midlendsu, Korbiju, nakon svađe sa istim tim dečkom, kupila obrok sa duplim čizburgerom, otišla na sprat (koji je bio prazan, ako izuzmemo jednog ćaleta sa dvoje male dece), sela za sto pored prozora i počela da ridam.

Čovek je davao sve od sebe da se pretvara da me ne vidi, ali njegova simpatična deca su me gledala i zabrinuto i zainteresovano, ne shvatajući kako neko može da plače u Mekdonaldsu. Na kraju krajeva, kako bi iko mogao da bude nesrećan na mestu u kome je nastao Mekfluri, na istom onom mestu gde dobijaš besplatne igračke uz komadiće pohovane piletine? Jedna od retkih životnih činjenica oko koje se slažu i deca i odrasli je da je brza hrana utešna, a nijedna druga ustanova ne predstavlja brzu hranu bolje od one sa onim čuvenim, zlatnim lukovima. Za ogromnu većinu Amerikanaca koji su odrasli u radijusu od par kilometara od Mekdonaldsa, ovaj lanac predstavlja kolektivni element nostalgije koja nas prati do duboko zrelih godina. Poznato je i da su Big Mekovi i minijaturne pite od jabuka takođe efikasna sredstva za smanjenje stresa. Zašto onda ne ubiti dve muve jednim masnim, presoljenim udarcem?

Uprkos dokazanoj nezdravosti i jezivom klovnu kao maskoti, ovaj lanac pruža bezbednu, poznatu utehu, koju ne može da podražava nijedan drugi lanac restorana brze hrane, u tako velikoj razmeri.

Igračke u Hepi Milu mogu da se menjaju, i spisak sastojaka je možda tokom proteklih decenija doveden u red, ali u svakom smislu, današnji Mekdonalds je Mekdonalds našeg detinjstva. Uprkos dokazanoj nezdravosti i jezivom klovnu kao maskoti, ovaj lanac pruža bezbednu, poznatu utehu, koju ne može da podražava nijedan drugi lanac restorana brze hrane, u tako velikoj razmeri.

Fotografija: Flickr korisnik Miki Yoshihito

S toga, mogu samo da zamislim šta je toj deci prolazilo kroz glavu dok su zagledala mene, pa jedna drugu, a onda ponovo mene. Trebalo bi da uzme Hepi Mil, zamišljala sam da mi poručuju telepatski. Slušajte, deco, ni meni nije promakla ironija toga što plačem u domu, pod navodnicima, Srećnog obroka. Da sam naručila papirnu kesu pakovane radosti umesto ovog, sada već hladnog, duplog čizburgera, možda bi se moje suze nekom magijom osušile.

Ali ja ionako nisam želela da prestanem da plačem; morala sam sve da izbacim iz sebe, između srkova koka-kole, koja se, baš kao i ja, pretvorila u ishlapelu, mlaku i razvodnjenu baru. Iako se sećam koliko je meni samoj bilo neprijatno kada sam imala šest godina, i kada su mi se rugali zbog mojih suza i izliva besa, jedna od korisnih lekcija zrelosti je to da nije sramota plakati, zato što, pa, svi to rade. I uz minimalnu društvenu interakciju, nekakvog oblika mira i tišine, i što je za neke možda najvažnije, sa obrokom koji se uklapa u svačiji budžet, Mekdonalds je pogodan hram za tugu.

Tog dana sam shvatila da je Mekdonalds možda najbolje mesto da se skloniš od okrutne stvarnosti zrelog doba. Osim ako u pitanju nije nešto ekstremno opsceno ili flagrantno nelegalno, nikoga – zaista nikoga – nije briga šta radiš u Mekdonaldsu, a da nekoga čak i jeste briga, više ga nikada ponovo nećeš videti.

Kada sam okrenula glavu u stranu i pogledala kroz prozor, u patetičnom pokušaju da sakrijem svoje mokro, porumenelo lice, nakratko sam se zapitala da li je umesto ovde trebalo da pobegnem u kafić preko puta ulice. Ubrzo sam shvatila da bih, uprkos težini nepokolebljivih i prodornih dečijih pogleda, bila mnogo više ponižena osuđujućim pogledima čitavog kafića. Kafići su za ljude koji su rešeni da obave svoja sranja: frilenseri kuckaju svoje nove bitne članke, dok studenti pod dejstvom jake crne kafe spremaju ispite, a književni kritičari seciraju Najnoviji Veliki Američki Roman – a niko od njih ne bi mogao da završi svoj posao, ako bih ja svakih 30 sekundi duvala nos.

Fotografija: Flickr korisnik isriya

U tome je lepota Mekdonaldsa: tamo su svi dobrodošli. Produktivnost i takt ovde nemaju značaja – barem ne za mušterje. To je kao da si u središtu uragana; iako je sve oko tebe mutno i menja se, dolazi do trenutka mira, uprkos haosu koji te okružuje. Čak i kada te neko u oluji primeti, otići će pre nego što si završio svoj ekstra hamburger.

Tog dana sam shvatila da je Mekdonalds možda najbolje mesto da se skloniš od okrutne stvarnosti zrelog doba. Osim ako u pitanju nije nešto ekstremno opsceno ili flagrantno nelegalno, nikoga – zaista nikoga – nije briga šta radiš u Mekdonaldsu, a da nekoga čak i jeste briga, više ga nikada ponovo nećeš videti. Da postoji top lista pet profesija u kojima se nagledaš svega i svačega, zanimanje radnika u Mek Donaldsu bi svakako bilo na njoj.

Reklame

Plakanje je čin brige o samom sebi, i to veoma efikasan. Ako pogledamo kolektivno stanje u kome se svet trenutno nalazi, teško je ne probuditi se svakoga dana sa novim razlogom za plakanje. Sledeći put kada se zatekneš na ulici, potpuno jadan, bedan, čežnjiv ili isfrustriran, predlažem ti da odeš u najbliži Mekdonalds, smestiš se sa najvećom čašom gaziranog soka (zbog toga što treba da unosiš mnogo tečnosti) i pustiš suze da teku.

A ako jednog dana ugledaš smeđu devojku od dvadeset i nešto koja uzima zalogaje svog čizburgera između jecaja, i koja plače u svoj pomfrit dok od njega ne napravi krompir-pire, slobodno prinesi stolicu i pridruži mi se.

JOŠ NA VICE.COM:

Šta jedu zaposleni u fast fudovima u Beogradu

Hoću li dobiti rak ako svaki dan budem jeo instant nudle?

Pitao sam vegane u Srbiji koja su njihova grešna zadovoljstva