I Zvezda dočekala "beogradsko proleće" - veliki uspeh naših klubova u Evropi

Pre oko tri meseca, sedeli smo na ovom istom internet mestu i razmišljali naglas – dva srpska tima u grupama Lige Evrope. Sjajna stvar, zaista, dugo očekivana i sada konačno i dočekana. I dok smo tako sa toplinom u srcu gledali u evropsku jesen, potajno smo zamišljali i evropsko proleće – takođe u dvoje. Partizanova grupa je obećavala. Zvezdina, pa i ne baš. Ali moguće je, zar ne? Ispostavilo se da su mnoge stvari moguće – samo kad zapneš. A oba naša tima su uradila upravo to, i tako se evropski san „večitih“ zasluženo i nastavio.

U poslednjem kolu grupa Lige Evrope nešto lakši zadatak (uslovno govoreći) imao je Partizan, koji je pre dve nedelje već „preboleo“ sve muke pobedom protiv Jang Bojsa. Iako su crno-beli pomalo i skromno najavljivali borbu za prvo mesto u Ukrajini, Dinamo ih je rutinski pobedio sa čak 4-1 i tako potvrdio prevlast u grupi.

Nije to rezultat koji bi ozbiljnije trebalo da zabrine simpatizere kluba iz Humske, koji je u prvom poluvremenu doslovce iz četiri šuta primio tri gola, uz ruku na srce nekoliko komičnih štoperskih reakcija. Ako postoji nešto gde je Partizan doista omanuo ovde to je nesmotrena reakcija Evertona, koji je pred kraj meča nepotrebnim startom upisao karton i tako se odstranio iz konkurencije za prvi meč eliminacija koji nailazi. Naravno, ovo samo u slučaju da Brazilac 2018. uopšte dočeka u crno-belom.

Poraz sa četiri primljena gola, doduše, svakako može „grebati“ barem ovako na papiru ili monitoru, ali verujem da će Miroslav Đukić insistirati da se ova utakmica brzo „arhivira“, jer predstoji dosta bitan potez u domaćem prvenstvu sa sve večitim derbijem koji je na programu iduće srede. Ovo su, doduše, već neke druge teme koje ne moramo otvarati. Tako da zaključimo – Partizan jeste izgubio, ali ne verujem da je ikoga (previše) briga.

Evidentiraćemo i het-trik Moraeša za domaće, i to da je za beogradski klub pogodio Jevtović iz penala – evidentiraćemo još i to da je kolega Strajnić u direktnom TV prenosu navodno rekao da je Andrij Ševčenko „pomogao Dinamu da 1986. osvoji evropski trofej“. Dinamo 1986. jeste osvojio svoj drugi Kup Kupova, ali je tada desetogodišnji Andrij verovatno mogao da učestvuje samo kao navijač…no dobro, ko radi taj i greši jel’da.

Zvezda je u poslednje kolo ušla kao apsolutni gospodar svoje sudbine. Ako bi crveno-beli pobedili Keln, bili bi svakako siguran učesnik nokaut faze Lige Evrope. Ako bi remizirali, čekali bi aber iz Londona gde je sve što nije pobeda BATE Borisova dobra vest. Na kraju, Arsenal Zvezdi nije ni bio potreban, mada je časno odradio svoj posao detonacijom beloruskog predstavnika od 6-0. Zvezda je sa smirenih, rutinskih 1-0 sama pogurala sebe jedan korak dalje – po prvi put posle dvadeset i pet godina.

Samoj utakmici prethodilo je mnogo pikantnih detalja. Prvo, na ulazima na tribine formirala se gotovo Hilsboro-situacija – čitači bar-kodova su ispustili dušu negde još 90 minuta pred početak meča, a redari se u organizaciji prohodnosti baš i nisu najbolje snašli. Na zapadu su se pravili „čepovi“ koje ste mogli da ili zaobiđete ili probate frontalno da ih napadnete – ovaj drugi režim bi vam oduzeo nekih 45 minuta vremena, jer bi u prvom pokušaju sigurno poljubili metalnu ogradu, a onda bi nekako morali da se snađete okolo iste i dođete na pravi smer. Srećom, masa je bila relativno smirena i dobro vaspitana, pa su incidenti izostali – ali na ovome se u budućnosti mora poraditi.

Jednom kada ste ušli i zauzeli ono malo mesta što je ostalo, imali ste priliku da pogledati mali „šou“ gostujućih navijača koji su se nacrtali u srpskoj prestonici u sasvim solidnoj količini. Dan pre meča društvene mreže vrvele su od izveštaja kako su Nemci, sa sve šalovima i navijačkim obeležjima, viđeni po Savamali i Dorćolu kako lumpuju kao na gimnazijskoj ekskurziji, pa smo se svi nekako osetili kao da će atmosfera na stadionu biti relativno prijateljska. I bi relativno prijateljska dok fudbaleri nisu istrčali na teren, a onda je priča krenula u nekom drugom pravcu.

Svoje prisustvo „Kelnovci“ su oglasili ispaljivanjem rakete pravo na teren, koja je zamalo pogodila devojčicu koja je stajala ispred njihovog igrača tokom predstavljanja. Zatim je došlo do paljenja baklji koje su ležerno bacane u masu domaćih navijača na južnoj tribini, čupanja stolica i ostalih stvari koje već umeju da se dese na utakmicama kada učestvuju neke malo usijanije glave. Do kraja meča, gostujući navijači zapalili su barem dvadesetak baklji i ispalili još pola tuceta raketica.

Gledajući ovaj performans koji se srećom završio bez razbijenih glava, na umu su mi bile tri stvari. Prvo, zanimalo me je šta sad misle dežurni domaći dužebrižnici koji na svaki lokalni tifo incident pohitaju na portale da kažu kako „ovo ima samo u Srbiji i EVO ZATO JA NE DOVODIM SINA NA STADION!“. Drugo, zapitao sam se šta bi se desilo da su nam Nemci upriličili ovakav performans nekih recimo dvadeset godina ranije – ostavljam vama da sami sebi nacrtate na šta bi to ličilo. I naravno treće – sa koliko bi nas žara UEFA delegat izbacio iz Evrope na pet, deset ili petnaest godina kada bi sa našeg dela tribina poletela raketa put travnjaka? Verujem da bi preki sud zasedao još koliko u poluvremenu, a do kraja bi se dogovorili koliko da nas ojade.

Taman se dim od silne pirotehnike (a da, još jedno pitanje, kako su navijači Kelna uneli štek baklji i ostalih drangulija na kome bi im prosečan američki domaćin pred 4. juli imao pozavideti?) razbistrio nad „Marakanom“, i Zvezda je prešla na konkretno. Nenad Krstičić je odlično „izbacio“ Milana Rodića na levom boku, ovaj centrirao nisko, a Slavoljub Srnić je iz poluokreta neometano poslao loptu u mrežu gostiju. Jedan-nula, i vrata raja su zvanično odškrinuta – nije odmoglo ni to što je Arsenal u tom momentu već vodio sa dva gola razlike na „Emiratima“.

Do kraja, Zvezda je ponovo pokazala koliko je taktički evoluirala sa Vladanom Milojevićem na klupi. Keln je sveden na tek povremene jalove pokušaje – kada bi odbrana, predvođena fenomenalnim Damijenom Le Talekom i Vujadinom Savićem (koji igra u životnoj formi), i ponekad kiksirala, svaku opasnost otklanjao bi Milan Borjan. Vezni red predvođen Gelorom Kangom znalački je gušio loptu i krao minute, a jedino ostaje žal što Ričmond Boaći nije uspeo da se upiše u strelce iz čistog zicera koji mu se otvorio pred sam kraj meča.

Ovom pobedom, Zvezda je ušla i u istoriju Lige Evrope kao jedina ekipa koja je iz prvog kola kvalifikacija stigla do nokaut faze. Zvezdin evropski put počeo je, podsetićemo vas, još 29. juna prvim mečom protiv malteške Florijane – redom su tada padali Irtiš, Sparta i Krasnodar, a onda se beogradski predstavnik dobrim partijama u svojoj grupi izborio i za dalji plasman. Neko će ovde reći, šest utakmica i gol razlika 3-2, kakav je to fudbal? A ja ću mu odgovoriti – pobednički, i pre svega taktički efikasan. Jer znamo već dobro kako se prolazi u Evropi ako krenete sa paljbom iz svih topova a funkcionišete na srpskom budžetu. Taj film, ovoga puta, nismo gledali – Milojevićeva Zvezda je pre svega strpljiva, i ima dobar osećaj kada da zada odlučujući udarac.

Sledeće fudbalsko uzbuđenje očekuje nas u ponedeljak 11. decembra, i počinje u 13 časova. Jasno vam je o čemu pričam – radi se o žrebu za eliminacije Lige Evrope. Naši klubovi u bubanj ulaze kao nepovlašćeni, i njihovi potencijalni protivnici su : CSKA, Atletiko Madrid, Red Bul Lajpcig, Sporting Lisabon, Viljareal, Dinamo Kijev, Braga, Milan, Atalanta, Lokomotiva Moskva, Plzenj, Arsenal, Salcburg, Atletik Bilbao, Lacio i Zenit. Naravno, da dodamo da Zvezda ne može odmah na Arsenal, kao ni Partizan na Dinamo.

Šarena je ovo grupa, i ima tu imena sa kojima se svakako – ako je ova evropska jesen ikakav indikator – da igrati fudbala. Ali ostavimo ovu slatku muku za ponedeljak, i uživajmo još malo u momentu koji smo čekali trinaest, odnosno dvadeset i pet godina.

Zaslužili smo to – svi zajedno.