književnost

Pet džukačkih odgovora Ivana Tokina za VICE

Odgovore sam čekala dva meseca. Vredelo je.
20.2.18
Autorka fotografije: Milena Goševski 

Drugi roman Ivana Tokina „Pas“, doživeo je drugo izdanje, a lako se prepoznaje na policama knjižara jer je među retkima koji umesto naslova ima crtež. Prvi roman ovog pisca zove se „Najnormalniji čovek na svetu“. Autor kao da preko ovih naslova želi da pobegne od glorifikacije koja ga prati i da pošalje poruku da je on samo najnormalniji čovek na svetu koji bi mnogo voleo da bude pas i kako je najbolje da ga svi ostave na miru. Naravno, dešava se upravo suprotno. Na promociji pre dva meseca u Poletu nije imalo gde da se stane, potpisivanje knjige trajalo je više od sat vremena, a ljudi su strpljivo stajali u vijugavom redu.

Reklame

Roman me je kupio na keca ali ne zbog toga što imam kuče, uopšte nije važno da li imate kuče, već zato što je sve ono što je mene moj pas naučio o životu ovaj čovek tako jednostavno a tako jako uspeo da stavi na papir. Bez preterane filozofije i mistifikacije. I što je najvažnije, bez patetike. Idealistično sam se na promociji pojavila sa smišljenim pitanjima, nadajući se da ću uhvatiti autora u nekoj pauzi i dobiti ekskluzivan intervju. Ali Ivan je bio nervozan kao pas i ja se nisam usudila da insistiram. Jedva sam se usudila da se predstavim.

Roman prati život kučeta koji zbog ljubavi i slobode napušta svog vlasnika sa kojim ima posebnu vezu ali ga i sažaljeva jer je primoran da se povinuje pravilima sveta ljudi koje on prosto ne može da prihvati. Pitanja inspirisana logikom, radnjom romana ali i mojim snoviđenjem, sutradan sam poslala na mejl. Odgovore sam čekala dva meseca. Vredelo je.

VICE Srbija: Mora li ljubav da te ugrize do krvi da bi bila prava?
Ivan Tokin: Ne mora ljubav ništa. Niko ne mora ništa. Svako treba da radi šta misli da treba da radi, pa će da se desi ono što treba da se desi, ono što mora da se desi. Da bi ti se desilo ono što mora da ti se desi, to moraš da zaslužiš. Kako? Lako. Nemaš pojma, naravno. Nemam ni ja.

Kakvi bi bili ljudi da su malo više džukele?
Ne verujem u malo više. Možeš da budeš džukela ili da ne budeš džukela, a ljudi su negde između, svi mi. Ljudi su najgori, ljudi su na vrhu lanca ishrane i na dnu lanca morala. Imam sreće da poznajem jednog čoveka koji je prevazišao ljudskost, to je jedna devojka, lepa, mada to nije bitno, ali jeste lepa, i ona cepa žena po životu neštedimice, onako kako bismo svi voleli da cepamo. Kad bismo svi bili kao ona, svi bismo bili kao ona i bilo bi nam odlično. Mogli bismo da umremo odmah ili sutra ili nikad ili kako god nam padne na pamet.

Kada čovek oseti poriv da pobegne od doma i svega što poznaje treba li da ode i ako da, gde?
Čovek koji je osetio poriv, čovek koji je stvarno osetio poriv, taj je na konju, taj više nema šta da se misli, ima samo da sluša poriv i to mu je to. Njemu nisu potrebni saveti. Živeo taj čovek!

Zbog čega se danas vredi šibati sa drugim džukelama?
Kad kažeš šibanje, pretpostavljam da misliš da se neko pobije s nekim, da uđe u neverbalnu komunikaciju agresivnog, taktilnog tipa, na to pretpostavljam da si mislila? Takva komunikacija mi je bliska, mada shvatam sav primitivizam takvog tipa komunikacije, i cenim ga, tako primitivnog. Kad se pobiješ sa nekim, kad ga dobiješ ili on tebe dobije, sve može da ti bude jasno, ako malo razmisliš, ako si otvoren, bar tri prsta. Kad se pobiješ s nekim, kad se dohvatite, posle toga ti je sve jasno, najmanje je važno ko je pobedio, nije važno uopšte, jer ako ste se stvarno pobili, ako ste dali sve od sebe, onda nema pobednika i to je valjda već svakoj budali jasno. Tuča je sama sebi svrha, što se mene tiče, šibanje je vrh dna komunikacije. Što se mene tiče.

Kako se postaje alfa mužjak?
O alfa mužjaku sam razmišljao u više navrata. Mislim da je to mitsko biće izmiišljeno da bi neko mogao da bude nešto a da bi usput mogao da ne bude ništa, i da usput ima neko ime. Kakav crni alfa mužjak? Toga ima kod životinja. Kod ljudi nema toga.