Gledao sam sajentološku televiziju 24 sata bez prekida

„Shvatamo, ljudi su radoznali“, kaže vođa sajentologa Dejvid Miskevidž u uvodu videa na svom novom TV kanalu. „Šta god da ste čuli, ako to niste čuli od nas, uveravam vas da nismo ono što ste očekivali“.

I Miskevidž je u pravu. Od Pojašnjavanja, preko Saut Parka, do onog šoua Lije Remini, skoro sve što ste čuli o sajentologiji dolazi ili od kritičara spolja, ili od bivših pripadnika, a retko od nekoga iznutra. A mnogo od toga što ste čuli o sajentologiji je sprdnja, ili kritika zbog mnogih, mnogih sjebanih stvari koje je ova crkva napravila (Kao što je to da primorava ljude da prekinu odnose sa svojim porodicama. Ili to što navodno zlostavljaju svoje članove. Ili to što koriste deveti septembar ili Kolumbajn kao sredstva za ispunjavanje svog plana. Ili maltretiranje bivših članova i novinara. Ili pokretanje ogromne kampanje domaće špijunaže protiv SAD.).

Ja sam sajentološkim pričama verovatno bio izložen više nego prosečan čovek, zato što sam u prošlosti pisao o njima, čitao njihove knjige i posećivao njihova sedišta. Takođe i poštom dobijam gomile njihove literature, zato što je osoba koja je pre mene živela u mojoj kući bila sajentolog. Ali ogromna većina stvari koje sam video o sajentologiji potekla je od ljudi koji nisu sajentolozi.

S toga sam pomislio, jebeš ga, zašto im ne dati priliku da kažu ono što žele da kažu? Odlučio sam da 24 časa bez prekida gledam Sajentolodži Netvork prvog dana kada su u utorak pokrenuli program, da bih shvatio o čemu se tu radi.

Kada sam se uključio u 5:15 ujutru, išla je emisija pod nazivom Unutar sajentologije.

Bio sam suviše, suviše umoran da bih pokušao da je shvatim. Nisam sasvim siguran kome je namenjena ta emisija. Miskevidž u uvodu navodi da su nesajentolozi ciljna grupa ovog kanala. Ali Unutar sajentologije je bio toliko prepun žargona („Ovde smo da sposobne učinimo sposobnijima“), da je teško zamisliti da se dopada bilo kome ko nije sajentolog.

Na neki način sam isključio uši i samo se divio prizorima agresivno multikulturalnih, nasmešenih, negovanih sajentologa kojih je bilo u svakom kadru.

Srećom po mene, Sajentolodži Netvork voli da pušta reprize. Gledao sam baš tu epizodu (kao i sve ostale epizode pomenute u ovom članku) više puta tokom celog dana. Posle druge ili treće reprize, bio sam u stanju da je u potpunosti shvatim. U suštini, tu se objašnjavalo šta bi sajentologija mogla da učini za vas. Stvari kao što su to da nađete bolji posao i izgledate „pet do deset godina mlađe“.

Mada, nije mi postalo lakše da shvatim izjave kao što su, „Sajentologija je tehnologija, na način kao što je mostogradnja tehnologija“.

Takođe, slova na špici su izgledala identično kao on na MTV Kribs.

Sledeća po redu je bila Upoznajte sajentologa, emisija u kojoj gledalac ima priliku da upozna sajentologa.

Epizoda koju sam gledao četiri ili pet puta me je upoznala sa Gregom i Dženet Diring, parom sajentologa koji prodaju bendžoe. Veoma je lako shvatiti zašto su angažovali ove ljude. Deluju legitimno uspešni u svom polju, a pošto su sarađivali sa umetnicima kao što su Diksi Čiks, Mamford & Sans i Tejlor Svift, to je za crkvu način da pomenu neka impresivna imena na svom kanalu.

Ali majku mu, koliko su bendžoi dosadni! O ovim ljudima bi verovatno mogla da se napravi zanimljiva emisija u trajanju od jedno osam minuta. Ali ova traje pola sata, uključujući i reklame. Da li je bilo zanimljivo čuti kako su u jednom trenutku bendžo skoro izumro, i da su ovi ljudi pomogli u njegovoj ponovnoj popularizaciji? Definitivno! Da li je bilo zanimljivo slušati da je Dženet jednom bila na proputovanju sa Gregovom majkom, ili da je Dženetin tata radio kao operater u vazdušnom tunelu, ili da je Greg jednom dizajnirao bendžo inspirisan likom Vudija Harelsona u Zombilendu? Apsolutno ne.

Ponovo, nisam sasvim siguran kome je ovo namenjeno.

Ideja je, kao što i sam naziv kaže, da se predstave principi sajentologije. Počinje dovoljno jednostavno, sa naratorom koji nam objašnjava da nam operacija slepog creva ne menja ličnost, zato što mi nismo samo naše telo.

Prilično standardne duhovne stvari. Lepo.

Ali onda su ubacili u najveću brzinu, prebacili se na azot suboksid, napravili polukružno i pojurili suprotnim smerom na autoputu. „Ti nisi svoje telo“ postalo je „osma dinamika je poriv ka egzistenciji kao večnosti“, što je postalo objašnjenje za to kako sklonosti, stvarnost i komunikacija formiraju osnovne komponente razumevanja.

Svaka epizoda ovog serijala se fokusira na različite lokacije sajentoloških crkava. Epizoda koju sam odgledao mnogo, mnogo puta bavi se crkvom i zajednicom u Inglvudu, u Los Anđelesu.

U ovoj epizodi, pripadnici crkve, lokalne verske vođe i predstavnik Nacije islama (!!!) razgovaraju o lokalnim problemima sa drogama, nasiljem bandi i nezaposlenošću

Predstavnici sajentologa objašnjavaju da su odabrali tu lokaciju za svoj društveni centar zato što se nalazi par ćoškova od mesta na kojima su počeli nemiri u El Eju, zato što žele da pomognu zajednici da se oporavi (Nemiri u El Eju su se dogodili 1992, a sajentološki centri u Inglvudu su otvoreni 2011.).

Ali onda su tvrdnje postale krupnije i nejasnije, u sekvenci koju nisam baš razumeo. Prvo je jedan sajentolog govorio o Bladsima i Kripsima u Inglvudu. Onda su prikazali neku vrstu sajentološkog programa pomoći zajednici, koji je imao nekakve veze sa time da se klincima priča da su bande loše. Onda je usledilo objašnjenje o Majku Braunu i protestima u Fergusonu, sa snimcima nemira, i nekom gospođom koja kaže, „moglo je da se proširi na nacionalnom nivou“. Onda je tip iz Nacije islama objasnio da je u sajentološkom centru došlo do nekakvog okupljanja bandi, što je dovelo do toga da su se mnoge bande iz El Eja složile da je međusobno ubijanje loše. Onda je taj isti tip objasnio da su počele da ga zovu bande iz drugih gradova, zato što je El Ej grad koji određuje trendove, i da su ga zamolili da organizuje slične događaje u njihovim gradovima. Prilično sam siguran da je implikacija bila da je sajentologija razlog za to što se nemiri u Fergusonu nisu proširili na celu zemlju. Ali sam takođe i zbunjen.

Ovo je u suštini ista emisija kao i Destinacija: sajentologija, samo što umesto što nagoveštava ogroman uticaj sajentologije u južnom El Eju, nagoveštava ogroman uticaj sajentologije u Kolumbiji.

Sasvim određeno, u emisiji se tvrdi da je kao rezultat toga što su sajentolozi držali govore i delili literaturu o značaju ljudskih prava stopa kriminala opala, a pritužbe protiv vojske – koja je ranije ubijala civile – opale za 96 procenata.

Izgleda da hoće da kažu da ljudi u Kolumbiji nisu bili u stanju da shvate da je ubijanje, prebijanje i pljačkanje nekoga loše, dok im sajentolozi nisu podelili pamflete u kojima piše da su ljudska prava zapravo dobra stvar. Što je… verovatno pomalo uvredljivo.

Emisije imaju pauze za reklame, ali prikazuju se samo reklame za sajentologiju, organizacije vezane za sajentologiju i za sajentološke TV emisije. Pošto su emisije kao takve već u suštini reklame za sajentologiju, to znači da sam ponekad na pauzi za reklame gledao reklame, kao i reklame za naredne reklame.

Većina reklama sadrže veoma brze rezove, ubrzane snimke ljudi na eskalatorima/usporene snimke ptica u letu/reči kao što je „komunikacija“/snimak Holivuda iz drona/orla u letu/matadora/tipa koji u sumrak sedi u koritu jezera koje je presušilo/naslov sa sajentološkim logom i blještavilo u objektivu kamere.

Ekstremno su picnute i dobro producirane, kao one reklame za uspostavljanje univerzuma koje u naučno-fantastičnim filmovima reklamiraju zle korporacije. U par navrata su me na neku foru napallile. Definitivno sam mogao da zamislim sebe kako jedem okju ili se prijavljujem za Igru gladi, ili šta god, ako me uhvate u pravom raspoloženju.

Ove dve navodim zajedno, zato što su u suštini ista emisija. Jedna se bavi životom L. Rona Habarda, druga njegovim pisanjem i govorima.

To mi je delovalo kao prilično smeo koncept, kada uzmemo u obzir da su L. Ron Habard i njegova crkva ekstremno slavni po ponašanju na načine koji su u direktnoj suprotnosti sa stavovima koji se promovišu u emisijama.

Postoji segment o tome kako je Habard bio zgrožen time što univerziteti i verske institucije ne pružaju informacije slobodno. „Nikada nisam doživeo da mudrost donosi išta dobro, ako se zadrži za sebe“, kaže Habard. Što je čudan stav, kada si čuven po tome što si osnovao organizaciju koja navodno primorava svoje sledbenike da plaćaju na hiljade dolara u zamenu za informacije. U nekim drugim segmentima, neko prenosi poruku da je jedno od osnovnih gesla sajentologije to „da svi ljudi imaju neporecivo pravo da razmišljaju slobodno, govore slobodno, slobodno zapisuju svoja mišljenja, i da dovode u pitanje ili se suprotstavljaju mišljenjima drugih“. Što je verovatno jedno od onih zbog kojih bi mene bilo sramota da stanem iza njih, da pripadam organizaciji koja je jednom prilikom pokušala da smesti jednoj novinarki da je izvela bombaški napad, zato što je kritički pisala o njoj.

Do šest popodne sam već postao anksiozan i uspaničen. Satima nisam video nikakav novi sadržaj. U jednom trenutku, dok sam pravio kafu, čuo sam glas graditelja bendžoa i automatski povikao „NE“ (ispostavilo se da je u pitanju bila samo reklama).

Ali onda se dogodilo čudo. Pojavio se novi program!

Ovo je bila ubedljivo najgora emisija na kanalu, i to ona sa najjednostavnijom premisom: sajentolozi sa svih strana sveta objašnjavaju kako im je sajentologija pomogla u životu.

Svaki segment je bio gotovo identičan, sa sajentologom koji se predstavi, kaže nešto u smislu, „Sajentologija mi je pomogla u karijeri, zato što me je naučila da bolje komuniciram“, a onda se ponovo predstavi. Svaki traje oko minut. Svaki je bolno dosadan.

Na jednom snimku sam u pozadini primetio bioskopski baner koji reklamira film Ona druga Bolin devojka, koji je izašao 2008. Što znači da su snimali za nešto drugo, a onda premontirali za ovu besmislicu.

U njoj se prikazuje serijal neverovatno kratkih (i neverovatno dramatičnih!) filmova zasnovanih na knjižici koju je napisao L. Ron Habar, i koja se zove Put do sreće – što je neka vrsta sajentološke verzije deset zapovesti.

I oni izgledaju kao da su snimljeni odavno. Nisam siguran kada tačno, ali sve ima isti ton i stajling kao spot za pesmu „Pretty Fly For a White Guy“.

Uprkos novom programu, na kraju mi se prispavalo. Poslednje sate svog eksperimenta sam proveo lutajući između sna i jave na svom kauču.

Probudio me je prizor skejtera koji trlja svoju povređenu nogu o glender, dok narator priča o važnosti toga da se suočimo s bolom. Probudila me je scena žene koja na poslovnom sastanku doživi flešbek od esida. Probudili su me ljudi koji pokušavaju da odglume reč komunikacija. Probudila me je žena koja je izgovorila, „Rekao je da će me zauvek voleti ako pušim krek s njim – lagao je“.

Ima stvari kojih se sećam, ali nisam siguran da li su se zaista dogodile, ili sam ih samo sanjao. U beleškama imam nešto čega se ne sećam da sam zapisao: „Snimak debele osobe koja slučajno spali firmu“.

Kada sam posle 24 časa otišao u krevet, posle duže vremena sam imao noćnu moru. Apokaliptični crni oblak se nadvio nad moj komšiluk, i zarobio me u kući. Onda sam otkrio da je neki čovek provalio unutra, i počeo da kači reklamne plakate po zidovima moje dnevne sobe. Primetio sam policajca napolju, i pozvao ga u pomoć. Ali kada je ušao u kuću, i on je počeo da kači plakate.

Nisam siguran da li je sajentologija to inspirisala, ali utisak je bio snažan.