Kako biti panker posle tridesete?

Prvobitno objavljeno na Noisey.

Kad panker prebaci tridesetu, izbori mu se sužavaju. Sa leđa mu se prikrada mlađa generacija, pa se sve ređe oseća nepobedivo kao nekad. Sve se manje bori protiv sistema, a sve više uklapa u isti. Kako onda popuniti prazninu koja raste u duši, kako se odupreti opštoj nebitnosti? Preko novih hobija i interesovanja, naravno. Evo koje su vam opcije na raspolaganju u četvrtoj deceniji života.

Nekad si strastveno pokušavao da pijanstvom sebi upropastiš život, a danas si taj život pretočio u karijeru pivara. Pivski stomak više nije zdravstveni rizik, ma šta doktor rekao, već statusni simbol. Puštaš bradu do pojasa, na brkovima uvek imaš malo pene, nosiš flanel zavrnutih rukava da ti se bolje vide Lucero tetovaže. Svakog januara odvajaš vreme za Fest. Uvek si spreman da preporučiš sezonski ejl, za slučaj da te neko pita.

Primio si se na značkice preko svake mere. Kupuješ ih od bilo kog benda koji ih prodaje, ma koliko ti se njihova muzika ne sviđala. Jakna od teksasa ti služi uglavnom da bi imao na šta da kačiš značke. Uvek imaš o čemu da pričaš kad je Emo veče, na koje ideš svakog meseca, šta te briga, nije uopšte jadno. Čak si počeo i sam da praviš značke i prodaješ ih preko interneta. Omiljena tema ti je milenijumski nihilizam, to danas klinci vole. Napravio su jednu u obliku nadgrobnog spomenika na kom piše RIP emotions. Imaš i jednu na kojoj Smrt kaže don’t @ me. U stvari, sve ovo počinje da te brine. Jesi li OK?

Tvoje društvo se odavno preselilo na Instagram i Snepčet, ali ti si tradicionalista pa još uvek sa Fejsbuka šalješ svima pozive da igraju Candy Crush. Znaš ti dobro zašto još koristiš Fejsbuk: zahvalan si Zakerbergu što ti omogućava da se istreseš u vidu posta od 500 reči na temu nečeg što te je razbesnelo. Svaki sadrži bezbroj gramatičkih grešaka i poluinformacija koje ne znaš više ni gde si pokupio, ali uporno ih postuješ. Niko ih ne čita, svih 287 prijatelja te je odavno blokiralo. Zamišljaš da si još uvek deo pank scene jer deliš svaki Hard Times tekst na koji naiđeš i uredno teguješ sve kolege pankere. Kad se desi da podeliš neki mem, on je odavno izlizan od upotrebe. Smatraš da je ovaj tekst „loše napisan“ ali nisi spreman da elaboriraš na tu temu.

Kupio si bitkoin u vrednosti od 2,000 dolara davne 2014., a danas ista količina vredi 361,000! Istina, mogao si više da zaradiš za to vreme da si našao stalan posao, ali jebeš posao. Gle, vrednost ti pala na 212,000, baš čudno. Nema veze, za par meseci imaćeš dovoljno da kupiš kuću, zajebi življenje sa četvoro cimera. Ups, ode na 186,000. Trik je u tome da ne koristiš Coinbase kao svi ostali, znaš ti dobro kako da – u jebote, 34,200… sad već 1,500… a sad imaš samo 36 dolara i nekoliko protraćenih godina iza sebe.

Ostavila te je devojka, teško ti je palo, odlučio si da se vratiš u formu da ti bude lakše. Izbor je bio između Krosfita ili veštačkog planinarenja, ali pošto se plašiš visina našao si teretanu na lokalu. Sad dižeš tegove u majici bez rukava, osećaš se ultradisciplinovano, bacaš koske svima redom posle svakog dobrog seta. Raste ti mišićna masa po prvi put posle decenije ispijanja piva i gledanja rvanja na TV-u. I dalje si krompirastog oblika, ali šta sad, bitno je da se dobro osećaš! Uredno beležiš sve vežbe u svesku, kačiš video na Instagram, hešteg ti je #SquatAndDestroy. Prdiš čiste proteine, smrdi užasno.

Po tvom bendu su svi kenjali zbog nekih mizoginih tekstova, a ti umesto da razmisliš o tome šta radiš, odlučio si da počneš da slušaš Mila Janopulosa i Džoa Rogana na temu raka zvanog feminizam. Progutao si crvenu pilulu. Šišaš se kao Ričard Spenser, nosiš blejzer, recituješ statistiku o tome kako su žene odgovorne za 50% nasilja u porodici „iako o tome niko ne sme da priča“. Da te ne bi najurili sa posla, anonimno postuješ pošalice na temu kulture silovanja i telesne težine feminističkih autora koje mrziš. Pre ili kasnije provaliće te, izgubićeš posao, okrivićeš „ovo društvo koje progoni sve nas koji nismo spremni da se pokorimo liberalnom fašističkom kolektivizmu“. Trenutno vodiš kampanju za povratak Bejkt Alaske na Tviter.

Ne ideš više na koncerte jer ti je teško da ostaneš budan posle deset uveče, ali zato ploče još uvek sakupljaš i držiš sortirane po abecedi na svojim IKEA policama. Imaš svako Deathwish izdanje u svim mogućim bojama. Život ti se vrti oko naloga na discogs.com, gde ti je cela kolekcija uredno zavedena. Imaš Instagram nalog posvećen isključivo fotografijama tvojih najređih singlova od 45 obrtaja. Vrebaš stara izdanja, još samo kad bi nekako mogao da nađeš original How Strange, Innocence od Explosions in the Sky.

Deo si lige fliperaša, sastajete se svake srede. Ime tima si tradicionalno izabrao tako da sadrži neku igru reči na temu muda. To je otprilike sve u pogledu ovog hobija.

Ništa bolje nego kad za vikend odeš da skrešeš malo bradu u obližnjoj berbernici koja liči na salon za tetovaže. Zove se nešto tipa Handsome Sal’s, eventualno Gentleman Pete’s, ispred imaju one starinske prugaste stubiće. Unutra je sve ukusno sređeno u crnom i zlatnom, čim te vide na vratima nude ti besplatno pivo. Za pultom radi jedan rokabili matorac. Logo na prozoru im je iscrtao isti onaj lik što je za tvoj hardkor bend dizajnirao majice, što znači da je kul. Svraćaš redovno, svake druge nedelje, znaju šta voliš – sa strane tanko, napred oštro, razdeljak na vrhu. Na svom YouTube kanalu predstavljaš razne pomade.

Nije te nikad zanimala politika, ali od kako su Bernija Sandersa zajebale Demokrate na unutarstranačkim izborima 2016., postao si stručnjak preko noći. Sad ti „Debi Vaserman Šulc“ dođe kao „dobar dan“. Najviše voliš da se sprdaš sa kolumnama centrista kao što su Džonatan Čejt ili Džoj En Rid. Misliš sve najgore o Hilari Klinton, što bi bilo seksistički od nekog MAGA desničara, ali od tebe kao socijaliste je sasvim OK. Uplaćuješ sto dolara mesečno Čepo Trep Haus ekipi preko Patreona. Moramo da se organizujemo za sledeći ciklus!

Onaj si tip čoveka kog je nemoguće izbeći na Tinderu. Obično se slikaš sa psom da pokažeš da si osećajna duša, da definitivno nisi od onih što će ženu zatrpati sa tridesetak neodgovorenih poruka da bi na kraju zaključio kako je u stvari ružna. Na slikama usputno pokazuješ svoje istetovirane prste, a u Spotify profilu imaš najmanje tri benda iz Filadelfije.

Dobro jutro radni narode, stigla je nova epizoda tvog podkasta! Shvatio si šta svetu nedostaje, još belih tridesetogodišnjaka spremnih da podele svoja mišljenja na sve teme. U jednom podkastu radiš prikaze raznih vrsta užine, u drugom intervjuišeš razne „zanimljive“ ljude koje poznaješ. Nije ti teško da sve sam montiraš u GarageBand, a tvoj sponzor za danas je Casper čiji sajt nudi širok asortiman madraca, sve je prilagođeno izboru klijenta, cene uključuju dostavu i montažu, ukucajte promo kod SNACKSCAST i dobićete 20% popusta, dakle SNACKSCAST, sve velikim slovima.

Sa partnerkom si se odselio u predgrađe kad vam se rodilo dete, jer nećete valjda svo troje da se gurate u šezdeset kvadrata u kul centru grada. Sina ste pankerski nazvali nešto tipa Milo, svakog dana oblačite mu drugu Misfits benkicu. Svakog dana vodiš Mila i psa u šetnju po parku, gde se družiš da ostalim istetoviranim tatama. Imaš dosta slobodnog vremena od kako si napustio svoj posao u marketingu i sad čuvaš malog dok partnerka radi. Tek ponekad tezgariš kao konsultant, možda jednom mesečno skokneš do centra. Omiljeni deo nedelje je kad sam samcijat čekaš voz da se vratiš kući i jedeš neko pecivo, ali to nikom ne smeš da priznaš.

Onlajn persona ti je woke umetnik performansa. Ispravljaš problematične medijske naslove, pišeš im da „može to i bolje“. Biografija ti je krcata aktivističkim heštegovima. Najviše voliš da izraziš podršku na status neke žene komentarom tipa „Žao mi je što ti se to desilo“ ili „kako si samo hrabra <3“ ili „mogu li da podelim tvoj status sa drugima“. Niko na svetu neće biti iznenađen kad se ispostavi da ih proganjaš preko privatnih poruka, pa budeš morao da se pokajnički povučeš sa društvenih mreža.

Postao si panker krajem devedesetih kad je to bilo kul, ali skoro dve decenije kasnije najzad možeš da to sve batališ i vratiš se osnovnom identitetu ljubitelja borilačkih veština. Zoveš ortake da gledate Ultimat fajt preko kabla, spavaš u Tapout boksericama. Kad god nekog sretneš, iz zezanja se malo praviš da boksujete, iako je svima izrazito neprijatno što to radiš.

Mislio si da ćeš biti umetnik, ispostavilo se da ne možeš, pa si se odlučio za kancelarijski posao. Ali „kul“ kancelarijski posao! Ne moraš da se briješ, možeš da nosiš svoju DROPDEAD majicu po ofisu. Možda zamišljaš kako je trebalo da i sam pokreneš svoju medijsku kompaniju da te ne bi svi zajebavali što radiš u Vajsu, ali šta sad, bar ti uplaćuju zdravstveno osiguranje.

Den Ozi je fin i dobar dečko koji uopšte ne spada ni u jednu od ovih kategorija. Pratite ga preko Tvitera .