Intervju

Milan Antonijević za VICE o "stranim plaćenicima" i funkciji direktora Fondacije za otvoreno društvo

Odlazeći direktor YUCOM-a za VICE je govorio o prelasku na mesto izvršnog direktora Fondacije za otvoreno društvo, i imidžu "soroševaca" koje društvo gaji prema NVO sektoru.
27 Novembar 2018, 9:32am
Milan Antonijević
Fotografije: VICE

Milan Antonijević krajem ovog meseca oprostiće se od Komiteta pravnika za ljudska prava - YUCOM, organizacije čije je prepoznatljivo lice već gotovo deceniju. Prvog dana decembra i zvanično će stupiti na funkciju izvršnog direktora Fondacije za otvoreno društvo, organizacije čiji je uticaj ne samo u Srbiji, već i globalno, tema mejnstrim medija, ali i zabačenih kutaka interneta u kojima bujaju najluđe teorije zavere. Antonijević će, nakon što je godinama unazad optuživan da je "strani plaćenik" i "soroševac", ovo drugo i zvanično postati za koji dan. Međutim, za razliku od dela javnosti, ni moj sagovornik, ni ja ne posmatramo ovaj termin u negativnoj konotaciji.

Sreli smo se u Kući ljudskih prava, čije je osnivač. Sali u kojoj smo razgovarali gleda na Kneza Miloša, i Milan je, čim smo u nju ušetali, razmakao zavese.

- Ne znam zašto se uopšte navlače zavese u kući u kojoj se borimo za transparentnost - kaže u polu šali.

Jedan od modernih prvoboraca za ljudska prava u Srbiji koji prepoznatljiv po neostrašćenoj već pravnički argumentovanoj kritici društva i svih vladajućih struja koje su se smenjivale dok je radio, pa zatim i vodio YUCOM za VICE je govorio o izazovima koji su pred njima. Na moje usputno pitanje da li je zabrinut za budućnost YUCOM-a kratko odgovara "ne". Nešto kasnije dobila sam detaljniji odgovor:

- Sve te zanimljive ideje nisam ja izmišljao, nego oni. Svi oni su medijski prepoznatljivi, oni su ti koji vode strateški slučajeve. Ne bojim se ja za njih - kaže Antonijević.

VICE: Uskoro prelazite na novu funkciju, koliko se ona razlikuje od svega što ste do sad radili?
Milan Antonijević: Kada vodite organizaciju ipak imate jedan manji stepen odgovornosti. Zajedno sa članovima YUCOM-a birao sam teme i oblasti koje želimo da radimo. Ovde, pak, dolazim na jednu drugu poziciju na kojoj mora da postoji širi, globalni pogled na to šta Srbija u ovom trenutku jeste, gde želi da bude. Takođe morate da znate kakvi su kapaciteti organizacija koje vi kao Fondacija možete da podržite, koliko - u različitim delovima Srbije - imate prostora da neke teme otvarate, da pomažete organizacijama koje su se time bavile dugi niz godina i da, naravno, budete što inventivniji u svemu tome. Fondacija za otvoreno društvo zaista jedna stabilna organizacija koja za dvadeset i više godina mnogo toga uradila. Ja se tek sad upoznajem sa širinom onoga što su oni do sad uradili od '91. kada su osnovani pa do danas.

Ipak, u javnosti Soroš, Fondacija i ljudi koji su vezani za njeno delovanje često su predstavljeni kao negativci - strani plaćenici, "soroševci", izdajnici Srbije. Koliko to otežava rad?
To nije neka promena u odnosu na ono što sad radim. Ja sam na te napade navikao. Vi kada radite dobro uvek postoji negativna percepcija u društvima koja baš ne trpe kritiku, tako da to očekujem i na novoj poziciji. Ta vrsta napada je globalni trend. Oni koji vas na taj način napadaju isti rečnik koriste i u SAD i u Mađarskoj i u Srbiji i to je nešto sa čim Fondacija globalno mora da izađe na kraj. Čitavo civilno društvo ima isti problem - to skretanja pažnje sa posla koji oni rade na ta pitanja koja su manje važna.

Imali smo priliku to da vidimo pre neki dan odnos Fejsbuka prema Fondaciji. Ako neko kao Fejsbuk - koji je delovao demokratski i liberalno - ako oni koriste takvu retoriku za napade na one koji ih kritikuju, to vam govori o tome da su ti izazovi globalni.

Poprilično ste glasni i otvoreni na društvenim mrežama, možemo li istu količinu kritike da očekujemo i kada pređete na novu funkciju?
Nadam da se to neće promeniti, mislim da je Srbiji potrebno sve više takvih glasova i da će ovo biti otvaranje prostora za druge da na isti način javno govore o različitim temama. Naravno, morate biti fokusirani, ne možete u Srbiji reagovati na sve. To je često bila kritika našeg rada u YUCOM-u - da, na primer, nismo reagovali na jednu od hiljadu tema koje se svakog dana otvaraju. Jedna organizacija ne može na sve da reaguje, moraju da se biraju bitke u kojima se učestvuje. Takođe, sama Fondacija ima svoje nasleđe i težinu. Vi kada pogledate spisak ljudi su bili u Fondaciji, koje je Fondacija pomogla kroz istraživanja, akademsku zajednicu, profesore, neke ljude koji su sada izgrađeni, a kojima je to bila velika podrška u karijeri... količina pozitivnih poruka koju sam dobio od tih ljudi i te kako znači i govori o potencijalu.

Milan Antonijević

Predstavnici vlasti često govore o Fondaciji u negativnom svetlu, sa druge strane predsednik Srbije se sreće sa osnivačem Fondacije Džordžom Sorošem i njegovim sinom. Da li je moguća saradnja u takvoj atmosferi?
Ako Srbija zaista želi ka Evropskoj uniji, onda koliko je Vlada primorana da sedi sa civilnim društvom, toliko mislim i da je obaveza civilnog društva da na jedan jasan način kaže šta ne valja, ali i da ponudi rešenja, pa čak i personalna rešenja.

Vi kada pogledate organizaciju iz koje ja izlazim - bilo je tu oštrih kritika društva, ali u isto vreme sedeli smo za istim stolom sa onima koji donose odluke. Ta promena koja se dogodila u civilnom društvu ne govori da ono paktira sa bilo kojim delom vlasti, već da zaista želimo što efikasnije utičemo na procese. I to samo tako možete da rešite. Da izađete u medije i samo govorite da nešto nije na zadovoljavajući način urađeno nije dovoljno efikasno.

Opet, zbog takvog odnosa medija i vlasti prema Fondaciji, njena slika u javnosti je narušena.
Mislim da jeste, i ona nosi percepciju celog civilnog društva. Mislim da je to vešto upotrebljavano još od Miloševića, Vojislava Šešelja, nekih drugih eksponenata tog zagađenog dela naše medijske sfere. Jako lako ste ih (predstavnike civilnog društva) dezavuisali i odbacivali, svrstavali na neku drugu stranu, pravili od njih neprijatelje države, neke od njih dovodili u fizičku opasnost. Kada govorite da je neko izdajnik zaista opravdavate svaki napad nekoga ko je iz svoje frustriranosti želi da se obračuna. Percepcija je potpuno pogrešna. To je nešto na čemu treba da se radi. Ne samo Fondacija nego i drugi, koji podržavaju civilno društvo. I ne sme da se beži od teme.

Nadam se i da će moj jezik biti mnogo jasniji, da će dopreti do nosioca odluka, a da sa druge strane komuniciramo i sa građanima. Vi ako neku temu jasno vežete za interese građana, onda će ona biti prihvaćena.

Vrlo malo se u javnosti govori o radu Fondacije u pozitivnom svetlu. Šta je ono što biste vi izdvojili?
U temama koje su zaista važne za Srbiju vi imate jako prisustvo Fondacije. Od slobodnog pristupa informacijama, preko manjinske politike, romske politike, podržavanja projekata u oblasti kulture... Široki broj oblasti je podržan od strane fondacije. Kada pogledate šta su radili u poslednjih 20 godina, to zaista govori o ogromnom potencijalu. Mnogo je projekata preraslo u nešto što donosi nove vrednosti. Veliki je broj organizacija i pojedinaca koji su podržani od strane Fondacije.

A šta je ono što postoji prostor za napredak?
Fondacija mora da bude prisutnija na terenu. Kada podržite neku organizaciju iz Bujanovca, recimo, da radi na nekim temama, smatram da mora svojim pojavljivanjem u toj sredin da da težinu. Nije dovoljno podržati, ceo tim mora biti prisutan.

Ono na čemu ćemo takođe insistirati je inovativnost, nove tehnologije, jer morate da komunicirate sa mladima, koji možda imaju percepciju o koju govorite, a koju moraju da menjaju kroz pristupačnost fondacije.

Napuštate YUCOM u ne baš najsvetlijem trenutku za organizacije koje pružaju besplatnu pravnu pomoć. Šta se dešava sa Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći?
Zakon bi trebalo da stupiti na snagu krajem 2019. i u tom period je zaista bitno da civilno društvo ima artikulisan stav kako će se ova besplatna pravna pomoć sprovoditi na terenu.

Vi kada čitate zakon, neke stvari nisu dozvoljene, a kada čitate objašnjenje koje je usvojeno u isto vreme, kao autentično tumačenje, tamo piše da su dozvoljene. Pre svega tu mislim na ulogu civilnog društva, sindikata, pravnih klinika, sve oni koji su građanima pružali usluge pravne pomoći umesto države. I to je zanimljivo, da vidimo kako će se taj zakon sprovesti.

Mi smo ovde u Kući ljudskih prava se sastali sa predstavnicima advokature koji su nam reko da oni znaju da taj zakon nije ustavan, ali “zarad mira u kući” su pristali to. Naš stav je da zakon nije protivustavan, i nadam se da niko u zemlji, pa ni advokatura niti izvršna vlast, ne žele da donesu zakon koji je neustavan. Nadam se da je to premisa od koje se kreće.

Tu treba neke stvari ispeglati, govoriti o njima jasno, ali mislim da će advokatura u budućnosti videti više prostora za saradnju nego što je sad vidi. Moguće je da nas oni takođe vide kao strane plaćenike i domaće izdajnike, pa se vraćamo opet na prvu temu. Ali za početak neko mora da im pojasni da su ti ljudi, umesto države, 20 godina pružali besplatnu pravnu pomoć. Neki i duže. Izbavili smo iz zatvora sve koji su bili torturisani devedesetih, 50.000 ljudi koji se nisu odazivali na vojne pozive, političke zatvorenike. To je nekoliko stotina hiljada ljudi koji su imali korist od jedne organizacije, a kada pogledate i neke druge organizacije, koje su radile u Srbiji, jasno je da postoji potencijal da se promeni narativ.

Nedavno je donesena prva presuda za zločin iz mržnje u Srbiji. YUCOM je vodio taj slučaj. Zašto je on važan?
Naši advokati su od samog starta taj slučaj vodili kao slučaj iz mržnje i ukazivali na član 54a koji je donet. Mnogo smo radili sa tužiocima, i kasnije sa sudovima, da oni prelome i koriste ovaj članak. I tu njima treba odati priznanje, nije lako u tom okruženju biti prvi koji taj institut pokreće. Naše sudstvo i tužilaštvo funkcionišu po principu da moraju da imaju određen broj uspešnih predmeta. Nekako se sve kvantifikovalo i izgubila se sadržina, i najlakše se ljudska prava izgube u tim brojevima. Ako vi jurite za tim da vam optužnica bude potvrđena, onda se nećete upuštati u nove institute. A zaista je poražavajuće da vi u sudstvu i tužilaštvu gledate na nešto iz 2012. posmatrate kao novo.

Milan Antonijević

Koliki je značaj ove presude?
A ono što ovaj prvi presuđeni zločin iz mržnje izdvaja je što se radi i za evropske pojmove drugačije oblasti. Ovde se radi o porodičnom nasilju koje je isključivo motivisano mržnjom zbog seksualne orjentacije. I to se vidi kroz celi postupak. Otac kaže "ja nisam primenjivao fizičku silu dok nisam saznao za to". I jako je važno govoriti o tome koliko taj nivo nasilja unutar porodice može da devastira i same porodice i koji su žrtve.

A značaj je ogroman. Videćemo kakvi će biti stavovi viših instanci, verujem da će biti potvrda. Ali ono što je važno je što je tužilaštvo pokazalo da na jedan jasan način može da opiše zločin iz mržnje i da će sud to prihvatiti. I to je signal i drugima da prijave nasilje, i zločin iz mržnje. Niti ga prepoznaje. I ovo je pokazatelj da ono može da se sprovede. Kao žrtva imate mnogo veća prava, imate tužilaštvo koje ima sluha, i moram da istaknem, i policija ima dosta sluha. I to je jako zanimljivo, videti koliko se tu situacija promenila u odnosu na pre pet-šest godina.

Ovih dana svedoci smo promocije ratnih zločinaca. Od presude članovima Inicijative mladih za ljudska prava, preko knjige ratnog zločinca u izdanju Ministarstva odbrane, pa do uključenja Ratka Mladića u studio.
Prvo Srbija ima zakon koji nju jasno obavezuje da svako promovisanje osuđenih ratnih zločinaca kazni. Srbija je donela Zakon kojim je jasno rekla da je izrada promotivnog materijala je zabranjena. Tako da sa pravnog aspekta situacija mora da bude potpuno drugačija. I tu govorimo o onima koji su osuđeni.

Kada je reč o Ratku Mladiću, ovo je osetljivo društvo, i ta varnica je '91. nešto zapalila i zaista ne želimo 2018. ponovo neku varnicu. Jer su to sve isti ljudi. Neki su i tada sedeli u Skupštini i radili isto što rade i sada. Poput Šešelja, koji i dalje ima mandat. Vi na taj način ugrožavate parlamentarizam zemlje, ugrožavate narod. I to je nešto o čemu morate imati jasan stav.

I opet dolazimo do pitanja percepcije javnosti. I tu mislim na njihovo viđenje Haga kao kredibilnog suda.
Nijedna od tih presuda nije predstavljena u Srbiji na adekvatan način. Uvek je to imalo prizvuk - Hag osuđuje samo Srbe. A kada je reč o zločinima nacionalni predznak ne treba da se stavlja. Ja ne želim da budem neko ko je žrtva kolektivne krivice. Srbija nije kriva ni za šta, krivi su ljudi koji su je vodili, i čitav taj sistem mora da odgovara. I ta promocija ratnih zločina ide ka tome da se svi proglasimo kolektivno krivima ili da ih podržavamo kao heroje. A mi govorimo o individualnoj krivici. I njihova odgovornost je utvrđena.

Ono čime možemo da se bavimo je efikasnost te pravde u nekim drugim sistemima. Vi zaista imate neke od presuda sa kojima se ljudi koji prate pravosuđe ne slažu. I tu govorim o oslobađajućim presudama na Kosovu i u Hrvatskoj. One jesu nešto što nije na adekvatan način predstavilo međunarodnu pravdu. Ali to ne znači da time ne treba da se bavimo u svojoj zemlji. To prebacivanje krivice se radi u obdaništu, "ja sam kriv, ali ovaj pored mene je krivlji". To mora da prestane i svako da preuzme odgovornost za svoje postupke.