Fotografije mladih po klubovima u Evropi
Fotografija

Fotografije mladih po klubovima u Evropi

Hesus Madrinjan u svom pokretnom studiju za portrete dočarava zavodljivu moć noćnih klubova koja menja živote.
15.10.17

Hesus Madrinjan je stvorio neverovatan hibrid: konvencionalne fotografske portrete preselio je u okruženje noćnih klubova. Rodom iz Španije, Madrinjan je odrastao sa roditeljima antikvarima, okružen artefaktima i klasičnim slikama. Kasnije je studirao likovnu umetnost u Barseloni i Londonu. Na svojim fotografijama on ponovo ustoličuje noćne klubove ne samo kao mesto provoda, već naprosto kao mesto boravka — što je bilo ključno za samog Madrinjana dok je pokušavao da pronađe sopstveni identitet i utočište u noćnom životu.

Madrinjanov priručni, mobilni studio na sastavljanje izvlači na videlo psihološki ključ za razumevanje neznanaca koji svoje noći provode u mraku klubova. Njegova prvobitna serija "Good Night, London" (2011) nastavila se sa "Boas Noites" (2013), fotografisanom u ruralnim španskim selima Galicije. Sada "Dopo Roma", serija na kojoj Madrinjan trenutno radi, privodi taj rad svom prirodnom kraju; njegove slike, snimljene ispred kluba, prikazuju kako noć lagano bledi u zoru. Madrinjan je slikao te najnovije portrete tokom umetničke rezidencije u Rimu i prikazao ih ove jeseni u Unseen Amsterdam.

Iako je ove tri serije slikao u različitim zemljama (Velika Britanija, Španija, Italija), koncept iza svakog serijala je isti: omogućiti studiju telesnog jezika i percepcije samog sebe u izlasku — svesno iskonstruisanih ili ne. Ovde Madrinjan govori o podizanju prototipskog studijskog okruženja i portretisanju mladeži na autentičan način.

Kako je prvobitno došlo do ideje za "Good Night London"? Zašto ti je kao fotografu noćni život bio toliko privlačan?

Dok sam odrastao kao gej u represivnom okruženju, noćni život bio je za mene mesto u kom sam nalazio utočište, čak i ako mi nikad do kraja nije bilo prijatno u njemu. Predstavljalo je nadu, priliku za upoznavanje nekoga, utehu za ono što jesi. Ipak, u meni je uvek na kraju svake noći bio prisutan osećaj nezadovoljstva. Osećao sam snažnu privlačnost noćnog života, ali ga istovremeno do kraja nisam razumeo. Sećam se da sam sedeo sam u noćnom klubu, gledajući oko sebe, osećajući se ganuto i inspirisano. Slika sve te dece koja plešu oko mene predstavljala je začetak svega.

Kako izgleda tvoj proces fotografisanja po klubovima?

Serije portreta pravljene su u nekoliko noćnih klubova u koje sam izlazio sa prijateljima. Zanimljivo mi je kako funkcionišu ta veštačka okruženja; ona su ključni elementi za to kako tinejdžeri konstruišu svoje identitete. Obično radim s aparatom velikog formata i postavljam pravi pravcati studio nasred plesnog podijuma. Tako je konvencionalna studijska fotografija izvučena iz konteksta. Spokoj studija zamenjen je bučnim noćnim klubom, gde subjekti improvizuju u odnosu na narativ koji žele da dočaraju. To su uvek nepoznati ljudi i kako se oni ponašaju ispred foto-aparata korespondira s onim kako žele da budu viđeni. Za mene, portreti su intimni odnosi između potretisane osobe i objektiva, koji je u ovom slučaju publika.

Koliko je drugačije slikati portret u javnom prostoru u odnosu na privatno okruženje?

To je sastavni deo igre. Moj rad se zasniva na paradoksu dočaravanja spontanosti života, ali uz pomoć pouzdanih tehnika preuzetih iz studija. To je ta kontradikcija korišćenja minucioznih veština primenjenih na neizbežno haotične situacije. Određena tehnika i određeno osvetljenje mogu da transformišu stvarnost. Ako se setimo slavnih reči Hirošija Sugimotoa — ["Koliko god lažan subjekt bio, jednom kad se fotografiše, on postaje stvaran"] — ja bih rekao nešto upravo suprotno: bez obzira koliko situacija realna bila, jednom kad se fotografiše, postaje maltene veštačka.

Živeo si u raznim gradovima; koliko su različiti stavovi ljudi prema fotografisanju na različitim mestima?

Istina je da se ljudi ponašaju neznatno drugačije u zavisnosti od mesta odakle su, ali uvek sam radio u gradovima na Zapadu, tako da, kad se sve sabere i oduzme, stavovi ljudi nisu toliko drugačiji. Uvek dajem svoju vizit kartu ljudima koje fotografišem i, na primer, bilo mi je čudno da me skoro niko u Velikoj Britaniji i Španiji nije kontaktirao nakon toga da mi traži svoj portret, dok su mi u Italiji skoro svi pisali želeći da vide kako su ispali.

Koje druge fotografe umetnike ceniš?

Volim rad Feliksa Gonzalesa-Toresa i volim Anđelu Strashajm, Aleka Sota, Marlenu Dima, Nadava Kandera, Nikolaja Bakareva i Sofi Kale. Volim i slikare kao što su Emili Friant, Antonio Gisbert i Sančez Kotan.

"Dopo Roma" se nadovezuje na teme iz "Good Night London" i "Boas Noitas", ali napolju, posle izlaska u klubove. Otkud ta promena?

Jeste, "Dopo Roma" se bavi subjektima ispred klubova kako se provod lagano primiče kraju. Želeo sam da se nekako poigram sa publikom, da ne dajem konkretne odgovore, već subjekte predstavim sa pozadinom neba u praskozorje. Činjenica da sam radio u različitim gradovima u skladu je sa mojim životom, jer sam morao da živim u različitim zemljama, ali mislim i da se svi ti projekti dobro slažu jedni s drugim.

U uvodu za "Boas Noitas" svoj rad opisuješ kao prikaz "omladine lišen bilo kakve idealizacije" — možeš li to da nam malo pojasniš?

Ne postoji nikakva idealizacija s moje strane, u načinu na koji predstavljam svoje subjekte; to je stvarna i opipljiva omladina. Dajem im priliku da odluče kako žele da budu viđeni, tako da, možda, idealizacija dolazi s njihove strane.

Čak i u tvojim komercijalnijim radovima, glavni naglasak je uvek na portretima. Zašto ti taj format toliko znači?

Zanimaju me ljudi sa antropološke tačke gledišta i portrete doživljavam kao dokument s potencijalom da posluži kao svedočanstvo o društvu našeg vremena. U svakom portretu postoji ogroman kapacitet za dočaravanje raznih stvari. Osim toga, vidim sebe u svim svojim portretima, tako da mi oni omogućuju da bolje razumem samog sebe.

jesusmadrinan.com