Negde na polovini filma Dejvida Linča, Divlji u srcu, dok „Wicked Game" Krisa Ajsaka svira na radiju, junaci filma – odbegli ljubavni par, Mornar (Nikolas Kejdž) i Lulu (Lora Dern) – primećuju nešto čudno nasred mračnog kolovoza sa dve trake: razbacanu odeću. Dok se voze dalje, primećuju još odeće, koja pravi trag koji sa puta vodi u pustinju.Tamo, među žbunjem i zrikavcima, nalaze prevrnuti automobil. Njegovi farovi osvetljavaju telo čoveka koji leži na leđima, lica prekrivenog krvlju. Trenutak kasnije, jedna žena (Šerilin Fen) se dotetura iz mraka, ošamućena i takođe sa krvavom ranom na glavi. Primećuje mrtvog čoveka, žali se da joj je „u kosi nešto lepljivo", pada, iskašljava krv i umire. „Umrla nam je pred očima", kaže Lulu. „Zašto je morala to da učini, Mornaru"?I šta je to kod kola što toliko opčinjava Linča? Možda je u pitanju nešto lično. U svojoj knjizi Virdsvil, SAD: opsesivni univerzum Dejvida Linča, Pol A. Vuds pominje kako bi scena u Divljima u srcu mogla da bude zasnovana na „užasnoj saobraćajnoj nesreći" u Virdžiniji, u kojoj je stradao Linčov drug iz detinjstva (treba primetiti da ni na jednom drugom mestu nisam mogao da potvrdim ovo mišljenje). Ali možda automobili postaju obeležja užasa kada reditelj koji je proveo život u Americi destiluje svoja iskustva u svom radu.U SAD postoji više automobila nego igde drugde na svetu, iz mnogo razloga: kao prvo, u ovoj zemlji živi ogroman broj ljudi, i postoje mnoga mesta na koja ti ljudi žele da idu. Ali na dubljem nivou, Amerikanci vole svoja kola na organski, ne samo na pragmatični način. Ruta 66, rokabili, drajv-in bioskopi, NASCAR – to su čisto američke kreacije, rođene kulturološkim ukrštanjem konzumerizma i „ličnih sloboda" koje omogućuju. To je razlog zašto Brus Springstin peva o kolima, i zašto ih Džej Leno skuplja.Ali ipak, iza poliranog branika krije se svakodnevna i opasna realnost vozačkog života u Americi. Tu je sve duža prosečna količina vremena koja se provede u odlasku na posao, koja stvara stres i navede 80 posto Amerikanaca da divljaju na putu barem jedanput godišnje, a više od 30 hiljada ljudi svake godine pogine u saobraćajnim nesrećama. Automobilske nesreće zaslužne su za otprilike isti broj smrtnih slučajeva u Americi kao i oružje (doduše, kada se dve trećine smrtnih slučajeva od oružja podvede pod samoubistvo). A sudari automobila su nasilni i bolni događaji, sa svom tom mešavinom metala i mesa (srećom, ako je nesreća stvarno teška, verovatno nećete ni osetiti).Ali dok je kontrola oružja goruća tema o kojoj se na sva zvona priča u medijima kada dođe do novog masovnog ubistva, o pogibijama u saobraćajnim nesrećama se ništa ne govori. To je nešto što smo prihvatili kao cenu života u Americi – neophodno zlo koje zgužvaš i baciš u kantu za đubre duboko u glavi. To je nešto što mora da se prihvati, zato što se nikada neće promeniti.
Reklame
Zaista, zašto? Scena je u neskladu sa ostatkom filma, i više se ne pomnje u zapletu, osim u trenutku kada se Mornar i Lulu zapitaju da li je ta nesreća loš predznak za njihovo putovanje. Ali to je idealan primer za to zašto je Linč najameričkiji od svih američkih filmskih reditelja, koji razbija fasadu i ispituje užase koji vrebaju unutar koncepta „Amerike".Analiziranje ljigave pozadine naizgled nevinih normi je konstanta u čitavoj Linčovoj karijeri – možda najuočljivije u početnoj sceni Plavog somota, kada kamera prelazi besprekornu belu tarabu i zadržava se na divljačkim mravima koji mile u travi ispod. Onda ne treba da iznenađuje to što je Linč tokom čitave svoje karijere crpio inspiraciju za noćne more iz najbenignijeg užasa u američkom životu: automobila.Za Linča, automobili su sve osim prostog vozila za prevoz. u Plavom somotu su poprište iživljavanja sadističkog psihopate nad tek svršenim srednjoškolcem. U Izgubljenom autoputu su nabudženi džip kojim šef mafije s puta sklanja auto nekog kretena koji se vuče i usporava ga, pre nego što održi nasilnu lekciju o tome kako treba čitati uputstva za upotrebu. U Malholand drajvu, auto je deus eks mahina, koji pokreće niz događaja nalik snu. U originalnom serijalu Tvin Piksa, kola su nagoveštaji u oglasima; u Tvin Piksu: povratak, igraju ulogu u groznom gaženju koje počini Ričard Horn (Čak i Helena u kutiji, debitantski film ćerke Dejvida Linča, Dženifer, iz 1993, sadrži jedno od nenamerno najurnebesnije smešnih udaranja kolima koje ćete verovatno videti na filmu).
Reklame
Reklame
I umesto da se mobiliše podrška za javni prevoz ili traži donošenje više bezbednosnih propisa koji bi bili u skladu sa sve većim brzinama vožnje, mi uskočimo u svoja kola – kada smo pijani, naduvani, ili petljamo oko svojih telefona – i pridružujemo se drugim hitajućim kutijama od metala i stakla. Ni trenutak ne provodimo u nadi da će naše krhke kosti i nežno meso ostati netaknuti tokom vožnje, jer kada bismo to činili, nikada više ne bismo skupili petlju da napustimo kolski prilaz.Naravno, sve ovo su stvari koje su Linču već poznate, ili iz ličnog iskustva, otkrovenja tokom meditacije, ili samo iz prizemnog užasa koji te obliva kada provodiš život u Americi. Nije ni čudo što Linč ostaje popularan u inostranstvu. On je najbolji filmski vodič koga Amerika ima.Još na VICE.com:Novi Tvin Piks: kako Dejvid Linč uništava sve što volimo u vezi sa televizijomKako bi izgledalo "Isijavanje" da ga je režirao Dejvid Linč?Onda kad je ćerka Dejvida Linča snimila "najbesmisleniji film svih vremena"