Ne damo da nam napad na Mančester slomi duh

Tekst je objavljen na Noisey

Nije trebalo tako da bude. U ponedeljak uveče, koncert Arijane Grande u Mančesteru pretvorio se u poprište terorističkog napada na decu, tinejdžere, i LGBT ljude – tu spada veći deo njene publike – kao i njihove roditelje odnosno partnere. Nagađanja o počiniocima ostaviću društvenim mrežama koje ne haju za savete nadležnih organa i upiru prstom iako nije vreme za to. Sada je vreme da se u tišini gledaju vesti a sa neprijatnošću telefonski snimci sa mesta događaja, i misli o onima koji više neće videti svoje najbliže.

Dakle ne, nemojmo dozvoliti da se tugom manipuliše. Najbolje što možemo da učinimo danas je da pokušamo da shvatimo kakvog će uticaja po društvo imati smrti više od dvadeset osoba i povrede više od pedeset, među kojima ima i dece. Vreme je za slušanje a ne za teoretisanje. Vreme je da se prisetimo onog mladalačkog ushićenja kada smo sa kartom u ruci dolazili na nastupe muzičara koje smo prethodno opsesivno slušali.

Ovo je u stvari bio napad upravo na taj dečiji osećaj opijenosti atmosferom na koncertu. Nema sumnje da je među publikom bilo i onih kojima je Arijana Grande bila prva živa svirka u životu, prva prilika da vide veliku svetsku zvezdu nadomak svog rodnog mesta. Njihova sećanja na ponedeljak uveče zauvek će biti traumatična. Mi u široko govoreći medijima imamo odgovornost koja nalaže da im se ta trauma olakša što je više moguće, da izveštavamo smisleno i pristojno, da ne progonimo one koji ne žele da daju izjavu. Mi konkretno kao muzička redakcija smo svim srcem uz Mančester. Odolećemo onima koji žele da nas zastraše, da nam trajno poremete živote, da nas nateraju da više nikad ne zakoračimo u polumrak arene sa namerom da pevušimo pop numere ma kako zvučali. Nećemo se predati pred onima koji strah koriste kao oružje protiv naših identiteta i našeg uživanja.

Posle svakog terorističkog napada, mediji ubace u petu brzinu i počnu da izveštavaju o svemu i svačemu što još uvek nije poznato. Ako vam se danas steže grlo od tuge, obratite se osobama od poverenja i pričajte o svojim emocijama. Molimo vas da izbegavate sve izvore vesti osim proverenih kao što su policija Mančestera i zdravstvene službe; tako je manja šansa da će vas dodatno uznemiriti ili dezinformisati neki snimak. Budite spremni da saslušate sve one koji imaju potrebu da izraze ono što osećaju. Ako su u pitanju deca i mladi, obratite se dežurnim službama ( Childline, NSPCC) koje će vas posavetovati o tome kako da im olakšate brige.

Ponedeljak ostaje upamćen kao najgori teroristički napad koji se ikad odigrao u Mančesteru, ali put ka fizičkom i emotivnom oporavku već je počeo. Karijera Arijane Grande počiva na porukama ljubavi i tolerancije. Ona je mladim ženama ulivala samopouzdanje, podržavala ponosne LGBT, i borila se protiv mizoginije koja joj je stajala na putu. Njena publika ostaće verna onom što ljubav prema muzici i predstavlja: euforiji u stomaku kad krene omiljena pesma, vezi koja svakog od nas spaja sa najbližima.

Koncert svakako nije trebalo da se ovako završi, ali moć muzike i snaga Mančestera pomoći će da se sa posledicama izađe na kraj. Nastavite da idete i na male svirke i na one velike. Ne dajte da vas sputa neartikulisani strah. Ja sam jutros slušao Arijanu Grande kako peva Dangerous Woman upravo da bi me njen glas zaštitio. Lako je osećati se bespomoćno, ali povratak muzici koja inspiriše još uvek može da ponudi utehu. Ne dajmo da nam ovim slome duh.