Portreti poslednjih žrtava holokausta u Evropi

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE Švajcarska

Po okončanju a i tokom Drugog svetskog rata, hiljade Jevreja prebeglo je u neutralnu Švajcarsku. Danas još oko 400 njih, registrovane žrtve holokausta, živi u ovoj zemlji. Mnogi su u posleratnom periodu iz straha dugo krili svoje jevrejsko poreklo.

Anita Vinter, ćerka dve nemačke žrtve holokausta, osnovala je Fondaciju Gamaral u Cirihu 2014. Cilj ove dobrotvorne organizacije je da pruži emotivnu i finansijsku podršku žrtvama, kao i da na osnovu njihovih iskustava predoči mladima posledice rata. Njihov novi projekat pod naslovom Poslednje žrtve Holokausta u Švajcarskoj nudi lična svedočenja uz fotografije koje je snimio Bet Mumentaler.

„Uporno su mi pričali da se Holokaust može ponoviti", kaže Anita Vinter za VICE Switzerland. „'Nikad više' je moto koji svi zajedno moramo održati." Anita se nada da će ova izložba mladim generacijama predstaviti značaj tolerancije

Edvard Kornfeld rođen je 1929. nedaleko od Bratislave u Slovačkoj. Odveden je u Aušvic kao i u nekoliko drugih koncentracionih logora. Aprila 1945. američka vojska oslobodila ga je iz Dahaua. Imao je samo 27 kilograma telesne mase. Majka Rosa, otac Simon, braća i sestre Hilda, Jozef, Aleksander i Rahel bili su ubijeni po raznim logorima. Kornfeld je dospeo u Švajcarsku 1949., i u Davosu četiri godine lečio od tuberkuloze. Kasnije je to radio kao draguljar u Cirihu. Ima dva sina, jednu ćerku, i sedmoro unučadi.

„Tri dana smo se vozili u stočnim vagonima. Kad je voz stao, neko nam je na nemačkom viknuo da izađemo. Kad sam provirio, video sam kako SS oficir bije one koji su se kretali previše sporo. Jedna majka nije mogla brže zbog deteta, pa joj je oficir oduzeo bebu i bacio je u kamion za stare i bolesne, koje su prve slali pod gas."

Nina Vajl rođena je 1932. u Klatoviju, malom mestu koje se danas nalazi u Češkoj. Živela je u Pragu kada su je uhapsili i deportovali u Terezinštat 1942. a zatim u Aušvic gde je njena majka Amali umrla od napora kad je Nini bilo 12 godina. Posle rata se sa mužem preselila u Cirih gde je radila kao laboratorijski asistent u Univerzitetskoj bolnici.

„Toliko sam plakala kad su mi istetovirali broj 71978 na ruci, ne zbog bola nego zbog simbola. Izgubila sam identitet, postala sam samo broj. Majka je pokušala da me smiri, pričala mi kako ćemo se vratiti kući pa će me upisati u plesnu školu, kupiće mi veliku narukvicu da sakrije broj. Nikad nisam naučila da plešem, niti sam sakrila broj."

Rođen 1925. u Berlinu, Klaus Apel je sa sestrom dospeo u Englesku na jednom od poslednjih kindertransporta, pošto su mu oca Pola i starijeg brata Vili-Volfa odveli u Aušvic. Posle rata se oženio, preselio se u zapadnu Švajcarsku, i zaposlio kao časovničar. Umro je 2017. godine, za sobom ostavivši dvoje dece i troje unučadi.

„Bili smo kod kuće kad su nam zazvonili na vrata. Došli su po mog oca. Jeste li vi Apel, pođite sa nama… on se mirno okrenuo prema meni i rekao mi samo – ti da ideš u školu. Nikad ga više nisam video."

Krista Markovic rodila se pod imenom Kriština Barabaš 1936. godine u Budimpešti. Cela porodica usvojila je katolicizam pre rata, ali po nacističkim zakonima ostali su Jevreji. Tokom rata, Krista je sa sestrom bila sakrivena u obližnjem manastiru. U Švajcarsku se preselila 1956., gde je studirala fiziku i zaposlila se na Institutu Pol Šerer severno od Ciriha.

„Čistom srećom sam uspela da se sklonim u taj manastir. Moju rođaku, tetku, i strica su ubili. Ja nisam zaslužila da se spasem. Ničim nisam zaslužila tu sreću."

Pedijatar Robert Kolis nalazio se u koncentracionom logoru Bergen-Belsen u vreme oslobođenja 1945. U svojim memoarima opisuje mladog Egona Holendera na sledeći način: „Malo belo slovensko dete od oko šest godina, vrlo mirno leži, ne kreće se i ne govori. Oboleo je od tifusa, sama kost i koža."Egonova majka Elizabet je preminula od tifusa u logoru. Egon se 1968. preselio u Cirih i kao diplomirani inženjer zaposlio na tehnološkom institutu. Oženjen je, ima dve ćerke i troje unučadi.

„Bio sam na samrti kad su Britanci došli da nas oslobode. Iz logora se najbolje sećam hrpe nabacanih ljudskih tela. Tako nešto se ne zaboravlja."

Eva Koralnik rođena je 1936. godine u Budimpešti. Majka Berta izgubila je švajcarsko državljanstvo kad se udala za mađarskog Jevrejina Vilija Rotenberga. Eva je u oktobru 1944. uspela da prebegne u Švajcarsku sa majkom i mesec dana starom sestrom Verom. U Cirihu je godinama vodila izdavačku kuću Lipman. Udata je, ima sina, ćerku, i četvoro unučadi.

„Kad smo stigli u Beč, Gestapo nas je sa stanice odveo u slavni Hotel Metropol gde je bio štab tajne službe. Harald Feler (švajcarski diplomata koji je spasao veliki broj mađarskih Jevreja) je sredio da tu ostanemo, njima pred nosem. Moja majka nije mogla da spava od straha, panike. Ja se sećam uglancanih čizama, nemačkih ovčara na uzici, i velikog kukastog krasta iznad glavnog ulaza."

Bronislav Erik rođen je u Varšavi 1923. godine. Rat je proveo pod lažnim imenom, kao radnik na nemačkom gazdinstvu. Njegov otac Nahum, majka Brandl, i mlađi brat Jakob bili su ubijeni ili 1942. u varšavskom getu ili u logoru Treblinka. Bronislav se kasnije preselio u Švajcarsku, gde je 1961. počeo da radi u štampariji a kasnije i da proizvodi poligrafe. Oženjen je, ima dvoje dece, petoro unučadi, i dvoje praunučadi.

„Kad legnem u krevet i ugasim svetlo, setim se pokojnih roditelja i brata. Često ne mogu da zaspim. Preporučuju mi pilule za spavanje. Probao sam jedno, nije pomoglo."

Još na VICE:

Hitler je vukodlacima, vampirima i astrologijom ispirao Nemcima mozgove

Bokserska karijera bivšeg naciste i SS regruta, Erika Plezantsa

Hitlerov lekar tvrdi da je diktator zamalo umro od prekomerne doze kokaina