Kako su dvojica britanskih dečaka planirala da pucaju po školi

Boland je kasnije ispričao policiji da ga je 11 ljudi maltretiralo četiri godine i da je pokušao da se ubije sedam puta. Uprkos tome što je znala za maltretiranje, rekao je on, škola Nortalerton koju su pohađali on i Vajli nije uradila ništa po tom pitanju. I tako je on u maju poslao poruku Vajliju: "Ne mogu više da izdržim", na šta mu je Vajli odgovorio: "Zašto ne povesti i ostale sa sobom? Ako već planiraš da se ubiješ, raspali po čitavoj školi."

Vajli mu je ubrzo doneo mapu na kojoj ne samo da su bile obeležene tačke na kojima će postaviti bombe, već gde će — prema Bolandu — stajati on i "kositi ljude". Potom su došli skrinšotovi iz e-knjige na kojima se detaljno opisuje pravljenje bombi sa ekserima, upaljač i barut iz domaće radinosti. Taktika je bila poznata: ubice iz Kolumbajna planirale su da detoniraju bombe, isteraju ljude napolje eksplozijama, a potom ih skidaju jednog po jednog na izlazu. Na kraju su njihove eksplozije omanule i Haris i Klebold su se zadovoljili nasumičnim ubistvima.

U junu je Vajli počeo da se viđa sa jednom devojkom. Povezali su se preko društvenih mreža zbog zajedničkog interesovanje za alternativnu odeću, bendove kao što je Nirvana i televizijske serije o stvarnim zločinima. Devojka je kasnije rekla da je već tada bila u mračnoj fazi života i da je često samoj sebi nanosila povrede. Policiji je ona rekla: "Kad bih se povredila veoma gadno, Vajli bi sedeo tri sata, slušao me i govorio mi da sam vredna kao ljudsko biće." Rekla je i da je on na Instagramu objavljivao slike ubistava i video snimke samoubistava, a kad bi dobio poruke od nekog ko mu se ne dopada, odgovarao bi mu slikama mrtvih fetusa i pobačaja.

U Vajlijevoj kući, ispričala je ona, on joj je jednom dopustio da zaviri u jedan od njegovih dnevnika. Na koricama je pisalo "Prirodna selekcija" — referenca na natpis na majici Erika Harisa na dan masakra u Kolumbajnu — i iako je počinjala pominjanjem samoubistva, u nastavku se sve više govorilo o masovnom ubistvu. Ona je tvrdila da je u toj fazi on već toliko često govorio o Kolumbajnu da je oguglala na to — jednom čak rekavši drugarima iz odeljenja, prema razgovoru sa policijom: "Pogodite ko se zabavlja sa školskim ubicom" — ali je shvatila da su za nju sve te reference o ubistvima postale neizdržive.

Devojka je policiji ispričala kako je Vajli stalno pokušavao da je kontroliše, rekavši da kad se ne bi javila na telefon u roku od nekoliko sekundi, on bi je zasuo porukama, pitajući je u čemu je pogrešio. Vršio je pritisak na nju i tražeći da prekine sa uzimanjem antidepresiva i posedovao sve njene lozinke za društvene mreže zato što joj je govorio da joj ne veruje. Potom je došla priča o tetovažama — ili, kako je on to doživljavao, urezivanju njegovog imena u njenu kožu.

Prvi put se pojavio sa skalpelom. Na svu sreću, uspela je da mu odvrati pažnju i umesto toga su otišli na seoski vašar. Drugi put je došao sa perorezom i zabio ga u njena leđa. Na pola ga je zamolila da prestane — bolelo ju je — ali je on samo nastavio i rekao joj da začepi. Posle toga se sećala samo tišine. Sećala se kako se osećala tupo. Iako je na sudu pročitana Instagram poruka u kojoj je rekla da "obožava" što ima njegovo ime na svojim leđima, policiji je rekla i da je pokušala da iseče i spali kožu kako bi ga uklonila.

Taj drug je rekao: "Javio mi se čudan osećaj u stomaku. Nisam znao da li ću preživeti naredni dan ili ne."

Razgovori sa policijom nadalje su otkrili da je još jedna učenica dobila poruku preko Snepčeta od Bolanda u septembru u kojoj se kaže da će on pucati po školi, a kad je ona pitala da li se on to šali, odgovorio joj je: "Ne. Niko nevin neće stradati. Obećavamo. Ionako nećemo to raditi u skorije vreme, jer trenutno još nemamo oružje."

Boland je potom poslao poruku Vajliju rekavši mu da ponese kišni mantil u školu kako bi zaplašio ljude, pre nego što je poslao poruku majci zamolivši je da mu kupi jedan preko eBay-a. Ona ga je u šali pitala da li on to zamišlja da je u Matriksu — da li misli da ga nosi sa sunčanim naočarima. "Ne", odgovorio je. "Sa kamuflažnim pantalonama." Oni koji poznaju slučaj Kolumbajn znaju da su Haris i Kebold nosili takve mantile tokom jednog dela pucnjave, ali u medijima je tome zapravo pridavana veća važnost od one koju taj detalj zaslužuje.

Možda zato što su bili prve školske ubice u eri 24-časovnih televizijskih vesti, Haris i Klebold — koji su ubili trinaestoro ljudi 20. aprila 1999. godine — predstavljali su heroje za one koji su pošli njihovim stopama. Seung-Hui Čo, na primer — ubica iz Tehničke škole u Virdžiniji, koji je ubio 32 učenika i članova osoblje 2007. godine — smatrao ih je "mučenicima", dok je Peka-Erik Auvinen, finski osamnaestogodišnjak koji je ubio osmoro ljudi u svojoj školi iste godine, imao onlajn nadimke kao što su "Prirodni selektor" i "PrirodniSelektor89."

Njihova najveća privlačnost, međutim, ogledala se u njihovom izdavanju za žrtve vršnjačkog nasilja i verovanje da im je glavna motivacija bila osveta. Iako je, između ostalog, u istraživačkoj knjizi Dejva Kulena Kolumbajn dokazano da je tvrdnja o vršnjačkom nasilju preterana (u knjizi je čak pokazano da su Haris i Klebold i sami bili siledžije), to internet nije sprečilo da radi ono što internet obično radi. Danas ispod svakog video snimka na Jutjubu o Kolumbajnu — poput onog koji je okačio Vajli u martu 2017. godine — ogromni broj mladih ljudi saoseća sa Harisom i Kleboldom na isti način na koji to čine ispod snimaka Kurta Kobejna, Hita Ledžera i Filipa Sejmura Hofmana.

Isti nastavnik kasnije će od policije saznati da se i on nalazio na "šoping listi" dečaka.

U međuvremenu, Vajli je sve porekao, ne samo pred nastavnim kadrom, već i pred policijom koja ga je posetila kod kuće. Upozoren je da pazi kako ubuduće zbija šale i suspendovan mu je nalog na Instagram, dok je Boland poslat kod socijalnog radnika. To je praktično bilo to na neko buduće vreme, a policija je tek kasnije shvatila da se, svega nekoliko minuta nakon što su otišli, Vajli vratio na internet da istraži Kolumbajn. Pol Grini, advokat optužbe, rekao je na suđenju: "Jednom kad čujete dokaze, moći ćete da zaključite da je policija iz Severnog Jorkšira postupila krajnje neadekvatno."

Vredi napomenuti da je pre pucnjave u školi u Danblejnu 1996. godine — jedno od najgorih masovnih ubistava u Britaniji, kada je ubijeno 16 dece uzrasta između pet i šest godina, zajedno sa njihovim učiteljem — policija dobila tri prijave da se počinilac, Tomas Hamilton, ponaša agresivno prema deci, a da skoro ništa nije urađeno po tom pitanju.

Policija Severnog Jorkšira jeste, međutim, kontaktirala roditelje devojke koja ja primila poruku preko Snepčeta kako bi izrazila zabrinutost za njenu bezbednost, na šta su roditelji reagovali tako što su joj zabranili da se viđa sa Vajlijem. Nakon toga su ispred svog doma pronašli nacističke grafite, a nisu znali da je njihova ćerka u međuvremenu dobila poruku u kojoj se kaže da joj Vajli dolazi u kuću da na njoj uradi "kompletan NBK". NBK je značilo Natural Born Killers, film Olivera Stouna o liku koji ubija roditelje svoje devojke pre nego što se njih dvoje upuste u serijsko ubijanje, a to je sasvim slučajno bio Vajlijev omiljeni film.

Dvadeset prvog oktobra devojčina majka zatekla ga je u po noći u sobi svoje ćerke, obučenog kao Erik Haris u majici "Prirodna selekcija". Kad ju je ugledao, istrčao je na ulicu, vitlajući "veoma velikim nožem" — prema njenom svedočenju — što je slika koja je progoni i dan-danas kad zatvori oči. Nekoliko nedelja kasnije, nož je blizu doma porodice pronašla jedna četvorogodišnja devojčica. Oštrica je bila duga dvadesetak centimetara — a na njoj je crnim markerom pisalo: "Ljubav."

Te noći Vajli je pozvao Čajldlajn [telefonsko savetovalište] i rekao im da je pobegao od kuće. Osoba sa druge strane veze savetovala ga je da ode do najbliže policijske stanice, što je on i učinio. Devojka u čijoj je kući bio toliko se uznemirila da je, prema rečima njene majke, pokušala da popije štirak.

Policija je 23. oktobra uhapsila Vajlija pod sumnjom da je pretio ubistvom devojčinim roditeljima. U njegovoj kući pronašli su dnevnik s ispisanim "Helter Skelter" na koricama, što je referenca na pesmu Bitlsa za koju je Čarls Menson tvrdio da sadrži informacije o nadolazećem rasnom ratu, iskorišćena kao opravdanje za nekoliko ubistava njegovog kulta. Na unutrašnjoj korici Vajli je napisao: "Izvinite ako ovo bude pronađeno nakon što počinim jedno od najgorih zverstava u britanskoj istoriji ili nakon što se budem ubio."

To je, smatrali su oni, pružilo dobar uvid u dečakove ciljeve, s unosom neposredno pre hapšenja koji je glasio: "Imam plan, sjajan jebeni plan. Pobeći ću u Keterik [obližnji grad] i primiriti se neko vreme, a onda ćemo ubiti njene roditelje i neko vreme odsesti u njenoj kući, uzeti svo oružje njenog ćaleta i ja ću napraviti eksploziv, a onda ćemo naći načina da se vratimo u Nortalerton i započećemo naš napad na tu jebenu školu."

"Sjajna ideja, zar ne. Jebeš mi sve, mrzim svoju školu. Zbrisaću je sa lica Zemlje. Ubiću ih sve."

Drugi unosi u tom dnevniku — prema rečima devojke, različitom od onoga koji je ona otvorila — zvuče kao monolozi Trevisa Bikla u filmu Taksista, raspomamljenog vijetnamskog veterana koji pohodi ulice Njujorka želeći da se osveti populaciji koju doživljava nečistom. "Samo želim da ubijem sve vas smradove", napisao je Vajli. "Svi su prljavi i zaslužuju da budu ubijeni, uključujući i mene. Odigraću ulogu Boga i odlučiti ko će ostati živ, a ko će umreti. Ljudi su odvratna rasa koja mora da izumre. Ljudska egzistencija je prokletstvo i teret."

U dnevniku je očigledna i Vajlijeva "ljubav" prema ubicama kao što su Ted Bandi, Džefri Damer, Džon Vejn Gejsi, Timoti Makvej, Ričard Ramirez i, naravno, Haris i Klebold, dok su se na parčetu papira koji je policija pronašla nalazile fraze na nemačkom koje se prevode kao "Ubiti Jevreje" "Ubiti Jevreje gasom" "Oni su na tavanu", "Vreme tuširanja" i "Hitler ništa nije pogrešio."

Vajli je, međutim, uporno ponavljao da je nevin, tvrdeći kad ga je ispitala policija da je njegova poseta devojčinoj kući bila s namerom da zajedno pobegnu a ne da ih sve ubije. On im je rekao i da su dnevnici i planovi u njima bili "hipotetički, samo misli i osećanja" i da ih je pokazivao školskoj psihološkinji, a da su unosi "praktično služili kao neka vrsta terapije". Psihološkinja je, međutim, potvrdila da nikad od njega nije tražila da vodi dnevnik.

Sveska je sadržala i spisak stvari kao što su puške, noževi, kišni mantili i selotejp, ispisani pored ključnih sastojaka za bombe, koji su štiklirani i notirani sa "nekoliko, ali treba još". Bili su tu i recepti za spravljanje napalma, baruta i priručnih bombi, potonje notirano sa: "dodati šrapnel radi zabave." Dnevnik, u kombinaciji sa informacijama sakupljenim tokom policijskih ispitivanja i policijske potrage za skloništem dečaka — gde su pronađene fantomke, kesa sa ekserima i boca gasa — doveli su do hapšenja obojice 28. oktobra, pod optužbom za planiranje ubistava u školi.

.

Za Bolanda su pročitane brojne ocene ličnosti, ne samo njemu bliskih ljudi, kao što je njegov ujak, već i roditelja prijatelja i, da sve bude luđe, samog direktora škole. Opisali su ga kao "ljubaznog", "predusretljivog" i "lepo vaspitanog". U međuvremenu, u razgovoru sa policijom, on je tvrdio da nikad ubistva ne bi sproveo u delo zato što "za to nije sposoban i zato što je to zlo" i, iako je verovao da Vajli bi, verovao je da je to pominjao drugima kao neki oblik "poziva u pomoć" kako bi ga neko sprečio.

Porota od sedam žena i pet muškaraca vratila se 24. maja sa presudom da su obojica krivi pod optužbom za planiranje ubistava, dok je Vajli proglašen krivim i za nezakonito ranjavanje. Dečaci su sedeli nepomično pored uplakanih majki dok su čitane presude i 20. jula Vajli je osuđen na 12 godina zatvora sa minimum pet provedenih u zatvoru, a Boland na deset.

Pratite Džejmsa Nolana na Tviteru.