Svaka situacija u kojoj bliska osoba izgubi život zbog prekomerne doze droge je priča za sebe, ali dijalozi koji uslede posle smrti su slični. Tragedija. Mlad čovek. Šta ti je život. Ove vrste razgovora prečesto se vode. NIDA podaci otkrivaju da je 2016. godine čak 64,000 Amerikanaca umrlo od prekomernih doza, kako ilegalnih droga tako i lekova na recept, skoro dvostruko više nego deceniju ranije.
Osim ožalošćenih članova porodice i prijatelja koji žale za preminulim, tu su često i brojni terapeuti i savetnici koji su uzalud pokušavali da mu pomognu – nekad i po desetak godina. Ovi profesionalci oslanjaju se na svoju obuku da bi se izborili sa tugom; mnogi sebe pokušavaju da rasterete tako što na stvar gledaju kao na prirodu posla. Ali pošto su ipak ljudi, ne mogu da ne osete gubitak; ne samo što su čuvali tajnu pokojnika, već su se trudili da mu ublaže bol koji mu je na kraju došao glave.
Pričali smo sa nekim ljudima iz struke koji su pretrpeli teške gubitke. Evo kako su se nosili sa žalošću koja se javlja pošto pacijent ne uspe da se oporavi.
Nensi Irvin, terapeut i klinički hipnotizer; Los Anđeles, Kalifornija
Dva pacijenta su mi umrla od overdoza. Nismo bili sigurni, ni porodica ni ja, da li su to uradili slučajno ili namerno. Mogu samo da vam kažem, kad se čovek posle tri do šest decenija trezvenosti vrati na heroin – što se desilo u oba slučaja – on obično pokušava da iskusi isti onaj haj iz mladosti, što ne samo da je nemoguće već je izuzetno rizično. Nijedan od dvoje pacijenata nije ostavio oproštajnu poruku, tako da izgleda da su samo hteli da se urade. U jednom slučaju je čak utvrđeno da je pacijent tražio posao onlajn, imao je zakazane razgovore.
Koliko god se profesionalno držala na distanci da bih što bolje pomogla pacijentu, srce me zaboli kad čovek pogine. Teško je videti izgubljen potencijal, posebno kad se radi o mladim ljudima koji su overili ili se ubili. Pokušavam da izvučem pouke i kasnije ih primenim na druge pacijente da bih njima pomogla da prežive. I to uspeva, pomažem kako pacijentima tako i sebi.
Kristin Fuks, savetnica za duševne probleme; Long Ajlend, Njujork
Jedan od najtežih trenutaka mi je bio u slučaju dvadesetogodišnje žene sa obimnom psihijatrijskom predistorijom, od trauma do pokušaja samoubistva do teških droga. Godinama su je slali iz jedne klinike u drugu, kod mene je bila nekoliko meseci na posmatranju, tretirana kao visoko-rizičan pacijent. Sa naše strane, trudili smo se da joj pružimo najbolju moguću negu i otpusni plan. Bila je izuzetno draga devojka, stvarno smo želeli da joj krene na bolje. Kad smo je pustili na kućno lečenje dobro joj je išlo, ali onda nam je nekoliko meseci kasnije njen otac javio da je umrla od prevelike doze heroina. To me je teško pogodilo, mnogo sam vremena i nade uložila u nju.
Pre nego što je otišla sa lečenja, ona mi se u pismu zahvalila za svu pomoć i podršku koju sam joj pružila. To pismo mi je i dan danas uramljeno na zidu. Podseća me na nju, daje mi razlog da nastavim da radim što bolje mogu. Realno, znam da sam uradila sve što je bilo u mojoj moći tokom vremena koje smo zajedno provele.
Voni Nilon, savetnica za probleme zavisnosti; Bandera, Teksas
Više od deset godina radim sa alkoholičarima i zavisnicima; mnogo puta sam nailazila na smrtne slučajeve. Deo mene veruje da ću se s vremenom navići na smrt pacijenta, ali to se još nije desilo.
Nedavno sam imala vojnog veterana od 29 godina koji je patio od bolesti zavisnosti kao i od post-traumatskog stresa. U našoj ustanovi radimo samo sa aktivnim vojnicima, veteranima, i pripadnicima hitnih službi. Prošao je kroz program za odvikavanje, poslali smo ga u ustanovu za trezveno življenje. Mnogo sam vremena radila sa njim. Pričali smo baš tog dana kad je overio. U tom trenutku je bio čist mesec dana. Šetali smo njegovo psa kad je počela da pada kiša, sećam se kako je srećno izgledao na kiši, gotovo bezbrižno. Rekao mi je da traži posao, da se pomirio sa ženom, da ima nade u budućnost.
Iste večeri su me pozvali sa odeljenja za intenzivnu negu. Preminuo je par dana kasnije. Dok sam išla na sahranu, uporno sam se pitala: šta si propustila? Da li je bilo ikakvih znaka da će ponovo da počne da se drogira? Da li je trebalo da mu se menja terapiju? Još nijedna smrt me nije pogodila kao ta. Tu sam shvatila da deo mene ipak umire sa svakim pacijentom.
Odri Houp, terapeut za zavisnike; Brentvud, Kalifornija
Posle suza i bola, malih uspeha i velikih trijumfa, posle svih prepreka koje savladamo, ipak se desi da mi jave da mog pacijenta više nema.
Sećam se jednog pacijenta, mladića pred kojim je bio čitav život. Karijera mu se za te godine odlično razvijala, imao je divnu porodicu, bio izuzetno zgodan, ali navukao se na droge – razne, da ih ne nabrajam. Nije mogao da se oslobodi demona koji su ga mučili. Drugo smo tražili rešenje, nekako uspeli da ga usmerimo ka novom putu. Dva puta smo ga slali u klinike za odvikavanje, bezbroj dana je proveo po raznim savetovalištima, preselio se u Južno Kaliforniju kao što je oduvek sanjao, ali na kraju mi je ipak zazvonio telefon. Overio je. I danas mi često padne na pamet. Divan čovek, i spolja i iznutra, očajnički je želeo da se izvuče. Ja sam verovala da će uspeti, da će izdržati i doživeti tu svetlu budućnost koja ga je čekala. Ali nisam bila u pravu.
Još na VICE.com: