Bili smo sa izbeglicama koje su primorane da se kriju u ledenom tunelu

Članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Živeti napolju mesec dana na ledenoj hladnoći – ponekad spavati na zemlji – gore je od svega što sam ikada mogao da zamislim“, kaže Hičam, 16, iz Gvineje, navlačeći par jeftinih rukavica. „I ranije sam prošao kroz teška vremena, ali zima je ovde prosto brutalna“, nastavlja on. „Spavam sa svom odećom da se ne smrznem. Ponekad se pitam koliko ću još izdržati."

Sastajem se sa Hičamom u novembru u njegovom privremenom skloništu u tunelu u Port Bruneu, u severoistočnom 19. arondismanu Pariza. Ovde živi na desetine drugih maloletnika bez pratnje poput njega, većinom poreklom iz podsaharske Afrike i Avganistana.

Oko 150 njih se sklonilo u tunel sredinom oktobra zbog nedostatka kreveta u skloništima za hitne slučajeve, uključujući 25 porodica i desetoro dece uzrasta od jedne do 13 godina. Lokalno stanovništvo i francuska nevladina organizacija Utopia 56 donirali su šatore grupi, koji sada u redovima ispod tunela, svaki na samo nekoliko centimetara od drugog. Temperature su ovih dana i do minus četiri stepena Celzijusa, što predstavlja ogromnu pretnju po zdravlje izbeglica.

Odeven u izlizani kaput i zimski šešir, Hičam mi je rekao da je sleteo u Francusku 20. oktobra ove godine. Ali pre nego što je stigao u Pariz, Hičam je prošao višemesečnu odiseju od svog bivšeg doma u Konakriju, glavnom gradu Gvineje, preko Malija i Nigera. Jednom u Libiji, bio je zarobljen i svakodnevno su ga tukli, vezanih ruku i nogu. Ponekad bi ga vezali za noge, tako da visi naopačke. Još uvek ima ožiljak na levoj nozi koji mi je pokazao smotajući farmerke.

Hičam i još dvojica zatočenika uspeli su da pobegnu 24 dana kasnije i ukrcaju se na čamac do italijanskog ostrva Lampeduza. „Nemam više novca, ne otkako sam prešao Mediteran“, kaže Hičam. „Štedeo sam novac tri godine, a sada me ovde gledaju kao životinju”.

Usred tunela iz šatora je virilo malo lice sa velikim očima boje lešnika. Povijena od glave do pete, beba Florijan je upravo napunio godinu dana. Tri meseca ranije, on i njegova majka Džoslin pobegli su iz svog doma u blizini Abidžana, glavnog grada Obale Slonovače. Džoslin je bila odlučna da pobegne od prinudnog braka i da zaštiti svoju bebu.

Isprva su ona i Florijan bili smešteni u nekoliko skloništa za hitne slučajeve na periferiji Pariza, ali su ih izbacili na ulicu zbog nedostatka prostora, kaže Džoselin. „Svaki dan zovem broj 115 [Francuska dežurna linija za beskućnike] i dobijam isti odgovor: Stavite ćebe preko bebe, nemamo više mesta.

Florijan još ne može da priča, ali kada plače noću, njegova majka može da kaže da je to zato što mu je hladno. Džoselin ga zamotava u ćebad i drži uz svoje telo kako bi ga zagrejala. „Ponekad meštani donesu mleko, ali Florijan ne želi da ga pije jer je tako hladno“, kaže ona.

U 22:30, pesma nigerijskog Afropop dua P-Square se začuje iz malog zvučnika negde u tunelu. Za plejlistu je zadužen Beri, koji voli da odvrne uveče. Ubrzo mu se pridružuju još tri osobe i počinju da se suočavaju u improvizovanoj plesnoj borbi. „Đuskamo da se ugrejemo“, kaže Abel, 17-godišnjak iz Malija.

„Sve je ovo trebalo da bude samo privremeno“, dodaje Bari, „ali, nažalost, počneš da se navikavaš“. Svakog jutra u 9.30 on i Abel se tuširaju u fontani u obližnjem parku. Zatim se vraćaju i jedu sve što su im lokalne nevladine organizacije obezbedile.

U zadnjem delu tunela razgovaram sa dvoje avganistanskih tinejdžera ispruženih na starom ćebetu, ćaskajući na farsiju. Sohrad i Samim, 15 i 16, napustili su Avganistan zajedno pre tri meseca, bežeći od Talibana. Par je poreklom iz Bamijana, 180 kilometara severozapadno od Kabula. Njihov grad je poznat iz tužnih razloga: njegove dve ogromne statue Bude, podignute između trećeg i četvrtog veka, digli su u vazduh talibani u martu 2001.

„Bojim se da zaspim noću. Već nedelju dana imam noćne more“, kaže Sohrad. "Barem imam šator." Njih dvojica misle da su srećni što uopšte imaju gde da spavaju u tunelu. U poslednjih nekoliko nedelja, broj izbeglica koje se ovde sklanjaju je porastao, a novopridošli moraju da spavaju ispred ulaza u mokrim šatorima.

U 23:00, izbeglice kreću ka jednom od izlaza kako bi primile donacije hrane od francuske nevladine organizacije Restos du Cœur („Restorani od srca“), koji im donose hranu od ponedeljka do subote. Na večerašnjem meniju su sendviči od tunjevine, jabuke, kolači i čaj, koje dele volonteri, dok pada kiša. „Od ovog leta, nismo stali”, kaže volonterka Sonja. Ona procenjuje da je samo njena organizacija hranila oko 800 ljudi između stanovnika tunela i izbeglica u drugom kampu u Kanal de l’urk.

Smeštena u naručju svog oca Muse, 15-mesečna Hava je grickala malo torte. Musa očajnički čeka stambeno rešenje za njega i njegovu ćerku. Hava je bolesna tri meseca, a oni nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti. „Tako sam zabrinut za nju“, kaže Musa. „Ona kašlje, a juče je nekoliko puta povratila. Sve što imamo je termometar, a ona ima temperaturu od 39,2 [stepena Celzijusa]. Ne znam šta drugo da ti kažem.”

Nešto pre ponoći, grupa meštana dolazi u pomoć. Za Anetu je ovo bio prvi odlazak u tunel. Naoružana loncem čaja, ona deli svoju domaću infuziju od đumbira izbeglicama. „Imamo WhatsApp grupu za ljude u komšiluku koji žele da pomognu“, kaže ona. „Ne mogu samo da nastavim da prolazim a da ništa ne uradim; Imam takav čvor u stomaku zbog ovoga. Ako političari napuste ove ljude, mi barem možemo biti tu za njih.”

Kamil, osnivač i predsednik lokalne NVO Tendre la main („Pruži ruku“), dolazi sa timom volontera da podeli hranu, piće i higijenske proizvode. „Trudimo se da pomognemo što većem broju ljudi“, kaže ona. „Ove nedelje smo ženama podelili mnogo odeće. Kao neprofitna, Tendre la main radi isključivo na pojedinačnim donacijama.

Organizacija Utopija 56 je 30. novembra uspela da obezbedi sklonište za deset porodica u školskoj fiskulturnoj sali u blizini železničke stanice Gar de l’Est u Parizu. „Pokušavamo da pronađemo mesto za sve, ali ništa se ne kreće dovoljno brzo“, kaže Pjer Maturin, predstavnik organizacije. „Politički gledano, ništa se ne dešava.

Izostanak reakcije lokalnih vlasti je izazvao proteste krajem novembra. „Ne odustajemo. „Ako moramo da podignemo ovo na viši nivo, to ćemo i uraditi“, kaže Viktor Moati, član kolektiva koji je organizovao protest.

„Naravno, bićemo hrabri, ali koliko dugo?" kaže mi mlada mama u kampu pre nego što odem. „Ovo nije za ljude. Ostavili smo bedu za sobom, samo da bismo došli u pakao.” I nestaje u svom šatoru.

Dodatak: Ujutro 14. decembra 2021. godine, nakon što su preživeli dva meseca u tunelu, 237 žena, muškaraca i dece konačno je prebačeno u skloništa. Nevladina organizacija France Terre d'Asile koordinirala je operaciju u ime vlasti.

Skroluj dalje za još fotografija.