NASLOVNA Aleksandar Crnogorac - 1-02
LGTBQ

Trans Balkan: foto-portreti transrodnih osoba iz našeg kraja

Fotograf Aleksandar Crnogorac je dokumentovao živote transrodnih osoba širom Balkana kroz seriju portreta i zapisa. Razgovarali smo sa njim o njegovom radu, izložbi i ljudima koji stoje iza fotografija.
24.7.20

Aleksandar Crnogorac svojim fotografijama dokumentuje različite aspekte ljudskog iskustva i života, istražujući pre svega vezu između ljudskog tela i ličnog identiteta.

Na toj liniji je i njegova izložba i kolekcija fotografija pod nazivom Trans Balkan. Osvrćući se na preispitivanje distorziranog tela, rodnih i polnih kategorizacija, ove fotografije prikazuju LGBTQ+ zajednicu u državama bivše Jugoslavije kroz seriju upečatljivih portreta i pratećih zapisa.

Reklame

Izložba Trans Balkan je prvo postavljena u Beogradu početkom 2019 i tokom prošle godine obišla je ceo region, Novi Sad, Zagreb, Sarajevo, Podgoricu, Sofiju, Tiranu, Prištinu, Skopje, kao i Rim i Oslo.

Sledeća na rasporedu je Rijeka, gde će u oktobru biti deo postakve povodom Rijeke kao EU prestonice kulture, za 2020. Iskoristili smo priliku da porazgovaramo sa Aleksandrom o ovom projektu, njegovom dosadašnjem toku i budućnosti, ne samo ove izložbe, nego i za trans zajednicu na Balkanu.

Aleks- Trans Balkan (Aleksandrar Crnogorac)-01.jpg

VICE: Kada si i zašto počeo da fotografišeš trans zajednicu?

Aleksandar Crnogorac: U ovu priču sam ušao sasvim slučajno pre više od pet godina kada sam upoznao Likanu, kultnu beogradsku ličnost. Njen portret je nastao bez da sam imao svest o projektu koji će se izroditi. Par godina kasnije kada sam upoznao još nekolicinu transrodnih osoba u Beogradu projekat je počeo da sazreva u mojoj glavi i polako sam krenuo u dublje istraživanje i realizaciju.

Mislim da je veza između ljudske psihe i tela svakako tema koja se neretko pojavljuje i prepliće u mom fotografskom radu.

Koliko sličnost imaju priče svih ovih ljudi?

Upoznao sam više od trideset osoba širom celog regiona, od Makedonije, Kosova i Crne Gore, sve do Bosne, Hrvatske i naravno Srbije. To su ljudi iz svih društvenih miljea, različitih doba, obrazovanja, nacionalnosti, religija, i naravno u različitim fazama sopstvene tranzicije. Imao sam priliku da čujem vrlo duboko i intimne priče svih ljudi sa kojima sam sarađivao. Transrodnost je nešto vrlo lično, intimno, ikonsko, pa su samim tim i priče ovih ljudi koje sam imao privilegiju da čujem vrlo iskrene, često potresne, ali isto tako izuzetno inspirativne.

Hana- Trans Balkan (Aleksandrar Crnogorac)-01.jpg

Sa kojim problemima se najčešće susreću ljudi koje si fotografisao?

Transrodne osobe na ovim prostorima se pre svega susreću sa svakodnevnom diskriminacijom u svim najbanalnijim aspektima života. Društvo ne samo da ih odbacuje, već ih i ne konstatuje. Postoje mnogi problemi i forme diskriminacije poput poteškoća da budu zaposleni, birokratskih procedura oko izmene sopstvenih dokumenata, kao i sporih pristupa medicinskoj pomoci koji dodatno otežava život transrodnim osobama - ali ja svakako nisam dovoljno kompetentan da bih pričao u njihovo ime. To su stvari koje većina ljudi koja ne pripada ovoj zajednici ne može ni da zamisli, jer stvarno zadiru u najosnovnija prava koja mi uzimamo zdravo za gotovo, bez puno svesti o tome.

Kakav su utisak na tebe ostavili? Da li te je nečija priča posebno pogodila ili ostala u sećanju?

Reklame

Generalno su priče starijih osoba i onih koje žive u ruralnim krajevima i malim mestima za mene lično bile dosta teže i surovije za čuti. Ne sugerišem da je mladim i ljudima koji žive u urbanoj sredini poput Beograda lako, jer absolutno nije, ali život za jednu transrodnu osobu van glavnih gradova našeg regiona je stvarno jezivo težak.

Brankica- Trans Balkan (Aleksandrar Crnogorac)-01.jpg

Neki od ljudi koje sam upoznao su faktički izgubili sve u svojim životima da bi istrajali u tom procesu samospoznaje. Odbacivanja porodice, prijatelja, društva, evo na primer jedna priča koju bih izdvojio je priča gospođe Brankice. Ona ima 85 godina i živi u malom mestu nadomak Bijeljine. Ona mi je pričala da kada je konačno uspela da sakupi sve potrebne pare i plati operaciju promene pola davne 1995. godine, nakon njenog povratka u rodno mesto, niko ali baš niko u selu joj nije rekao ni dobar dan tri godine. Bez obzira na sve što je pretrpela, Brankica kaže da čak ni taj ogroman stepen ljudske okrutnosti nije mogao da je zaustavi ili obeshrabri da nastavi svoj put ka sopstvenoj istini.

Da li postoji nešto što povezuje sve ove ljude sa Balkana, koliko su slični a koliko različiti?

Kao što sam već spomenuo, među ljudima koje sam fotografisao su zastupljeni razni narodi, religije, doba, društveni miljei, tako da su sličnosti među osobama koje sam upoznao i sa kojima sam sarađivao stvarno male. Među više od 30 osoba koje sam fotografisao su studenti, bivša vojna lica, umetnici, nezaposleni ili penzionisani ljudi. Osobe koje su tek na početku svoje lične tranzicije ili drugi koji su proces tranzicije odavno završili.

Reklame

Jedino što spaja sve ove ljude je u stvari njihova hrabrost i snaga da istraju u svojoj borbi ka samospoznanju i ličnoj istini.

Qerkica- Trans Balkan (Aleksandrar Crnogorac)-01.jpg

Šta je sledeće na čemu radiš?

Uvek radim na više projekata odjednom. Tačnije, istražujem razne priče i opipavam prostor za buduće realizacije istih. Postoji jedan projekat namenjen arhitekturi Beograda, kojem bih voleo da se malo više posvetim, kao i jedan projekat vezan za peštersku oblast u Sandžaku.

Svakako sam veliki ljubitelj projekata na duže staze, tako da uvek postoji mnogo tema koje istražujem i na kojima radim, pitanje je samo kojima ću biti u mogućnosti da se pozabavim u skorijoj budućnosti.

Šta želiš da osete ljudi gledajući tvoje radove?

Kada je u pitanju ova izložba, želim da gledaoci osete potrebu da možda malo otvore svoje vidike i shvatanja po pitanju različitosti. Različitost nije bolest, iako se nekada tako tretira u mnogim društvima. Želim da ljudi uvide da je odnos jednog druđtva prema različitostima upravo merilo veličine tog istog društva i njegove progresivnosti. Želim da gledaoci vide ljude na ovim slikama za ono što jesu, bez da ih svrstavaju u neke šablone, bazirane na predrasudama i strahovima. Želim da gledaoci osete izvanrednu snagu i hrabrost koju ovi ljudi poseduju, jer je to stvarno za poštovanje.