Pet najvećih sahrana srpskog podzemlja - od Ljube Zemunca do Arkana

Nekako smo oguglali na borbu za vlast u beogradskom podzemlju, dokle god u njima ne stradaju nedužni ili slučajni prolaznici. Da li zbog fanfarama najavljivanih akcija protiv organizovanog kriminala koje retko završe dalje od nekoliko hapšenja i eventualnih sudskih presuda posle višegodišnjih procesa, ili zbog sindroma "posmatrača" - ali reakcija je sve manje i sve su ređe.

Kada je pre dve nedelje u Sopotu, nakon sahrane Sarajlije Novice Todorovića, iz snajpera ubijen Milomir Jovanović, jedan od navodnih krimi bosova beogradskog podzemlja kako ga predstavljaju tabloidi, više pažnje medija od tog nesvakidašnjeg načina likvidacije, izazvalo je to što su na sahrani bili reditelj Emir Kusturica i pevač Zdravko Čolić.

Ni groblja, izgleda, više nisu "svetinja", kako je to govorila starija generacija beogradskih kriminalaca. Zato smo odlučili da se podsetimo najvećih sahrana najvećih imena beogradskog podzemlja.

Vođeni različitim motivima, ljudi su tokom poslednje dve decenije dvadesetog veka, često koristili pridev „spektakularno" za prepričavanje događaja u kojim je on bio akter: od načina na koje je bežao iz evropskih zatvora, preko priča o „junaštvu" u bitkama građanskog rata u Jugoslaviji, „venčanja veka", i poslovnim sposobnostima, sve do sahrane… U 20-godišnjoj kriminalnoj karijeri Željka Ražnatovića Arkana hapšen je u Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Švajcarskoj. Kako je beogradska štampa, pre 17 godina rezimirala njegov „učinak", dovodi se u vezu sa mnogo pljački i krađa, oružanih napada, ubistava, u vezu sa poslovima oko oružja. Posle jednog suđenja u Beogradu na kome je Ražnatović pokazao svoju zdravstvenu knjižicu overenu u tadašnjem MUP-u, potvrđena je glasina da je radio za Službu državne bezbednosti. Protiv njega je 1999. godine podignuta optužnica u Haškom sudu za zločine protiv čovečnosti počinjenih tokom rata devedesetih. Bio je aktivan i u sportu – od navijanja, preko rukovođenja, posedovanja i počasnog predsednikovanja raznim sportskim klubovima. Bio je komadant paravojne „Srpske dobrovoljačke garde", a jedno vreme i poslanik u Narodnoj skupštini. Kasnije osniva Stranku Srpskog jedinstva.

Ubijen je 15. januara 2000. godine u holu hotela „Interkontinental". Sledeća četiri dana, samo u „Večernjim novostima" objavljeno je više od 170 čitulja na nekoliko desetina stranica sa „poslednjim pozdravom za Komandanta", kako su ga zvali. Na komemoraciji u Domu sindikata bilo je, prema proceni novinara, više od 1000 ljudi. Govorio je najstariji Ražnatovićev sin Mihajlo i tadašnji zamenik predsednika SSJ Borislav Prelević najpre tri puta izljubivši obraze na Arkanovoj slici. U govoru je veličao junaštvo, humanost, nežnost, disciplinu, sposobnost ubijenog Komandanta.

Sahranjen je sunčanog 20. januara na Novom groblju u Beogradu. Sahrana je kasnila sat i po. Ruzveltova ulica bila je neprohodna zbog znatiželjnika koji su odavali počast, ili jednostavno došli da vide ožalošćenu udovicu Svetlanu. Više od pet hiljada ljudi gazilo je po okolnim grobovima, stiskajući se oko porodične grobnice Ražnatovića. Cvećare su zbog nesvakidašnje potražnje podigli cenu buketa i venaca, a prema rečima novinara Marka Lopušine, u sprovodu je bilo 57 venaca. Pored velikog broja običnih ljudi, na sahrani su viđena i mnoga poznata lica. Od estradnih umetnika, preko starih rokera, sportista, vlasnika medija, ratnih drugova, do bivših i sadašnjih političara. Arkan je ispraćen uz opelo, govore, poslednji raport zamenika Pelevića i tri počasna plotuna „Srpske dobrovoljačke garde", uz posmrtni marš, hor i „Bože pravde" svirana iz truba okrenutih ka zemlji.

Više od 14 godina kasnije, bivši pripadnik Arkanove garde i čovek sa, navodno, jakim vezama sa kriminalnim podzemljem u Beogradu, sahranjen je na Novom groblju. Sprovodu su prisustvovala kontroverzna imena poput bivšeg Arkanovog oficira Raje Božovića, fudbalskog menadžera Ace Bulića, kuma Mila Đukanovića i bivšeg vlasnika kladionice „Lavovi" Veselina Barovića, direktor beogradskog Zoo vrta Vuk Bojović, predsednik Stranke srpskog jedinstva Borislav Pelević… Bila je tu i estrada: Ceca Ražnatović i sestra joj Lidija, glumac Viktor Savić, pevači Danijela Vranić i neki Lepi Mića. Sliku ubijenog, na početku kolone, nosio je momak obučen u vojnu uniformu SDG.

Govor na grobu održala je sestra ubijenog koja je recitovala stihove pesme „Marš na Drinu".

„Obezbeđenje sahrane", kako prenose mediji, nije dozvolilo fotoreporterima da se približe grobu. U novinama, u danima oko subote, objavljeno je nekoliko desetina čitulja, među kojima i ona sa potpisom Luke Bojovića.

Vicešampion sveta u kik-boksu i vođa surčinskog klana zvao se kratko i opasno Zoran Šijan. Radio je na periferiji Beograda, u Surčinu ili „zabranjenom gradu" kako su ga neki novinari tada nazivali. Glavni posao njegove ekipe bili su prodaja narkotika i automobili i sve što uz to može da ide – krađe, otimanja, ucene. Prvi slučaj protiv Šijana pokrenut je nakon saobraćajne nesreće 1994. godine kad je poginuo jedan osamnaestogodišnjak. Šijana i još desetak njegovih momaka tužio je novinar tadašnje „Srpske reči" Milovan Brkić zbog optužbe da su ga surčinci kidnapovali, držali i tukli u svom auto-servisu. Ova grupa se dovodi u vezu sa likvidacijom Zorana Petrovića u centru Surčina. O tome koliko su surčinci organizovani javnost je saznala 1998. godine kada je policija u iznenadnoj akciji u njihovom skrovištu našla na desetine luksuznih automobila i velika količina nelegalnog oružija. Uhapšeni su Šijanovi najbliži saradnici, ali niko nije bio osuđen. On sam je zatvoru ostao samo mesec dana.

Vođa Surčinaca je likvidiran 27. novembra 1999. godine, po tada popularnom receptu. Njegov „mercedes" se zaustavio na semaforu na uglu Nemanjine i Ulice Svetozara Markovića, pored automobila se pojavio nepoznati napadač i iz „škorpiona" ispalio rafal u Šijana. Navodno, nijedan od metaka nije promašio metu.

Sahranjen je 30. novembra na surčinskom groblju. U crkvi svete Petke nekoliko hiljada ljudi došlo je da se oprosti od vođe surčinskog klana. Mimohod pored odra je trajao tri sata. Nakon toga, uz posmrtni marš, povorka duga nekoliko stotina metara prolazila je kroz centar Surčina ka groblju. Otpratile su ga i mnoge javne ličnosti, političari, proročice, sportisti i drugovi iz podzemlja. Pesma uz koju je kovčeg spuštan u raku bio je Zmajev Đulić „Tijo noći".

Kada bi se devedesetih reklo „idol mladih koji žele sve i odmah", znalo se da je reč o Aleksandru Kneževiću Kneletu. Stekao je status kultne figure među  dizel omladinom, između ostalog i zato što je u tekstovima beogradskih dnevnih novina bio nazivan „samurajem sa asfalta".

Policiji je poznat zbog učestvovanja u mnogim pucnjavama i tučama. Dovodio se u vezu i sa silovanjima i ucenama. Pričalo se da je radio za ljude iz podzemlja koji su „obrtali veliku lovu". Ranjen je 1992. u beogradskom kafiću „Freska". Više puta je hapšen i privođen, nikada nije osuđivan.

Pronađen je mrtav u sobi 331 hotela „Hajat", 29. oktobra. Neki kažu da je bio umotan u tepih, neki  da je ubijen sa tri metka, a neki tvrde da ih je bilo pet. Na ogledalu je krvlju bio ispisan broj 1, a novac i više od kilograma zlatnog nakita, koje je Knežević imao na sebi, nije odneto iz sobe. Kneževićev otac je tada bio ubeđen da je njegovog sina ubila policija.

Sahranjen je 31. oktobra na Topčiderskom groblju u 21. godini. Na sahrani su se retki usuđivali da komentarišu njegov način života i ubistvo u „Hajatu". U potpunoj tišini, sa svećama i cvećem u rukama, nekoliko stotina uglavnom mlađih Beograđana, ispratili su Kneževićeve posmrtne ostatke. Održano je opelo u kapeli, a najbliži drugovi su kovčeg odneli u grobljansku crkvu. „Politika" tada piše da je na čelu povorke bio Kneževićev mlađi brat, a da su ga pratili „snažni momci u crnim jaknama, kratko podšišani koji ovoga puta nisu krili tugu". Pesme koje su Kneževića ispratile bile su „Tamo daleko" i „Tijo noći". U „Novostima" je tog 31. oktobra Knele imao skoro 60 čitulja, a u „Politici" se, pored drugih 160, prvi put pojavila – čitulja preko cele novinske stranice.

Ljubomir Magaš je rođen 1948. u Zemunu. U školi „nije trpeo autoritete", pa je završio samo osnovnu. Više ga je zanimao boks i rvanje od učenja i rada. Još u pubertetu mu je bilo najbitnije da bude najjači u gradu. Sećanja novinara kažu da su ga privodili zbog grebanja automobila, pretnje dečijim pištoljima i tuča.

Specijalnosti tada Ljube Zemunca, kako je bio poznat u gradu, bile su ucene, podvođenja, trgovina drogom, reketiranje, krađa automobila i silovanje. Na vrhuncu beogradske karijere odlazi u inostranstvo gde nastavlja sa razrađenim poslom. Bio je hapšen, ranjavan i proterivan iz Austrije i Italije. Sedamdesetih je bio deo grupe usavršene za ucene i otimanje novca. Bio je član i jedan od vođa, navodno, političke organizacije „Ravna gora". Pročuo se i kao „zaštitnik pravde i Jugoslovena" iako su mu glavne mete reketiranja bili baš jugoslovenski vlasnici restorana i manjih radnji u Frankfurtu i okolini.

Zanimljiva stvar jeste da su novinari prema Ljubomiru Magašu Zemuncu uglavnom pisali kao o kriminalac „evropskog ranga koji je mnoge zavio u crno, a mnoge poveo stranputicom". U tadašnjim tekstovima „Večernjih novosti" i „Politike", on se, dakle, ne glorifikuje što će kasnije biti slučaj sa, na primer, Arkanom i Giškom („Za jedne je bio kriminalac, a za druge heroj") ili Kneževićem („Plašili su ga se, ali mu se i divili jer je za jedan dan proživljavao ono što mnogi neće za ceo život"). To možda više govori o samim novinarima nego o ovima o kojima su pisali.

Magaš se 10. novembra. 1986. godine sreće ispred suda u Frankfurtu sa svojim starim suparnikom Goranom Vukovićem Majmunom, koji ga smrtno ranjava sa dva hitca iz pištolja. Nakon smrti, u beogradskim „Novostima" njegove čitulje su objavljivane skoro deset dana. Kružile su priče da je ubistvo bilo namešteno i dobro isplanirano. Motiv je, navodno, bio politički.

Njegovi bliski drugovi su oformili odbor za sahranu koji je sakupljao novac za „dostojnu grobnicu" i planirao, za to vreme, neviđen sprovod. Sahranjen je na Zemunskom groblju 14. novembra 1986. godine. Na sahrani bilo je, kažu očevici, mnogo luksuznih automobila, uglavnom stranih registracija. Gardošem su prolazili nepoznati ljudi u skupim odelima u pratnji lepih žena. Bilo je i običnog sveta, što iz radoznalosti, što iz poštovanja prema ubijenom. Bilo je dosta i onih koji su toga dana bili na dužnosti. Beogradska policija se nadala da će na sahranu doći za njih zanimljivi sagovornici iz jugoslovenskog podzemlja u emigraciji, međutim, ti koji su mogli biti privedeni su samo objavljivali čitulje. Nad grobom je postavljen spomenik u Magaševoj prirodnoj veličini koji ga predstavlja kao boksera u gardu.

„Onima koji me optužuju da sam kriminalac kažem: u Beogradu sam se pročuo kao dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Hoću da se i provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći? Predloži ovaj ono  –  'ajde sitno, 'ajde krupno, 'ajde pljačka. Krenuo sam iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem… I ja se toga danas stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti". Kako piše u jednom tekstu koji kruži internetom među poštovaocima ljudi s one strane zakona, ovo su reči Đorđa Božovića Giške.

„Politika" je pre 30 godina pisala da je Božović u zatvorima širom Evrope proveo ukupno 11 i po godina. Zatvaran je u Belgiji, Francuskoj, Italiji, Beogradu. Policija ga je teretila za reketiranje, pljačke, pucnjave. Početkom devedesetih ulazi u politiku i to kroz vrata opozicionara Vuka Draškovića i, kako mu je to lider SPO-a kasnije pripisivao, osniva paravojnu jedinicu „Srpska garda" zajedno sa svojim dobrim drugom, kako iz podzemlja tako i iz politike, Branislavom Matićem Belim.

Giška je poginuo je na ratištu u Gospiću, 15. septembra 1991. godine. Ne zna se da li je ubijen ili je slučajno poginuo, ne zna se da li je pogođen u leđa ili ne, niti da li ga je ubila „služba" ili neprijatelji na frontu… U Srbiji je tada o Giški Božoviću pričano kao o srpskom heroju koji je branio srpsku zemlju i borio se za „demokratiju i slobodu u Srbiji". Vuk Drašković ga je upoređivao sa Milošem Obilićem koji je „smrću sprao ljagu koja je na njega bačena".

Sahranjen je na Centralnom groblju kišnog 18. septembra 1991. godine. Samo tog dana, i samo u „Večernjim novostima" je bilo 98 čitulja za Božoviću. Osim porodice, prijatelja, nekih ljudi sa tada aktuelne političke scene, članova „Srpske garde", sahrani je prisustvovalo i nekoliko hiljada građane. Opelo je održao episkop banatski Atanasije Jevtić. Govore su pored Vuka Draškovića držali i Milovan Gavrilović, predsednik  Srpske svetosavske stranke, poslanik SPO-a Zoran Horvat i Giškin zamenik u „Gardi" Branko Lainović Dugi. Do rake je Gišku otpratila „Bože pravde". Komemoracija je, nakon sahrane, održana na Trgu republike. Slično kao kod Ljubomira Magaša, danas iznad Božovićevog groba stoji visok spomenik na kome je s jedne strane grb „Srpske garde", a sa druge njegova bista u prirodnoj veličini gde je predstavljen kako stoji u stavu „mirno".

Još na VICE.com:

Kako je odrastati u mafiji

Da li je prikaz italijanske mafije u filmovima realan

Neuništiva hijerarhija kalabrijske mafije

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu