Obišao sam 'Ulicu gladnih' da vidim koja je najbolja hrana protiv mamurluka

Kada sam se doselio u Beograd, nisam automatski razumeo snagu 'Ulice gladnih'. Čuo sam da je to ulica u kojoj dobar deo Beograđana posle rejva, kafane i splavarenja suzbija mamurluk kaloričnim obrocima. Pretpostavio sam da je prometno zbog kioska koji rade non-stop, ali sam mislio da postoji ipak nekakav prazan hod, period kada ljudi prosto odluče da im je dovoljno masti za tu nedelju. Ali Beograd me je, po ko zna koji put, demantovao.

Kako sam gajbu našao baš u samoj ulici Goce Delčeva (ili Maršala Tolbuhina, kako vam drago), tik iznad jednog od najpoznatijih kioska, već prve noći sam uvideo da je ovo jedno od najživljih i najprometnijih mesta u gradu.

Bila je to jedna obična septembarska noć i temperature više nisu bile toliko visoke da moram da spavam pod klimom, pa sam širom otvorio prozor i legao na čistu posteljinu. Nakon trideset sekundi mi je delovalo kao da sam spavao ispod stola na roštiljijadi, pa sam iskočio iz kreveta i saplevši se zatvorio prozor kao da sprečavam širenje sumpor-dioksida.

Kada sam doveo situaciju pod kontrolu i kontaminaciju sveo na minimum, pogledao sam kroz prozor i video stotinu ljudi kako pevaju, urlaju i čekaju u redu za svoju porciju masnoće. Od tada nije prošao dan (ma kakav dan, sat), a da nisam video čoveka kako pazari klopu i kreće da jede na licu mesta. Zapravo, za Badnje veče je bila za nijansu slabija poseta, ali kako je sat otkucao ponoć, tako se poput mrava stvorilo hiljadu ljudi u redu za Šiš, Pončo ili šta god da im je neposno palo na pamet, usput se ljubeći sa sve urnebesom na usnama i čestitajući praznik jedni drugima.

Iako je ovih dana temperatura u proseku minus devedeset, ljudi i dalje u gluvo doba noći dolaze na klopu. Hteo sam da saznam koji su to gurmanski entuzijasti koji u sitne sate čekaju na ovoj temperaturi, kao i koja jela se smatraju najboljom post-izlazak klopom.

Marko, Matija i Zoran nakon bilo kog izlaska završe ovde. Splavovi su blizu, pa nakon zajebancije svi nagrnu u Ulicu gladnih.

- Šiš je najbolji posle cirke, najbrže te otrezni – priča mi Matija koji, kada se ne viđa se devojkom, uobičajeno stavlja pavlaku, luk i ljuto, ali večeras se odlučio za urnebes, tartar i zelenu salatu. Da razbije malo.

Iako je najveća gužva ispred lokala na kome zvanično piše ŠIŠ, ovaj roštiljski specijalitet ljudi uzimaju i na drugim mestima u ulici. Ali zašto bi to radili kada pored kioska koji je specijalizovan za ovaj masni delikates?

- To je varka. Ne znači da je najbolji samo zato što je glavna reklama – Kaže mi Igor koji je šiš ćevap kupio u Ponču.

On sa ekipom dolazi na šiš posle izlaska, ali i u pauzi od učenja. Čitaonica u kojoj spremaju ispite radi 24 časa, pa sednu u auto i dođu na jedan bust od mlevenog mesa. Sa njima je ove večeri bio i Aleksandar, ortak iz Švedske koji prvi put klopa ovde, ocenjujući sa 8/10. Fer, zar ne?

Kada sam već pomislio da odem kod Šapića i predložim mu da ime ulice promenimo u Šišova, nailazim na Ivana koji je došao iz Moskve, što se da primetiti jer stoji otkopčan, dok ja guram kartone od pice u jaknu. Student prava u Moskvi je ciljano došao na kebab.

- Šiš jedem malo slabije, ali zato gotivim kobasice i palačinke – kaže i mi odlazimo na palačinku,

No nisu svi gvozdenog tela kao naš slavski brat pa da na minusu imaju vremena i za dezert. Ognjen svraća u Karibik dva puta nedeljno, ali uzima nekoliko parčeta pica i beži u auto.

Opet se vraćamo do Ponča jer tamo vidimo ekipu koja čeka klopu. Gorjan je uzeo pohovani kačkavalj. Iako nema mesa, moram da priznam da izgleda carski (a i ukus je do jaja, proverio sam kasnije). Ali koliko je pohovana laktoza efikasna u borbi protiv mamurluka.

- Što masnije, to bolje- odgovara mi.

Njegovi drugar Filip koji je malo redovniji gost u Ponču se odlučio za batak punjen slaninom i kačkavaljem, sa kupusom pavlakom i čilijem. Više ne znam ni sa koje strane curi sve ovo.

Slobodan, koji ističe da je dobio ime po pokojnom predsedniku, uzeo je picu. Voli da dođe posle kafane.

Kada sam se doselio ovde, prvo što su mi neki rođaci rekli jeste da nikada neću ostati gladan. I posle ovog panoramskog razgledanja na sibirskim temperaturama, mogu da kažem da su u pravu.

Još na VICE.com

Gde su nestale pljeskavice iz Niša

U čemu je fora sa Indeks sendvičem u Novom Sadu

Leskovački roštilj u Zagrebu: što veći ćumez, to bolji ćumur