Mentalno zdravlje

„Sve je bilo crno“: kad ne vidiš slike u glavi

Možete li da u glavi zamislite plažu, ili vam je mentalna slika prazna? Ako ne možete, krivac je novi neurološki poremećaj poznat kao afantazija.
20.2.17
PHOTO BY LUCA PIERRO VIA STOCKSY

„Ako bih ti tražila da zatvoriš oči i zamisliš plažu, da li bi to mogla da uradiš" Sem me verovatno nikad nije pitala ništa čudnije ni manje očekivano tokom deset godina poznanstva. „Brat mi kaže da većina ljudi to može da zamisli. Ali mi ne možemo."

Dvadesetšestogodišnja Sem saznala je da spada u dva odsto ljudskih bića koji pate od stanja poznatog kao afantazija, neke vrste mentalnog slepila.

„Kad me je brat po prvi put pitao da li mogu da vidim zamišljeno plavo more i žuti pesak, pitanje mi je zvučalo glupo", priča ona. „Čitao je članak o afantaziji iz kog je saznao da je većina ljudi sposobna da formira neku vrstu mentalne slike u glavi. Ja to nisam umela. Sve mi je bilo crno."

Reklame

U početku, „Mislila sam da ljudi možda drugačije interpretiraju svoje mentalne prikaze, ali kad sam o tome porazgovarala sa nekoliko ljudi, shvatila sam da to što svi opisuju nema veze sa onim što je meni u glavi. Pogodilo me je to, bilo je kao da sam saznala da svi drugi imaju neku tajnu moć kojom ja ne raspolažem."

Termin afantazija postoji tek od 2015. godine kada ga je prvi upotrebio Adam Zeman, profesor kognitivno-bihejvioralne neurologije sa britanskog Univerziteta Ekseter. Od tada, profesor Zeman ispitao je 10,000 ljudi koji, baš kao Sem, nisu bili sposobni da sebi vizuelno predstave ono što bi zamislili.

Ovaj naučnik po prvi put je naišao na poremećaj pre deset godina, preko pacijenta koji je izgubio sposobnost vizualizacije u svojim šezdesetim, posle operacije srca. „Bio je to jedan veoma izražajan, inteligentan čovek. Rado bi zamišljao lica prijatelja ili prizore koje je ranije iskusio. Voleo je da čita, i rado se upuštao u vizualni prikaz opisa iz knjige", kaže Zeman.

„Nismo bili sigurni šta mu se desilo tokom zahvata na srcu, ali zaključili smo da je verovatno pretrpeo blaži moždani udar. Posledica ovoga bila je nemogućnost voljne vizualizacije."

Pošto je ovaj slučaj opisao u časopisu Discover, ljudi su počeli da ga kontaktiraju tvrdeći „kod mene je isto kao kod tog pacijenta, ali oduvek je i bilo." Mnogi od njih, pa i Sem, živeli su pod pretpostavkom da ceo svet zamišlja nevizualno, baš kao i oni.

Reklame

Fotografija: Hayden Williams via Stocksy

Tridesetdvogodišnja Tamara saznala je da pati od afazije u svojoj 23. godini dok je sa majkom kupovala novi kauč. „Moja mama sve mentalno vizualizuje, a znala je kakvu sobu planiram. Čim je bacila pogled na kauč o kom sam razmišljala, rekla mi je 'Nikako, to ne može da ti stane'. Ja sam ga izmerila, i zaista je bio prevelik."

„Pitala sam je kako je znala, a ona mi je rekla da je prosto zamislila sobu i pokušala da ubaci sliku kauča u predviđeni prostor. To me je potpuno zbunilo. Od tada neprestano pitam ljude iz svoje okoline kako oni zamišljaju stvari."

Pošto je saznala da nema sposobnost vizualizacije kojom raspolaže njena majka, Tamara je anketirala 463 osobe na temu formiranja mentalnih slika. „Niko od njih nije vio afantazičan, mada su svi oni videli mentalne prikaze na druge načine, različitim stepenom intenziteta, i koristili ih u različite svrhe", kaže ona.

Dakle, šta izaziva ove razlike? Kao neurolog, profesor Zeman kaže samo: „Dobro pitanje. Mogu samo da nagađam da mozak afantazičnih osoba radi na blago drugačiji način, i da je možda u pitanju genetski faktor. Kod nekih ljudi je afantazija urođena, kod drugih do nje dolazi kasnije, posle potresa mozga ili psiholoških problema."

Kad pokušam da zamislim sliku vidim tek poneki bljesak svetla, ništa voljno.

Ipak, Zeman smatra da ovaj poremećaj, nije dovoljno istražen. „Sve ovo se bazira isključivo na subjektivnim izveštajima, na ispunjavanju upitnika. Tek pokušavamo da procenimo stvari kao što je autobiografsko pamćenje, stavljamo ljude pod skenere da bismo videli da li im se mozak ponaša drugačije kad pokušavaju da vizualizuju," kaže on.

Reklame

Tamara je održala TEDx govor na temu svog fascinantnog poremećaja početkom prošle godine. „Ja sam kompletno afantazična, u pogledu vida, mirisa, ukusa, zvuka; neki imaju samo snižen nivo vizualnih predstava, ali ipak sanjaju vizualno", objašnjava ona. „Meni je to bilo neviđeno interesantno, da svi imamo različite kapacitete za formiranje mentalnih prizora, iako svako od nas zamišlja da ceo svet vizualizuje baš kao i on."

Sem je uz pomoć onlajn izvora kao što je Tamarin video uspela da rečima opiše svoje iskustvo. „Kad pokušam da zamislim sliku vidim tek poneki bljesak svetla, ništa voljno. Deluje kao da interpretiram signale u mozgu bez obrade koja ih pretvara u slike, iako je konačan rezultat ipak isti."

„Ja znam tačno kakva je vekna hleba na oko, na dodir, ukus ili miris, znam i da bih mogla, kad mi neko ponudi veknu hleba, istog trenutka da je identifikujem, ali kod mene je ova informacija verbalna a ne čulna," objašnjava ona. „Ili kad pomislim na nekog prijatelja, znam kako on izgleda, samo ne mogu da ga vidim u glavi. Kao da stoji predamnom u mraku – sve je crno, ništa se ne vidi, ali znam sto posto ko je u pitanju."

_________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Glasovi

______________________________________________________________________________________________________

Zoi (31) je preko Fejsbuk posta Blejka Rosa počela da razmišlja o mentalnoj vizualizaciji. „Trideset godina sam mislila da kad ljudi kažu 'kakva grozna mentalna slika' govore metaforično."

Reklame

Za razliku od Sem i Tamare, Zoi nije potpuno afantazična. Na klasičnom primeru plaže: „Veoma mi je ograničena sposobnost da formiram vizualnu predstavu, ali ako se jako koncentrišem mogu da prizovem kakvu-takvu sliku plaže. Mutno je sve, ispranih boja, kao neka loša fotografija."

Zvuči mi čarobno da ljudi samo zatvore oči i odmah vide slike – da mogu, ja bih to stalno radila.

Sem i Tamara teško prizivaju predstave bilo kojih čula, ali Zoi kaže sledeće: „Mogu da osetim pesak između prstiju, toplo popodnevno sunce na koži. Mogu da čujem nežan ritam talasa, da omirišem slani vazduh i kremu za sunčanje. Sve to za trenutak, čim zatvorim oči. Neuporedivo lakše i korisnije nego kad pokušam da zamislim sliku."

Profesor Zeman kaže da je ovo sasvim normalno. „Svakako da postoji određeni spektar iskustava, kao i da poremećaj varira u smislu da negde zahvata sva čula a negde ne", kaže on. „Ako bi velikom broju ljudi ponudili upitnik na temu živopisnosti, dobili biste klasičnu zvonastu funkciju na grafiku. Ljudi koji su zaista afantazični, kao vaša prijateljica koja ne može da vidi apsolutno ništa, oni su negde van tog grafika, posebni slučajevi."

Što se Sem tiče, dijagnoza afantazije predstavlja joj samo izvor frustracije. „Zvuči mi čarobno da ljudi samo zatvore oči i odmah vide slike – da mogu, ja bih to stalno radila. Jedan mi je rekao da može čak otvorenih očiju da zamisli mamu kako stoji ispred njega. Možda malo preteruju sa tim opisima živopisnih prikaza, ali moja afantazije je prilično sranje u poređenju sa njihovim iskustvom."

Reklame

Još na VICE.com

Zeleni mir: Kako priroda zaista pozitivno deluje na vaše mentalno zdravlje

LGBT i duševno zdravlje: da li se trudimo?

Da li treba da kažeš šefu za svoje mentalno stanje

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu