Priču o tome da metro stiže u Beograd sam sigurno videla i čula ni sama ne znam koliko puta, pa me je jutrošnja vest ubacila u "Dan mrmota" trip.Beogradski metro možda ne postoji u realnom svetu, ali kao ideja sigurno ima čvrsto uporište. Dokaz za tu tvrdnju je i postojanje stranice na Vikipediji posvećeno planiranju beogradskog metroa.Planiranje i najave beogradskog metroa nisu samo vezani za predizborne kampanje koje poslednjih godina i decenija preživljavamo, već je i u prethodnom periodu bilo planova koji se nikad nisu realizovali.
Reklame
Slatke vizije Beograda i metroa u prošlom vekuPrvo pominjanje podzemnog efikasnog beogradskog prevoza, bilo je negde tokom pedesetih, kada je 1958. godine arhitekta Nikola Dabović predvideo da metro prolazi ispod Kalemegdana, Terazija, Slavije i Čubure, skoro kao dvojka.Sedamdesetih se plan proširio na tunele ispod Vračara i Dedinja. Bio je to do tada najrazrađeniji plan, ali i to se izjalovilo. Baš šteta, jer ovaj presladak film iz 1974. godine kako će Beograd da izgleda u 21. veku baš greje srce.Sledeća propuštena prilika bila je tokom osamdesetih, kada je postojao plan da nam Sovjeti naprave metro o svom trošku, kako bi tim otplatili deo duga Jugoslaviji. Međutim, ljubomorni Slovenci i Hrvati su to stopirali.Nakon tog fejla, malo smo se preorijentisali na realnost, pa je došlo do plana za tramvajski saobraćaj 1982. godine.
Naš omiljeni besplatni i nepouzdani prevoz – Beovoz, poznatiji kao beogradski metroTokom ludog perioda devedesetih, rata, siromaštva i ostalih stvari koje nam baš i nisu dale da mislimo o saobraćajnom razvoju Beograda, ponovo se vraćaju ideje iz 1970-ih o Beogradskom železničkom čvoru koji je uključivao most na Savi. Iznenađujuće, ali u tom periodu se nešto i realizuje po tom pitanju.Sistem Beovoza, pokrenut kao železničko povezivanje prigradskih beogradskih naselja, počinje da funkcioniše. Stanica Vukov spomenik se svečano otvara 1995. godine. Beovoz se pružao na tri strane – ka Pančevu, Batajnici i Resniku. I tada počinje da živi naš privid ideje o beogradskom metrou. To malo tunela kroz koje je prolazio činilo je da mi se priviđa da putujem brzo pod zemljom u neku budućnost gde će pravi metro da postoji. Radnici koje viđam svakodnevno ni danas ne plaćaju kartu, automati su razlupani, sedišta štrokava, ali bar je izvesno da će najbliža zamena za metro, Beovoz, da stigne. Sa setom pamtim vremena kada se čekalo po pola sata, sat na voz, pa kada bi stajao na sred šina, na pola puta isto toliko dugo. To su bila vremena kada sam upoznavala nove ljude i sa njima delila snove o metrou.
Reklame
Nazad u budućnostOd 1997. godine Đinđić kao gradonačelnik je odmrzao ideju o metrou, i u narednih deset godina i dogovora da se ipak pređe na „laki metro", do 2008. smo se ponovo vratili u realnost koja glasi „nema para", tako da je propuštena i ova šansa.Gradska vlast je 2011.ponovo rekla da je krajnje vreme da se metro pokrene i da ta priča bude nezavisna od ostalog drumskog saobraćaja. Rok koji su sebi dali bio je do kraja 2012. pa onda do kraja 2013. godine.Negde tokom 2013. u javnosti su pojavili i detaljni planovi o beogradskom metrou. Počeli smo da mislimo da će ipak Francuzi, koji su oduvek bili u igri, da nam konačno izgrade pravi pravcati metro, a prva linija bi bila od Tvorničke ulice do Ustaničke.
