​Odvaljivanje sa Tomom Bejkerom, Normanom Mejlerom i Džimom Morisonom

"Oćeš na piće?", pitao sam Normana Mejlera stojeći na uglu Šeste avenije i 14. ulice, kad sam shvatio da sam uprskao stvar. Proveo sam čitavo veče u klubu "Mad" sa mršavom Jevrejkom velikih grudi, pio sam i šmrkao koku dok mi je ona pušila, a onda sam se najednom setio da imam devojku…

"Ne", odvratio je Norman, podigavši kragnu svoje skijaške jakne. "Ne sad…"

Nisam želeo da vidi moje razočaranje, ali toliko sam bio mamuran da me je, ukoliko uskoro ne popijem piće ili uzmem valijum, čekao pravi pravcati delirijium tremens. Moj nervni sistem bio je u tolikom rasulu da su mi čak i sinapse bile pogrbljene. Norman je, mrzovoljan zbog nečega, produžio do telefonske govornice i pozvao nekoga, a ja nisam umeo da procenim da li sam ga ja iznervirao kad sam ga pozvao na piće.

"Samo jedno pivo", molio sam se, još jednom zavaravajući samog sebe.

Norman je završio razgovor i vratio se do mesta na kom sam stajao, spreman da povratim u kantu za smeće. Na licu je imao onaj nestašni kez koji bi vas obasipao toplinom njegove popularnosti. "I, Legz, pa kako si mi, majku mu?" "Loše", odgovorio sam, "stvarno loše. Sjebao sam stvar sa Kerol…"

Norman me je obgrlio oko ramena i poveo 14. ulicom. Kukumavčio sam kako sam čitavo veče proveo sa drugom ženom i sada mislim da je sa Kerol sve gotovo. Norman me je strpljivo saslušao i potom rekao: "Znaš, to ti je kao što sam napisao u Golim i mrtvima…"

"Tu knjigu nisam čitao", priznao sam pokunjeno.

"Čitaćeš, čitaćeš", Norman me je uveravao. "U njoj imaš dvojicu likova ukopanih u rovu na Južnom Pacifiku, a Džo je upravo dobio pismo od devojke da raskida s njim. On zbog toga besni i kuka, a drugi mu kaže: 'Ma daj, Džo, za mesec dana ćeš biti Kralj svih kupleraja u Manili…'"

"A Džo će na to: 'U redu, znam — ali šta ću večeras?'"

Bilo je to prilično smešno i tačno sam znao kako se Džo osećao. Samo je Norman imao tu sposobnost da me iščupa iz moje alkoholičarske opsednutosti samim sobom. Još bolje, tad je izgovorio magične reči: "Ajmo na to piće…"

Bio sam tako srećan da sam hteo da ga poljubim. Ušli smo u mračni bar na uglu 14. ulice i Šeste avenije, sklonivši se na sigurno sa zlog sunca. Seo sam na barsku stolicu, dok je Norman ostao da priča sa mnom stojeći. Naručio sam pivo, Norman je naručio škotski viski. Nosio je prepoznatljivu smeđu safari košulju i skijašku jaknu; ja sam na sebi imao uobičajenu crnu kožnu jaknu, crne farmerke, špicaste "bitlsovke" i naočare za sunce koje sam ukrao devojci iz kluba "Mad". Ali nisu mi bile potrebne. Bar je bio sasvim dovoljno mračan i oronuo, baš kako volim.

"Kad dobiješ ulogu u mojoj predstavi, obogatićeš se", Norman me je uveravao dok je pijuckao piće i trljao stomak. "Povratićeš Kerol svim tim novcem koji ti budem dao — više novca nego što si ikad video…"

Norman je bio jedan od velikodušnijih ljudi koje sam upoznao, ali se zainatio da postavi pozorišni komad zasnovan na svojoj knjizi O ženama i njihovoj eleganciji , romansiranoj biografiji Merilin Monro. U predstavi je glumila njegova ćerka Kejt Mejler, koja je bila neverovatna kao Merilin Monro. Bila je to najbolja imitacija koju sam ikad video — više je izgledala kao medijum koji kanališe Merilin nego kao neko ko pokušava da je skine. A Norman je želeo da igram nekog sociopatu koji zaludi Merilin i otme je na svom motociklu — ali sam znao da se to neće desiti.

Razgovor o toj predstavi bio je zvanični razlog zašto mi je Norman dopustio da visim s njim, ali mislim da je pravi razlog bio taj što sam ga zasmejavao. Tog jutra, kad sam ga sreo, rekao sam mu: "Jao, Normane, baš si nešto smršao, izgledaš sjajno! Oh, sranje, nadam se da nemaš rak ili nešto slično, je l' da nemaš ?"

Normanu je to bila najsmešnija stvar na svetu i sve vreme je ponavljao: "Oh, sranje, nadam se da nemaš rak ili nešto slično, je l' da nemaš?" kao da je poenta nekog vica. Sručio sam pivo u sebe i naručio novo. Norman je naručio još jedan viski i platio turu. Kao što rekoh, bio je velikodušan. Toliko velikodušan da sam osećao grižu savesti zato što sam prošlog leta išao u Provinstaun da mu jebem bivšu ženu Beverli Bentli — nisam uspeo, ali to mi je bila namera. Samo sam se nadao da Norman nikad nije saznao za to — i da će nastaviti da mi plaća pivo…

Vidite, pre nego što sam se smuvao sa Kerol, živeo sam u "Boho klubu" (skraćeno od "Boemski klub"), u starom potkrovlju za probe vodvilja u 14. ulici, zajedno sa Tomom Bejkerom, glumcem, piscem i prevejanim pripovedačem 20 godina starijim od mene. Tom je bio pozamašni zgodni Irac s izraženim jagodicama i gustom kosom. A žene su ga volele, i to mnogo.

Tom se odavno znao sa Normanom, pošto je igrao u Mejlerovoj produkciji pozorišnog komada Park jelena, zasnovanog na njegovoj istoimenoj knjizi. Toma sam upoznao na jednoj od Normanovih žurki i posle toga ga posramio u "One-Uniju", hipsterskom baru Mikija Raksina na Juniverziti plejsu broj jedan. Gomila nas sedela je u separeu dok je Tom u Vilidž vojsu čitao prikaz svog filma iz 1970. godine Bongo Wolf's Revenge, dokumentarca o holivudskom čudaku što je umislio da je vukodlak, koji je iz nepoznatog razloga više od deset godina kasnije recenzirao Džek Njufild. Iščupao sam mu novine iz ruku i počeo da čitam prikaz naglas, usput izmišljajući tekst:

"Tom Bejker, taj ozloglašeni pedofil, premijerno je prikazao svoj pornić s decom, Blinky Wolf's A-hole, o ozloglašenoj veverici koja sodomizuje male veverice na crkvenim piknicima… Bejker je izjavio: 'Ovaj značajan životinjski jebotron je kinematografski podvig dostojan filmova kao što su Građanin Kejn i Viva Las Vegas…"

Svi su počeli histerično da se smeju, uključujući i Toma, kome nije smetalo da bude meta moje pijane sprdnje. Mesec dana kasnije živeo sam s njim u "Boho klubu", spavajući na bini kraj starog crno-belog televizora oko kog bi se subotom popodne okupljali svi kladioničari iz kladionice od preko puta, kada su se prikazivale konjičke trke iz Belmonta. "Lui knjigovođa" i "En sa hiljadu torbi" bi se sakupili s ostalim gubitnicima iz kladionice da gledaju poslednje dve trke na našem malom TV-u— i svaki put bih čuo Toma kako viče: " En, ostavi moje Vingo lutrijske tikete na miru, nabavi svoj primerak Posta, majku mu!"

Vlasnik "Boho kluba" bio je Bob Brejdi, redovni profesor na Univerzitetu u Njujorku koji je bio pljunuti Mark Tven — a ja nikad nisam bio siguran da li sam mu simpatičan ili ne. Tom je, međutim, bio sjajan prijatelj; svakog jutra bi mi kupovao valijum u 14. ulici, popodne, zapravo, jer u sebi nisam uspevao da zadržim "pivo za doručak" koje je Tom uvek pio kako bi prestale da mu se tresu ruke. Bejker bi mi kupovao i jogurt uz moj jutarnji valijum i hranio me na kašičicu dok sam čekao da počne da deluje benzodijazepin.

"Ajde, Legz, moraš da jedeš", Tom bi govorio. "Otvori usta, evo avion uleće u hangar, vvvrrrrruuuum, požuri, samo što nije sleteo…"

"Ispričaj mi ono kad su te uhapsili sa Džimom Morisonom zato što ste oteli avion", molio bih ga, jer mi ta priča nikad ne bi dosadila.

Bila je to živa istina. Tom je bio dobar prijatelj sa Džimom Morisonom iz Dorsa; čak je kresnuo i Pamelu, Džimovu srodnu dušu, pre nego što je upoznala rok zvezdu. Džim je oprostio Bejkeru, na veliko nezadovoljstvo ostatka benda i menadžera, koji su krivili Toma za većinu Morisonovih pijanih eskapada. Ispostavilo se da su njih dvojica podsticali jedan drugog na svinjarije, do tačke potpunog haosa i destrukcije.

Incident u avionu desio se nakon što je Džim bio uhapšen u Diner Ki auditorijumu u Majamiju zato što se navodno skinuo go i čekao je suđenje. Pošto nije mogao da ide na turneje zbog hapšenja, Morison je odlučio da pokupuje gomilu karata za koncert Stounsa i podeli ih njihovim obožavaocima ispred koncertne sale u Feniksu, u Arizoni. Bio je to prilično bezopasan plan, ali je Džim poveo Toma sa sobom u Feniks. Naravno da su se napili u avionu i napravili takvu scenu da se, kad su teturajući uspeli da izađu iz aviona, tu stvorio FBI da ih uhapsi zbog "ometanja leta".

Nisu ni gledali Stounse.

Umesto toga, završili su u zatvoru, a kasnije su kresnuli dve stjuardese koje su svedočile protiv njih na suđenju za "otmicu u vazduhu". To mi je bio omiljeni deo priče i kad mi ga je Tom ispričao, valijum je već počeo da mi struji telom, a ja sam ponovo došao k sebi, spreman da se suočim sa još jednom večeri beskrajnih mogućnosti.

Bejkeru je palo na pamet da idemo u Provinstaun; povezao se sa Džozefom Bonanom, naslednikom imperije proizvođača tunjevine "Bambl Bi" i smislio neku šemu sa Normanom Mejlerom, koji je imao vikendicu na kraju Kejp Koda. Nije mi bilo baš najjasnije zašto idemo, ali pre nego što smo pošli, bile su mi potrebne dve stvari: valijum i žena.

Žena je bila lakši deo: Samanta, još jedna mršava Jevrejka, pristala je da pođe sa mnom. Ali valijum je bila druga priča. Drogu sam kupovao u parku Junion Skver u 14. ulici, koji je u to vreme bio zapušteni komad opasne teritorije u delu gde se Brodvej ukršta sa Petom avenijom, obično pust izuzev dilera koji su se krili u senci. Na nesreću, policajci bi povremeno vršili raciju u parku i hapsili farmaceute amatere, a dan-dva posle toga bilo je teže naći drogu.

U parku sam proveo sat vremena tražeći dilera; i kada sam ga konačno našao, nije imao male žute tablete od pet miligrama sa slovom V u sredini — samo male plave od 10 miligrama, koje su bile malko opasnije za mešanje s alkoholom. Kupio sam dvadeset tih pilula, koliko sam sebi mogao da priuštim, a onda smo se nas četvoro, Tom, Džozef, Samanta i ja, uputili u Provinstaun.

Tokom vožnje do Kejp Koda, čitao sam knjigu Papa Hemingvej A. E. Hočnera; bio sam opsednut Hemingvejem, što je bolest od koje pate mnogi mladi muški pisci određenih godina. Kako mi je bio običaj, umesto da čitam Hemingvejeve knjige, čitao sam sve knjige o Hemingveju, jer sam oduvek više voleo publicistiku od proze. Ipak, originalno sam se primio na Hemingveja preko priča o Niku Adamsu i knjiga kao što su Pokretni praznik i Imati i nemati . Hemingvej je pisao o lepoti na iskonsko jednostavan način — nikad niste imali utisak da čitate neku sentimentalnu čestitku ili tome slično. Erni vam je omogućio da iskusite lepotu jednostavnosti.

"Hej, evo slike Beverli Bentli sa Hemingvejem", rekao sam, konačno iščupavši nos iz knjige kad je auto prešao granicu između Konektikata i Masačusetsa.

"Nije li ona bila udata za Normana?"

"Jeste i navodno će se pojaviti u njegovom novom romanu", Tom se nacerio iza volana. On je baratao enciklopedijskim znanjem o umetnicima i piscima, pravim biserima o umetnicima koji su izgradili našu kulturu.

"Ne volim romane", promrmljao sam. "Proza je sranje…"

Za mene savremena proza nikad nije imala neophodnu težinu, jer su pisci praktično lagali. Osećao sam da, osim par izuzetaka, danas nemate novog Čarlsa Dikensa ili Džozefa Konrada. Osim toga, njih dvojica su pisala publicistiku maskiranu kao prozu.

"Legz, drkadžijo", podsmevao mi se Tom, upustivši se u tiradu o mom književnom obrazovanju pre nego što sam uspeo da ga zaustavim.

"Umukni već jednom i ispričaj mi za Beverli…"

"U novoj knjizi ona je crnka", objasnio je Tom, "a jedan lik joj kaže: 'Mislio sam da ste plavuša?' Na šta ona kaže: 'Moje stidne dlake su bile zlaćane u srednjoj školi, sve dok ih nisam spržila sa fudbalskim timom.' Ha, ha, ha!"

Samanta i Džozef su se smejali, ali ja sam bio suviše zauzet slikom Beverli kako se provodi sa Hemingvejem da bih im se pridružio. Opčinilo me je saznanje da postoji živo ljudsko biće koje je direktna veza između Ernesta Hemingveja i Normana Mejlera. Siguran sam da je Norman bio svestan veze sa Hemingvejom kad se smuvao sa Beverli, a ja sam počeo da se pitam, ako bih uspeo da je osvojim i posedujem — da je imam — da li bih i ja bio sledeća velika zvezda?

Naravno, bila je to suluda ideja, pošto jedva da sam bio pisac a sasvim sigurno nisam bio mačo, ali na tom putovanju sam zadao sebi misiju da osvojim Beverli. Pošto sam u životu uvek išao linijom manjeg otpora, tako je bilo i sa mojim fantazijama, a ima li bržeg načina da se postane slavan pisac nego kresnuti sve što ti se nađe na putu do vrha? Imalo je smisla i ta ideja mi se usadila u mozak dok smo prelazili most Sagamor na Kejp Kod. Dvadeset miligrama valijuma i šest "badova" samo je pomoglo da se ona učvrsti.

"Kad bih samo mogao da je pojebem…"

Beverli Bentli je upoznala Normana Meljlera 1963. godine u baru "Kod Pi Džej Klarka" i kasnije iste godine postala njegova četvrta žena. Beverlini problemi bili su alkoholizam i propala glumačka karijera, a Norman joj je pomagao u oba — pili su zajedno, a on joj je dodeljivao uloge u svojim pozorišnim komadima koji nikad ne bi zaradili ništa. Beverli je bila jedina njegova supruga, od šest koliko ih je oženio, sa kojom Norman nije želeo da priča kad su raskinuli. Njihova veza bila je ružna i nije se sasvim okončala sve do 1980. godine, kad im je zvanično odobren razvod. Časopis Pipl ju je slavio kao ženu koja je uspela da se odupre Normanu. Nisam znao ništa od toga tada, samo sam znao da želim da je kresnem.

Čim smo se smestili u hotel, ostavili smo Samantu i Džozefa za sobom, dok smo Tom i ja posetili Beverli u prvoj Normanovoj kući u Provinstaunu na drugom kraju ulice Komeršl. Beverli je bila u četrdesetim i još senzualnije biće uživo nego na stranicama časopisa. Hodala je razmetljivo poput žene koja smatra da je "pička njena kočija", kako ju je Norman jednom opisao — a ja sam izgarao od želje da saznam je li to istina. Srećom, ubrzo smo svi bili pijani tako da smo brzo završili s razgovorom i prešli na golišavo kupanje.

Voda je bila mirna i tamna, blago se mreškajući po površini i prelivajući na plažu. Talasi su se lomili uz stalni huk otvorene česme, kupajući Zaliv Provinstaun spokojnim ehom belog šuma. Iako je mesec bio pun, senke su skrivale naša gola tela, a mi smo se bućnuli i krenuli da plivamo.

U jednoj ruci sam držao vino i otvarač, a drugom plivao prsno, iza Beverli i Bejkera, pokušavajući da ih sustignem. Oni su taman stigli do malog plutajućeg splava kada mi je flaša iskliznula iz ruke i potonula na dno. Bilo je duboko svega dva-tri metra, pa sam pomislio da neće biti nikakav problem da zaronim i pronađem je. Pet pokušaja kasnije, izronio sam i dalje praznih ruku i bacio pogled na splav, na kom sam video kako se Bejker penje na Beverli i kreće očajnički da je pumpa.

"HEJ, ISPUSTIO SAM FLAŠU!", prodrao sam se iz vode, ali nije bilo odgovora. Plutao sam u vodi gledajući kako se njihova tela uvijaju na splavu, obasjana punim mesecom. Konačno sam isplivao na obalu, sve vreme psujući Bejkera. A trebalo je da psujem sebe, jer sam već imao jednu devojku, a želeo sam drugu — ništa novo u mom slučaju. Toliko sam bio lakom na taj prvi nalet uzbuđenja kad se nova žena otvara preda mnom — predstavljajući sve te slasne mogućnosti — da bi neko slobodno mogao da kaže da sam patio od zavisti prema pički.

Ne sećam se vožnje nazad do Njujorka, samo da je Samanta mnogo plakala, tako da sam bio ljut i očajnički želeo da nađem neku novu žensku još pre nego što joj se osuše suze. Mrzeo sam kad devojke plaču, ali mi ne bi palo na pamet da kod sebe menjam ono zbog čega plaču. To bi značilo temeljnu promenu čitavog mog bića, što nije bilo vredno truda.

Kad smo se vratili, Tom i ja smo išli da gledamo Četa Bejkera, slavnog džezera narkomana; napili smo se, rastužili i vratili u "Boho klub" ruku pod ruku pevajući: "My Buddy". Nekoliko večeri kasnije, Bejker mi je rekao da će te večeri "Boho klub" imati specijalnog gosta i da pazim na svoje ponašanje. Tom je bio ustegnut i nervozan, što je neobično stanje za njega, tako da nisam mogao ni da zamislim ko je naš vanredni posetilac…

Naš gost se konačno pojavio, ali ga je Tom prvo odveo u zapuštenu kuhinju na drugom kraju hodnika i dugo se nije vraćao. Postao sam nestrpljiv, pitajući se šta se kog mog dešava, kada se Tom pojavio iz kuhinje i rekao: "I, Legz, želiš li da upoznaš Četa Bejkera?"

Uzbuđen, pošao sam za njim u kuhinju — gde je Čet stajao sa pantalonama i gaćama spuštenim oko kolena, jednom rukom dižući skrotum, a drugom držeći špric, dok je tražio zdravu venu na gornjem delu butina.

"Ohhh, Čet, čoveče, pa šta to radiš?", prekorio ga je Tom. " Daj, čoveče, pa to uopšte nije kul !"

Čet je na sekund digao glavu, potom se brzo vratio traženju vene. Tom mi je rukom mahnuo da napustim kuhinju i ja sam se vratio na binu, gde sam gledao loš televizijski program, čekajući znak da je sve u redu, koji nikad nije usledio. Umesto toga čuo sam kako su se zalupila vrata; Tom je zaključao sve četiri brave i vratio se do mene govoreći: "Jebeni Čet, baš zna kako da pokvari žurku, zar ne?"

Nikad nisam voleo heroin. Ili narkomane. I Tom je to znao. Štaviše, razlog zbog kog sam se i preselio sa njim u "Boho klub" bio je zato što sam našao rekvizite u ormanu za posteljinu u Lorinom stanu. Lori je bila devojka sa kojom sam živeo u 72. ulici, odmah pored zgrade "Dakota". Čim sam video iglu znao sam da je s nama gotovo, zato što sa heroinom nema šale. Pošto sam znao da me sa Lori čekaju istinski teška vremena, odlučio sam da preskočim taj deo programa i nastavim sa svojim životom.

Činilo se, međutim, da me heroin uvek prati u stopu.

I tako, kad je Tom predložio da posetimo "Džanki Džoa", njegovog dilera iz ulice Klinton, nakon što je za rođendan dobio neki novac od roditelja, rekao sam: "Zajebi me s tim, šta će ti to, ajde da izađemo i napijemo se ko ljudi…"

"Nisi drug, Legz", požalio se Tom, ali je shvatio da sam ozbiljan, tako da smo otišli u "Lavlju glavu", bar za pisce u Vest Vilidžu koji je bio ukrašen omotima knjiga svoje slavne klijentele. "Lavlja glava" nalazila se pored slavne krčme "Stounvol", gde je 1969. planuo pokret za prava homoseksualaca kada je policija maltretirala neke transvestite, a oni su poludeli i premlatili policajce. U tom istorijskom kutku Vest Vilidža, Tom i ja smo nazdravili, čestitali jedan drugom što smo poživeli ovoliko i popili u čast svih naših književnih nada i snova. Mislio sam da je tu kraj diskusije o heroinu, ali samo dan kasnije Bob Brejdi me je nazvao sa vestima.

"Legz, Tom je mrtav", rekao mi je Bob preko telefona. "Vratio sam se kući i zatekao ga kako leži na bini…"

Moj svet se srušio. Pukao sam kao zvečka.

Prve večeri nakon našeg izlaska, Tom je otišao do "Džanki Džoa" u ulici Klinton i uradio se "spidbolom" — mešavinom kokaina i heroina — od kog mu je stalo srce. Tom je imao tako veliko srce da sam mislio da nikad neće prestati da kuca. Ležao je ispružen na bini "Boho kluba" gde se srušio — njegovo telo bilo je hladno i beživotno. Sedeo sam i jecao nad njim pet sati dok nisu došli bolničari i odneli ga.

Tomova komemoracija održana je u baru "One-Uni". Išao sam sa Kerol i tamo zatekao sve uobičajene face: devojke sa kojima je Bejker bio u vezi do pred kraj; Mikija Raskina, vlasnika bara; treznog Džima Furata, koji zapao u tiradu o tome kako je Tom zapravo umro od prekomerne doze droge a ne srčanog udara kao što smo ispričali njegovim roditeljima. Rekao sam nešto u mikrofon, nakon čega mi je Miki Raskin saopštio da me je oduvek smatrao velikom propalicom, ali da sam zapravo dobar čovek.

Mesec dana kasnije održaćemo reprizu komemoracije kada Miki Raskin bude umro od predoziranja heroinom.

Bob Brejdi mi je oplavio oko par večeri pre ili posle Tomove sahrane, kada je čuo trač kako sam izjavio da je on kriv za Bejkerovu smrt, ali sam zaboravio detalje.

Mislim da je samo pošto-poto želeo da me udari.

Život odjednom više nije bio zabava i šala, a postalo je još gore kad me je Norman Mejler pozvao u svoj dom u Bruklinu da čuje detalje o tome kako je Bejker stradao.

Tom je pisao memoare o svom životu čiji je radni naslov bio Oksimoron, pre nego što je taj izraz postao popularan, a ja sam ga čitao i komentarisao dok je od glumca pokušavao da postane pisac. Tom je bio pametan momak i umešan pisac, a ja sam polagao velike nade u tu knjigu. Poneo sam primerak rukopisa kad sam pošao kod Normana, koji je delovao nepotresen Bejkerovom smrću ili čak besan na Toma zato što je skončao na takav način. Nisam mogao da shvatim zašto Norman deluje tako čudnovato bezosećajan. Potom sam se uspaničio i pomislio, a da nije možda saznao da je Tom kresnuo Beverli?

Ali kako?

Bilo mi je drago što se na kraju nisam smuvao sa Beverli, mislim da ne bih mogao da podnesem Normanov gnev. Ali ja sam bio jedini koji je video kako su se Tom i Beverli kresnuli i već sam bio i zaboravio na to. Ne, nije to, moralo je da bude nešto drugo…

Kad sam stigao do Normana, izložio sam mu činjenice. Ispričao sam mu kako sam sprečio Toma da ode do "Džanki Džoa" veče pre njegovog rođendana, ali da nisam bio s njim naredne noći. Ispričao sam Normanu da mi je krivo što nisam bio tamo — ali on je i dalje delovao neobično ravnodušan. Iznerviran, čak.

"Legz, ti se ne zajebavaš s tim sranjem zar ne?", pitao me je Norman pre nego što sam otišao.

"Ne, Normane, pijem samo pivo", odgovorio sam. "Ja sam samo običan irski pijanac…"

Norman se zagledao u mene jednim od neprijatnijih pogleda koje sam doživeo; mislim da mi nije poverovao. Niko mi nikad ne veruje kad govorim istinu.

Ostavio sam Bejkerov rukopis kod Normana i rekao mu da mislim da je dobar. Norman mi je rukopis vratio nekih mesec dana kasnije, bez ikakvog komentara.

Bio je to neobičan završetak života Toma Bejkera, zbog čega sam zaključio da Norman jeste saznao za Beverli i Bejkera. Kad se danas osvrnem, Normanova reakcija na Tomovu smrt delovala je kao čista ljubomora, a ja sam mislio da je Norman iznad takvih emocija. Bio sam mlad i naivan.

Mislim da neke žene imaju takvu moć nad muškarcima, koliko god se oni trudili da ih zaborave. Mislim da su neke žene toliko seksualno otvorene i uzbudljive da nikad ne možete da zaboravite te odabrane slike elegantne, nežne, telesne strasti…

Neke žene ne možete da zaboravite. Nikad.

Kao što je Norman Mejler napisao o Beverli, pod imenom Čeri, u svom romanu Američki san:

Njeno dupe stvarno je bilo nagrada — držeći ruke na njoj, osećao sam kako mi se život vraća u telo preko svih glečera mog zamora… nije prošlo ni 30 sekundi pre nego što sam lagano ušao u nju… Osećao sam da ovako mogu doveka… Bio sam živ negde duboko u vodi ispod seksa, u nekom tunelu iz snova u kom je trud konačno razdvojen od njegove cene. Bila je izuzetna. Bila je izuzetno osetljiva… Nikad se nisam tako dobro kretao. Bilo je nemoguće pogrešiti…

Nemoguće pogrešiti?

Legz Meknil je 1975. bio suosnivač magazina Pank , zbog čega, između ostalog, uopšte znate šta ta reč znači. Napisao je Please Kill Me, što ga, naravno, čini Stadsom Terkelom panka. Uz kolumne za VICE, i dalje piše na svom blogu, PleaseKillMe.com.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu