Provela sam bizarnih šest meseci u internatu za problematične tinejdžere

Prvog dana u srednjoj školi King Džordž moj vodič, neprijatno entuzijastična učenica druge godine, odvela me je u biblioteku (ili „jebenu biblioteku", kako je pisalo na vratima) i sele smo za sto sa još jednom devojkom po imenu Zoi. Obavestila me je da je „ime Zoi nažalost zauzeto", i da će me od tog trenutka zvati „Kler", što je pogrešan izgovor mog prezimena. Sa svojih 14 godina, nisam bila u prilici da se suprotstavim autoritetu jedne šesnaestogodišnjakinje, pa sam pristala. Moje dve nove drugarice su ubrzo nestale, verovatno da mi daju malo vremena da se naviknem na novi identitet. Nakon par minuta, pojavio se stariji riđokosi dečak i pitao me koliko je sati. Nisam ni stigla da izgovorim „ne znam", a njegov penis je bio na mom ručnom zglobu. Trljao se o moju ruku i vikao: „Vreme je za žurku!" Ove interakcije su poslužile kao uvod u moje upoznavanje sa slavnom akademskom institucijom u kojoj je trebalo da provedem narednih šest meseci.

Škola King Džordž u Vermontu se oglašava kao alternativna „terapeutska" škola za tinejdžere sa emocionalnim problemima i poremećajima ponašanja. King Džordž se izdvaja od ostalih sličnih škola, a prema podacima Ministarstva obrazovanja u Sjedinjenim Državama ih ima 32, po tome što akcenat stavlja na umetnost koja bi trebalo da podstiče emocionalno sazrevanje. Pošto je većina takvih programa u privatnim rukama, ne postoji standardizovani nastavni plan, pa je teško oceniti njihovu efikasnost kao vida terapije. Uzimajući u obzir da učenici pristupaju programima sa tako širokim rasponom problema, postoji mnogo mešovitih varijabila koje utiču na krajnji rezultat. Kada su pedesetih godina napravljena prva istraživanja efikasnosti, rezultati su bili poražavajuće negativni. Od tada, merenje ishoda je srećom postalo bolje, i prema istraživanju sprovedenom 2002, došlo je do znatnog napretka u ponašanju učenika po završetku programa internatskog tretmana. Kao što biste možda i mogli da pretpostavite, posle onakve dobrodošlice u biblioteci, moje iskustvo nije nimalo idealno.

Zbog čega sam bila tamo? „Pa, pala sam u depresiju i prestala da idem u školu. Onda sam… poludela, morala da odem u duševnu bolnicu, nekako se obrela u programu… i sada sam tu. A ti?" Ovo sam izgovorila toliko puta, da sam zapamtila; lišeno bilo kakvih emocija, kao da je u pitanju moj deo Tore. Minimalistički odgovor je bio dovoljan da zadovolji radoznalost mojih drugova iz škole, koji su ionako mnogo više voleli da pričaju o svojim seksualnim avanturama, ili da sebi daju oduška naklapajući o očusima i maćehama.

Prava priča o tome kako sam završila u terapeutskom internatu u unutrašnjosti Vermonta nije toliko jednostavna. Otac mi je umro kada sam imala dve godine, a kada sam imala 13, umro mi je deda, njegov otac. Nisam bila preterano bliska sa babom i dedom sa očeve strane, ali je taj gubitak bio dovoljan da me ubaci u prilično mračnu spiralu nerešenih problema vezanih za oca. Brže-bolje su mi prepisali antidepresive, jer je bila 2003. godina, i Zoloft je bio u modi.

Isprva mi se učinilo da su SSRI lekovi fantastični. Nisam bila depresivna. Bilo mi je bolje nego ikad! Ubrzo smo shvatili da je zoloft bio okidač za moj bipolarni poremećaj, i osećala sam se bolje nego ikada zato što sam bila manična. I tako, dva meseca kasnije, nakon što sam drugara iz odeljenja olovkomubola u vrat, i posle kratke epizode sa halucinacijama, odlučeno je da zoloft ipak ne deluje, i da moram da odem u duševnu bolnicu da bih se „brzo i bezbedno" odvikla od lekova.

Pustili su me posle dve nedelje i prepisali mi druge lekove. Život mi je neko vreme delovao stabilno. Tog leta sam bila u kampu i osvojila nagradu za „kampera koji je najviše napredovao", što mi je čak i sa 13 godina delovalo kao kurtoazni kompliment. Onda je leto prošlo, a ja nisam želela više da idem u školu i, jednostavno, nisam ni išla. Zabarikadirala bih se u sobu i 14 sati dnevno se u čet rumovima pretvarala da sam Stefani, osamnaestogodišnja latino manekenka za Gep.

Ne moram da vam kažem da nisam bila dobro i da je nešto moralo da se promeni. Moja majka, zajedno sa ruljom psihijatara i terapeuta, smatrala je da će program preživljavanja, posle koga bi usledio internat za „emocionalno sazrevanje", rešiti stvar. Naravno da nisam bila oduševljena time da me odvedu od kuće, ali potpuno sam digla ruke od sebe; dostigla sam toliki nivo depresije da me nije bilo briga šta će biti sa mnom. Bila sam potpuno beznadežna.

U delikatnim tinejdžerskim godinama, nije mi bilo lako da se priviknem na život u King Džordžu. Bila sam mlađa od većine učenika i vidno neiskusnija, i u seksualnom i svakom drugom smislu. I danas se živo sećam kada sam naletela na dve drugarice koje vežbaju tehnike felacija na igli za pletenje i, iako je iskustvo svakako bilo poučno, bila sam prestrašena. Tada mi još ni sise nisu porasle, a da ne govorimo o tome da do tada nisam bila izložena „iglama za pletenje."

Sećam se da sam odlepila kada mi je neko prvi put rekao da „delujem nekako normalno". „JA NISAM NORMALNA, DENE! UMRO MI JE TATA… GOVORILA SAM NEPOZNATIM LJUDIMA DA SE ZOVEM STEFANI!" Ali on je bio u pravu, bila sam nekako normalna, i zbog toga sam bila drugačija. Kao prvo, znala sam gde dolazim kada sam došla u King Džordž, za razliku od mnogih koje su tamo „dopratili" neznanci koji su ih noću pokupili iz kuće. Nisam imala probleme sa besom, i nisam bila sklona zloupotrebi droga, a moje poteškoće sa majkom nisu bile mnogo drugačije od onih koje ima svaka tinejdžerka.

Osećaj nepripadanja mi je bio poznat, jer sam prve školske dane provela u jednoj privatnoj školi u Njujorku. Zapravo, to što se nisam uklopila u svojoj staroj školi verovatno je doprinelo tome da završim u King Džordžu, ali nije mi bilo ništa lakše da steknem prijatelje ni u novoj sredini.

U King Džordžu takođe nisam naučila mnogo toga. Profesori su davali sve od sebe u okviru loše strukture škole, ali kada odvedeš četrnaestogodišnjakinju koja je bila na matematičkom smeru na čas ekonomije sa tri godine starijim učenicima, tu ni najbolji profesor ne može mnogo da pomogne. Sećam se da smo na jednom času gledali film „Dejvid Blejn: ulična magija" po treći put, i da sam pomislila da su čak i profesori digli ruke. Srećom po roditelje, administracija se izveštila u tome da izgleda kao da im je stalo, ali za 5,300 dolara mesečno, morali su barem da se pretvaraju.

Treapija je bila individualizovana isto kao i nastava, što će reći, nije je ni bilo. Dvaput nedeljno sam imala sastanak sa terapeutom, dok nije otpušten, i od tada sam imala terapiju jednom nedeljno. Povremeno smo imali grupne seanse, ali jedina koje se sećam je petočasovni sastanak kada je grupa dečaka ubacila gomilu pilića u ženski toalet. Svrha tog sastanka je bila da se pronađu krivci, a ne bilo kakav produktivni razgovor.

Nastava je sadržala i „radionice", koje su se sastojale od toga da smo gubili nastavu da bi otišli na picu, radili vežbe stvaranja poverenja, i razgovarali o našim „greškama" zbog kojih smo se obreli u King Džordžu. Grupe su oformljene na osnovu toga ko je kada došao, a ne razloga zbog kojih smo tu. Stekla sam toliko potrebnu perspektivu samo zato što sam bila intimno izložena širokom spektru problema ostalih učenika, od zloupotrebe teških droga, do momka koji je mislio da je kenjanje na radni sto direktora sasvim podesan način da se izrazi. Bilo kako bilo, čak i tada sam se pitala da li su njihove ponavljačke metode terapije imale ikakvu šansu da budu efikasne, uzimajući u obzir raznolikost pitanja sa kojima smo bili suočeni.

Škola King Džordž je na kraju bankrotirala, što je čest ishod za takve internate, jer ih je teško održavati, a pošto ne dobijaju mnogo sredstava iz budžeta, deru roditelje. Tamo je rđavo upravljanje sredstvima bilo očigledno. Sećam se da je nedugo nakon što je otpustila mog terapeuta, direktorka kupila nova kola za golf. Štaviše, škola umalo nije bankrotirala dok sam bila tamo. To mi je bio najgori dan. Direktorka je sazvala sastanak i obavestila nas da ćemo uskoro morati da napustimo školu. Uveravala nas je da će to biti samo privremeno, ali pošto je veliki broj učenika došao ovde iz škola koje su već bankrotirale, nismo bili optimisti. Postalo je jasno da je pravi odgovor na pitanje „zašto si ovde" bio da niko od nas nije imao kuda da ode.

Srećom po mene, trebalo da ostanem još par nedelja. Posle šest meseci u King Džordžu, otišla sam u standardni (dobro, puritanski) internat, pohađala koledž Oberlin (gde sam bila izložena drugačijoj, za nijansu zdravijoj definiciji „ludog deteta"), i na kraju se namerno upoznala sa „iglom za pletenje."

Tokom srednje škole i većeg dela boravka na koledžu, krila sam da sam bila u King Džordžu. Bilo me je sramota što sam tokom adolescencije toliko izgubila kontrolu da su morali „da me pošalju negde". Poslednjih nekoliko godina, taj osećaj sramote je lagano zamenila nelagoda zbog iskustva iz King Džordža i događajima koji su doveli do toga.

Uviđam da su problemi koje sam imala sa King Džordžom samo nastavak onog što me muči kada se radi o odnosu prema mentalnom zdravlju u Americi. Raspon problema koje su učenici imali nije odraz loše organizovane škole, već društva koje nema odgovarajuću strukturu za pomoć deci koja imaju problema sa mentalnim zdravljem (koji su poznati kao „zdravstveni problemi"). Ja i dalje pokušavam da se pomirim sa činjenicom da sam imala to iskustvo, i iskreno rečeno, i dalje osećam određenu dozu sramote zbog toga što sam bila tamo.

Volela bih da postoje osmišljeni programi za decu kao što sam ja bila, za tinejdžere koji su izgubljeni i nemaju kud pošto su ih brojni zdravstveni radnici i akademske institucije izneverili. Niko, a kamoli dete, ne bi trebalo da se oseti beznadežno i bez opcija. I niko, a posebno ne dete, ne bi trebalo da doživi da ga pojebu u ručni zglob, pre nego što je spreman za to.

Zoë Klar je suosnivačica časopisa Lady Parts. Na Tviteru je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu