Oda običnom džointu, najboljem načinu da se naduvate

Drage kolege, sadašnji i budući pothedi,

na početku smo zlatnog doba. Vutra nikada nije bila više prihvaćena, dostupna i prilagodljiva. Danas postoji gomila različitih načina da se marihuana nabavi i konzumira. Brinu vas posledice dima po vaše zdravlje? Uzmite vaporajzer ili električnu cigaretu. Želite da se uništite toliko da bi i sam Dejvid Krosbi poželeo da nikad nije uzeo gitaru u ruke? Probajte dab (butansko ulje od hašiša) ili na čemu god je već ovaj tip.

Budućnost je sada, gandža entuzijasti. Baš zato želim da, pre nego što ovi spokojni dani postanu stalni, zastanem za trenutak i pokažem zašto je običan džoint najbolji način da se upije „zeleno, volim te zeleno".

Džoint je porodični karavan među duvačkim metodama. Taj nostalgični objekat koji živi na pozajmljenom vremenu, samo čeka da bude zamenjen efikasnijim, skupljim načinima za pušenje gandže. Protraćiš travu, ne naduvaš se dovoljno, nije zdravo – sve su to uobičajene žalbe protiv džokavca. Međutim, to su i neki od razloga zbog kojih ja volim džoint.

Magija počinje u procesu pravljenja buksne. To je ritual, umeće na delu. Morate da posvetite vreme i pažnju džointu. Morate da znate šta rizla može da podnese, čak i kada je vutra jednako raspoređena i kada je spremna da se okrene i srola. Finalni potez, lizanje trakice lepka i uvijanje sprave je veština koja će nagraditi vaše strpljenje i spretnost. Džoint vas ohrabruje da zastanete da biste ga dobro odradili. Sama njegova priroda zahteva da iskoračite iz vaših svakodnevnih obaveza – aktivnosti na društvenim mrežama, onaj izveštaj koji treba da je gotov sutra, večera sa roditeljima vaše bolje polovine – i da se, na trenutak, koncentrišete na vaše ruke, vaša usta i vašu drogu.

Disklejmer: Kao što moji prijatelji mogu da posvedoče, užasno motam. Bez obzira koliko tutorijala pogledam na Jutjubu, moje buksne uvek ispadnu vretenastog i bizarnog izgleda, kao neka matora cicija iz Dikensovih romana. Vrlo je moguće da me je ova nesposobnost navela da fetišiziram džokavce.

Uporedite ih sa pajpom: bilo da je u pitanju lula za pet dolara na specijalnoj akciji, kupljena od kasirke iz dragstora koja vas osuđujuće pogledava, ili komad od 90 dolara koji izgleda kao da ga je napravio neki student duvač stakla pod uticajem psihodeličnih pečurki i fantazi romana, ne postoji poseban proces ili tehnika za njihovo korišćenje. Napuni, poduvaj, ponovi. A onda gledaj kako ono što je nekada bio predmet čistog izgleda postaje prepuno braon smole koja naizgled predstavlja sve tvoje neispunjene ambicije.

Tu su zatim bongovi, starija braća pajpova. Moj problem sa bongovima je što predstavljaju siledžijski, dominirajući aspekt gandža kulture. Nezrelost koja ide uz marihuanu, podsetnik na početke duvanja na školskom parkingu. Cilj je da se razvalite što je više moguće, i još važnije, da budete u stanju da podnesete to razvaljivanje. Bongovi predstavljaju duvanje kao nešto što samo kul klinci rade – kanabis kao ekskluzivni klub. Mislim da trava ne treba da bude zastrašujuća, već gostoljubiva za svakog da je isproba, ali zaista može biti teško da ubedite nekoga da duva kada pušite iz naprave koja izgleda kao oružje za ubijanje vanzemaljaca.

Buksna je lakša za prenos od bongova, suptilnija od pajpa, i gostoljubivija od oba. Džoint je pozivnica u zajednicu. Njegova svrha je deljenje. Mogu da niknu svuda gde su potrebni: dok sedite na plaži ili livadi i slušate neki bend, iznenada se iz ranca ili torbe neke visoko cenjene duše pojavljuje sprava koja rešava stvar. Taj magični trenutak je mnogo teže zamisliti sa nekim ko u sumrak na muzičkom festivalu izvlači bong sa osam komora.

Mislim da je upravo ta velikodušnost ključna vrednost marihuane, zaostali hipi vajb koji se urola u svaki džoks. Zato vaporajzeri sa njihovim efikasnim isparavanjem totalno maše poentu vutre. Marihuana je redak deo naše kulture koji funkcioniše po principu "donesi i podeli". Vutra treba da bude predmet posvećene darežljivosti, deljenje posle kojeg vase police i zalihe ostaju gole i prazne. Meni je okej da podelim svu svoju vutru jer znam da će se vratiti destostruko. Trava je uvek gubitak – gubite vreme, trošite misli. U tome je i cela jebena poenta. Vaporajzeri i slični uređaji su sušta suprotnost od toga. Naglašavaju sopstvenu efikasnost, hvale se koliko mogu da "razvuku" vašu zalihu gandže, kao da je reč o novčanici od deset dolara.

I u vezi sa argumentom da vaporajzer uređaji nude zdraviju, čistiju naduvanost - to je tačno, sve dok ne uzmete u obzir opadanje nivoa vitamina D do kojeg dolazi kada postanete njihov rob. Svi ljudi koje znam sa vrhunskim stonim vaporajzerima, završe vrteći tu stvarčicu bez prestanka, a ostavljaju je samo za vreme retkih izleta sa hranom.

Vutra će postati legalna tokom našeg životnog veka, a kada se to desi, brane će biti širom otvorene. Gedžeti za gandžu i nove vrste – naši najdivljiji duvački snovi biće ostvareni, a takođe i kapitalizovani. Ali pre nego što kanabis postane produktivan član društva, spreman da kupi stan i plati porez, želeo bih da se prisetim šta me je privuklo vutri na samom početku. Ideja da postoje alternative vredostima koje nam se neprestano nabijaju u facu, da je važno odvojiti vreme za pauzu i refleksiju, da su introspekcija i prijateljstvo sopstvene nagrade i da je vlasništvo daleko manje važno od darežljivosti. Zato, dragi gadža entuzijasti, tražim da ne zapostavljamo džointe, i da ne zaboravimo šta pre svega ovu stvar čini tako genijalnom.

Osim ako nije u pitanju ovaj džoint. Njega verovatno možemo da preskočimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu