​Trent Reznor: kako uspeti

Kada sam bio mlad i čeznuo da vidim čega ima izvan predgrađa Srednjeg zapada, Trent Reznor mi je bio kao svetac – zaštitnik. Mnogi ne znaju da je vođa divova industrijskog roka, Nine Inch Nails, odrastao u ruralnoj zapadnoj Pensilvaniji, a zaista stasao kao umetnik u sablasnoj pustoši kakav je bio severoistočni Ohajo krajem osamdesetih. Činjenica da je uspeo da iskoristi sve što Srednji zapad čini teskobnim mestom i kanališe ga kroz svoju umetnost bila mi je veoma inspirativna dok sam odrastao. Iskoristio je Klivlend kao inkubator u kojem je izbrusio i usavršio svoj zvuk koji fuzioniše pop senzibilitet sa agresivnom elektronskom bukom i sirovim, emotivnim tekstovima. Slično grupi Devo, još jednom naprednom bendu iz Ohaja, kada su Nine Inch Nails konačno dospeli u spoljni svet, bili su potpuno formirana muzička sila, krcata osobenim zvukom, ikonografijom i estetikom.

Do danas, Nine Inch Nails su izrodili brojne klasične himne, mnoštvo revolucionarnih spotova i turneja i prodali više od 20 miliona albuma širom sveta. Da ne pominjemo to da je Reznorov inovativni rad sa elektronikom u muzici prokrčio put svima, od Kanjea Vesta do TV on the Radio. A sada utiče na svet filmskom muzikom za filmove Dejvida Finčera i već je dobio jednog Oskara, kao i kreativnim radom u Eplu.

Uvek sam želeo da sa Reznorom razgovaram o prošlosti i čujem kako mu je bilo dok je kao mlad živeo na Srednjem zapadu, pre svog tog uspeha i priča o nominacijama za Rokenrol hol slavnih, kada je još uvek pokušavao da pronađe sebe i razvije umetnički izraz. Pozvao sam ga da porazgovaramo o tome kako je boravak u ovom delu Amerike doprineo da se razvije u jednog od najuticajnijih umetnika svoje generacije. Evo šta mi je ispričao:

OTKRIVANJE MUZIKE U PENSILVANIJI

Često pomislim da nisam proizvod nijedne scene. Nikada se nisam osećao kao da bilo gde pripadam. Ali postoje mesta koja su me uobličila. Odrastao sam u ruralnoj Pensilvaniji, proveo sam 18 godina u malom, usranom gradu, severno od Pitsburga, mnogo pre interneta, i van domašaja talasa koledž radija. Odgojen sam na prilično mejnstrim stvarima AM i FM radija. Mnogo slobodnog vremena sam provodio razmišljajući o begu ili slušajući ploče.

Imao sam sreće da su me odgajali baba i deda. Podržavali su me u svemu što me interesuje i naterali da od malena uzimam časove klavira. Shvatio sam da sam prirodno talentovan i uživao sam. Smesta sam se identifikovao. To što sam mogao da uronim u instrument i osetim da ga prilično dobro sviram davalo mi jeosećaj ponosa i samopoštovanja. Kada sam malo poodrastao, počeo sam da pomišljam da bi bilo uzbudljivo imati bend i rok mi se još više podvukao pod kožu. Ali nisam otišao predaleko sa basom i bubnjevima. Ideja klavijatura mi je bila uzbudljiva, i to je postao moj san. Znao sam da želim da se popnem na binu i izrazim se preko muzike.

ROKENROL GIMNAZIJA

Klinci su u gimnaziji pravili bendove. Ali cilj im nije bio da stvaraju originalnu muziku i da pokušaju da stvore umetnost. Želeli smo da sviramo na školskim igrankama, ili možda u nekom baru, ili da dobijemo tezgu na okružnom vašaru, kakvoj god gluposti koje su se dešavale. U to doba, svirali smo samo tuđu muziku, nismo pisali svoje stvari. To sada izgleda ludo. Obrade danas nisu toliko uobičajene za bendove. Ali u to doba, tako se radilo. Uspešni su bili tipovi od 40 godina, koji su svirali obrade i redovno nastupali. Ali ja nisam želeo tako da završim. To mi je bila samo faza do nečeg drugog.

Završio sam školu 1983, baš kada je došlo do eksplozije nove tehnologije, ritam mašina i sintesajzera. U to doba, činilo se da se nekoliko mojih ljubavi udružuje. Dopadala mi se ideja da ova nova muzika nije mogla da postoji pre nekoliko godina, jer nije postojala odgovarajuća tehnologija. Ja sam protivnik nostalgije. Nisam mislio da rok muzika mora da bude nešto gde je Led Zeppelin arhetip kojem moraš da se povinuješ. Postojao je čitav novi svet u kojem su razvijani alati za stvaranje nove muzike, i činjenica da sam svirao klavijature je značila da moje vreme dolazi.

BRATSTVA I KOLEDŽ RADIO

Kada sam završio srednju školu, na mene je vršen pritisak da upišem neki koledž. Trebalo mi je nešto na šta sam mogao da se oslonim. Matematika mi je išla od ruke, pa sam se upisao na faks koji je bio u blizini, Alegeni koledž. Scena je tamo bila prilično kul. Živelo se po domovima, i svi su bili članovi nekog bratstva. Pošto sam iz srednje škole otišao kao otpadnik koji je sedeo u kabinetu za umetnost sa ostalim luzerima, na koledžu sam se zaista potrudio da se uklopim. Želeo sam da pripadam nečemu. Ali kada sam otišao tamo, smesta sam shvatio, ovi tipovi su jebene seronje.

Takođe sam shvatio da mogu po ceo dan da sedim i računam, ali nisam voleo to da radim. Ali bio sam sa ljudima koji su obožavali da rade ta sranja. Došao sam do spoznaje da, komfor i sigurnost na stranu, moram da krenem putem toga da radim ono što želim, a to je da pravim muziku i sviram.

Još jedna bitna stvar koja mi se dogodila na koledžu je bilo to što sam konačno imao pristup koledž radiju. Ranije nisam shvatao koliko toga postoji. Otkrio sam Bauhaus tek kada su se raspali, i Joy Division i Throbbing Gristle i tonu drugih sranja za koja nisam znao da postoje. Znaš onaj osećaj kada otkriješ neki bend koji do tada nisi čuo, a onda shvatiš da imaju već tri albuma? Meni je to sjajno, jer ne možeš da dočekaš da ih svariš i apsorbuješ. E pa meni se to na koledžu dogodilo sa tridesetak bendova. Biti muzički fan je bilo veoma inspirativno.

NASTANAK NINE INCH NAILS

Sledeće mesto koje me je usisalo bio je Klivlend, koji je bio udaljen par sati. Tamo gde sam odrastao, dva grada su bila donekle blizu, Klivlend i Pitsburg, tako da je trebalo izabrati jedan od njih. Klivlend je imao jednu sjajnu prodavnicu muzičke opreme, Pi Keyboards and Audio. Moraš da imaš na umu, to je bilo doba kada su sintisajzeri koštali od 3.500 dolara, pa naviše. Stvari još uvek nisu bile jeftine. Odvezao bih se u Klivlend, došao tamo i ceo dan nervirao prodavca razgledajući stvari za koje je on znao da nikada neću moći da priuštim. Imali su egzotične ritam mašine, stvari koje niko drugi nije imao. To nije bila oprema koju bi mogao da nađeš u Gitar-centru. Ovo je bilo vrhunsko, inovativno mesto za elektronsku muziku.

Ponudili su mi posao prodavca tamo, pa sam ga prihvatio i na kraju se preselio u Klivlend, i postao deo scene tamo. Našao sam par bendova kojima je bio potreban klavijaturista. U pitanju je bila potpuno originalna muzika. Ono što je bilo interesantno u to doba (a delom mi to sada izgleda tako verovatno zbog nostalgije) je što je postojalo bar deset bendova koji su se zaista trudili. Ali nisu imali dobar plan ili neku pravu strategiju, jer je cilj svih tada bio da potpišu ugovor sa nekom diskografskom kućom. Svi ti bendovi su svirali što su više mogli, u onih nekoliko barova koji su angažovali bendove koji sviraju sopstvene stvari, nadajući se da će ih neko iz neke izdavačke kuće čuti i ponuditi im ugovor. To se nikada nije dogodilo nikome koga poznajem, ali to im je bila strategija.

U mislima sam želeo da budem član The Smithsa, ili nekog bratstva prijatelja koje nikada nisam imao. Ali u Klivlendu nikoga nije bolelo dupe za muziku koju sam ja voleo. Nisam uspevao da nađem mnogo srodnih duša koje su volele istu muziku kao i ja, koje su inspirisale iste stvari, i koji bi bili voljni da ulože vreme i energiju u nešto što nije imalo konkretne rezultate.

Baš kao i kada sam odrastao, u Klivlendu se nije dešavalo mnogo toga. I dalje sam se osećao kao da živim u malom gradu. Naravno da je bilo više resursa i prilika, ali izgledalo je kao da taj grad može da slomi čoveka. To me je na mnogo načina motivisalo da usavršavam sebe, da nađem izlaz i iskobeljam se.

Par godina sam se zajebavao unaokolo i svirao su nekoliko bendova, i došao sam do tačke kada sam shvatio da moram da se suočim sa onime što odlažem. Duboko sam se zagledao u sebe i zapitao se: Mogu li bilo šta da napišem? I to je na neki način bio nastanak Nine Inch Nails.

NASTANAK PRETTY HATE MACHINE

Upoznao sam jednog tipa kada sam ljudima prodavao ritam mašine i ta sranja. Imao je muzički studio u blizini centra, na istočnoj strani Klivlenda. Kraj je izgledao kao posle bombardovanja, kao pustoš, sa ulegnutim krovovima. Prava Amerika u stanju raspadanja. Znao sam da je Princ, moj idol, radio u studiju da bi imao besplatne sate snimanja. Pomislio sam da pokušam i ja, i počeo sam da radim u studiju. Naučio sam posao snimatelja, bio sam onaj tip koji je radio sve što niko drugi nije hteo da radi, na primer, da briše mokraću sa daske klozetske šolje. Ali imao sam pristup pravom studiju za snimanje, i ostajao sam do kasno noću koliko god sam mogao da izdržim, da bih naučio da snimam, i da bih radio na svojim demo snimcima.

Moji prvi pokušaji da pišem pesme su bili neiskreni i bezvezni, jer sam bio izveštačen. Volim The Clash, hajde onda da napišem neke neubedljive političke pesme u koje ni sam ne verujem, samo zato što je to bilo u modi… Nisam zaista uspevao da nađem svoj glas, sve dok nisam shvatio da pišem dnevnik koji je pun sramotnih sranja. Bio je pun stvari za koje sam osećao da moram da ih izbacim iz glave, zato što mi se činilo da gubim razum. Mnogo ljutitih osećanja. Počeo sam da shvatam da bi mnogi od tih zapisa mogli da funkcionišu kao tekstovi za pesme. Zapitao sam se šta bi se dogodilo kada bih to upario sa muzikom.

Bilo kako bilo, zajebavao sam se sam sa sobom, završio sam par snimaka, i konačno sam skupio hrabrosti da ih pustim jednom svom prijatelju, koji je kasnije postao menadžer Nine Inch Nails. Dao sam mu kasetu, i bukvalno pobegao. Pozvao me je kasnije i rekao, „Ako želiš da uradiš nešto s ovim, voleo bih da budem deo toga".

To mi je izgleda dalo dovoljno inspiracije da kažem sebi – sa utešnom pomisli da to nikada neće biti uspešno i da niko to neće želeti da sluša - u redu, valjda bih mogao da probam. To je utrlo put albumu Pretty Hate Machine.

PRONALAŽENJE SVOG PUTA

Kada je bend počeo sa radom, postojala je mala klupska scena i par barova u kojima smo mogli da sviramo. Wax Trax je bila diskografska kuća koja nas je veoma inspirisala. I got klubovi koji su puštali ta sranja takođe su nam bili inspiracija. Imao sam šačicu prijatelja, i smatrali smo da imamo dobar ukus. Razmenjivali smo ideje. Postojalo je i mesto pod imenom Phantasy Nightclub. Mi smo vežbali na spratu. A bendovi kao što su The Jesus and Mary Chain su svirali tamo, što znači da je to mesto postalo naša kul kulturna jazbina. Sećam se kako sam nosio opremu Psychic TV na sprat, i kako sam spasio koncert The Jesus and Mary Chain, zato što je bubnjar poneo samo dve palice, a jednu je izgubio. Sećam se tih dana sa naklonošću. To nije bilo mesto iz snova, ali pomoglo je u obličavanju, motivaciji i uticaju na zvuke i duh stvari.

Kada sam se preselio u Klivlend, obuzeo me je osećaj slobode i ponovnog početka. Nisam više bio onaj od pre. To je bilo novo mesto, i novi početak, na neki način. Osećao sam se kao da pokušavam da shvatim šta želim, i nije me toliko brinulo da li negde pripadam ili se uklapam u neku vrstu kluba. Važnije mi je bilo samoizražavanje i reinvencija. Naravno, bilo je tu i poziranja, ali je ono dolazilo sa iskrenog mesta. Eksperimentisao sam, ispitivao stvari, pokušavao da shvatim ko sam. Pokušavao sam podsvesno da shvatim šta kao umetnik imam da kažem.