FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Mrzela sam majku 26 godina

Sela sam da pišem. Ovo će biti lako. I onda sam shvatila da sam se žestoko zajebala.
1.9.15
Foto: dr_tr / Flckr

Pisanje je sjajna terapija. Zapravo, mnogi terapeuti je upravo preporučuju, bilo da imate literarnog dara ili ne. Jer, papir trpi sve. Sva sranja, traume, sav bol, frustracije, sve ono što biste želeli da kažete, ali vam je, jebi ga, možda lakše da to ovako materijalizujete.

Kad pomislim na terapiju, tu je odmah i čuvena slika Frojdovog kauča. Detinjstva i odnosa sa roditeljima.

Ono čuveno, „pričajte mi o svojoj majci".

Reklame

Zato mi je bilo potpuno logično da baš ovu temu predložim urednici. Sela sam da pišem. Ovo će biti lako. I onda sam shvatila da sam se žestoko zajebala.

- E, ako uspeš da raspetljaš odnos majke i ćerke, idi odmah da pomiriš Izrael i Palestinu – kaže mi ortak juče.

I ne mogu da ga raspetljam. Ni objasnim. Zapravo, poznajem vrlo malo žena koje imaju ok odnos sa kevom. Znam i za par užasnih slučajeva kada su keve doslovno unakazile detinjstvo svoje dece. Znam i neke koje su ih napustile, odlutale sa ljubavnicima i nikada se više nisu vratile.

Foto: r. nial bradshaw / Flickr

Poznajem i one, brižne i tople koje nisu iz fazona glumile najbolje prijateljice svojim ćerkama kada im dođu drugarice, već su bile Majke.

Kasvijer Dolan u svom filmu J'ai tué ma mère (Ubio sam svoju majku) sjajno opisuje taj buntovnički odnos između deteta i roditelja koji adolescencija dodatno podriva. A koji može da eskalira na prilično gadan način.

Lagala bih kada bih rekla da ja svoju nisam sahranila sto puta.

Pogotovo onda kada bih osetila kako me njena indolentnost seče poput žileta. Jer ko što Vedrana Rudan kaže: „Psihičko silovanje koje čini majku, mnogo je opasnije od onoga što može da uradi otac".

Sećam se, imala sam četiri godine kada mi se rodio brat.

Majka ga doji u spavaćoj sobi, a ja je imitiram držeći u rukama pandu. Smeškam se, ponosno je dozivam da joj pokažem kako i ja imam svoju bebu. Da joj pokažem da želim da budem kao ona.

- Mama, mama!

Reklame

- Izlazi napolje! Ne glupiraj se i ne smetaj mi sada!

Sećam se i kada sam iskoristila onih siromašnih deset minuta kada je otišla do prodavnice i umrljala lice njenim senkama i karminom. Jer, želela sam da budem kao ona.

I dobila po guzici jer „sam se usudila da diram njene stvari".

Onda sam malo porasla i shvatila da želim da budem bilo ko, samo ne ona.

Imam 14 godina. Sedimo u trpezariji za stolom, mama iznosi musaku, postavlja crvene keramičke tanjire. Seče „Sava" hleb, svakome dodaje po parče. Nikada nije dozvoljavala da ulazimo u kuhinju bez preke potrebe. Samo bismo napravili glupost, kaže.

- Razmišljam da probam da upišem FDU.

- Spusti se na zemlju, Jelena. Ne umišljaj, gde živiš ti? U kom svetu? TI ćeš da upišeš FDU!

Sećam se te rečenice, jer nikada nije prestala da je izgovara.

Imala sam 14 godina. I tada sam je mrzela. Jer je ismevala moja, „tinejdžerska pseudo-filozofska sranja" i učipovala mi autocorrect da se ne zanosim. Da se spustim na zemlju. Da se spustim.

Ne možeš. Nećeš uspeti. Ne pokušavaj. Ne leti. Zadrži nešto za sebe. Ćuti. Trpi. Šta će ljudi misliti. Stabilizuj se. Unormali se. Budi kao Ljiljina ćerka.

A ja sam prezirala Ljiljinu ćerku, kao i sve ostale uniformisane klonove. I znala sam da sam drugačija, a i da se njoj to ne dopada. I da nikada neću nositi roze boju, viseće minđuše i slušati Cecu. I da joj se nikada neću dopadati.

Foto: Ian D. Keating / Flickr

Bila sam kurva kada sam se u pet ujutru vratila od dečka. Bila sam „zrela za lečenje" kada sam treći put došla sa žurke pijana. Bila sam narkomanka kada sam stavila pirsing na jezik i kada sam u sobi besomučno slušala Dorse.

Ironija, ali najveća i zapravo jedina bliskost koju smo moja majka i ja ostvarile bila je upravo dok smo se svađale. Posle toga bih obično imala strahovite napade griže savesti i žudela za njenim zagrljajem. Krenula bih ka njoj, a ona bi se sadistički izmakla.

Reklame

Nema izvinjenja. Nema klečanja na kukuruzu. Nema kontakta.

I to bi trajalo satima. Moje izjedanje krivicom i njeno durenje, posle kog bi mi rezignirano dobacila apatičnim tonom:

- Zaista žalim što sam te rodila. Život bi mi bio mnogo lepši da nije tebe.

Ne znam jesam li ikada poverovala u te reči, jer sam još tada naučila da se „isključim" uz glasnu muziku i obavezno treskanje vratima svoje sobe.

Made the scene/Week to week/Day to day/Hour to hour/The gate is straight/Deep and wide/Break on through to the other side

Iskreniji odnos sam imala, recimo, sa svojom mačkom nego sa njom. Realno, od nje sam bar uvek dobijala fidbek kad je stavim u krilo i slušam je kako prede.

Onda sam, šatro, postala svesna našeg sjebanog odnosa i koristila to kao opravdanje za svoja sranja i tinejdžersko-hedonističke tripove i besove.

Prezirela sam njene medikritetske stavove, ježila se od političkih copy-paste rečenica koje bi, čuvši ih od svojih prijateljica, ponavljala kao da su Sokratove misli, iako su, više ličile na sumanute parafraze Deretića. Trudila sam se da budem sve što ona nije. Jer, kao, mrzela sam je. I baš nisam želela da budem kao ona.

Uvek bi se ježila, čuj ježila, užasavala one čuvene fraze: „Svi se ionako jednog dana pretvorimo u svoje majke."

Porasla sam, čini mi se, mnogo ranije nego što sam želela. Bilo je tu kojekakvih sranja, a meni se činilo da će mi biti mnogo lakše kada se osamostalim i odem od mojih, pa makar živela na kačamaku sa margarinom.

Reklame

Nisam baš dobila avanturu kakvu sam želela. Niti sam bila spremna za nju. A i kačamak mi se ogadio.

Nisam se ni vratila. Ali jesam prestala da ubijam svoju majku u sebi. Nakon 26 godina, onda kad sam i ja postala Majka.

Jedan terapeut mi je rekao da tokom života tri puta doživimo taj re-born efekat kada nam se promeni percepcija: kada sami postanemo roditelji, kada naša deca postanu roditelji i kada nam umru roditelji.

U mom slučaju, to se pokazalo kao tačno.

Promenila se ja, promenila se i ona. Na neki način.

Jebi ga, još uvek imam tu potrebu da joj saopštim neku lepu vest, dokažem joj svoj uspeh, poput malog deteta koje majci ponosno pokazuje crtež iz vrtića i dobijem taj očekivani i kao logični, fidbek.

Uglavnom me sasluša, ali me ne čuje, jer gleda seriju na Fox life-u.

Ona nema pojma gde ja radim, ni koliku imam platu, ni da li sam ponovo propušila.

Ali zna kada je njenoj unuci izašao prvi zub. I sa njom ide u pozorište i bioskop. I čuva je kada se razboli. Ne mrzi je da nam pošalje musaku i domaću supu sa rezancima kada zaglavim do kasno na poslu vikendima.

I tada mi je najdraža. Ne tada, sada.

Sada je na neki način razumem, jer verovatno nije umela da bude moja (bolja) majka. Jer ni nju nisu naučili da bude takva. I njoj su njeni „sekli krila", samo što ona to nije osvestila i pokušala da se promeni. Možda nije bila dovoljno buntovna. Možda se jednostavno plašila da skoči i rizikuje.

Reklame

Zbog toga se nikada nije razvela. A moji nikada nisu imali srećan brak. Čak ni one benigne naznake ljubavi. A ona opet nije otišla. I punila se frustracijama, koje je često lečila na bratu i meni, iako nam je celog života pretila „da će da se spakuje i ode zauvek."

Sjajno je imati izgovor za sva sranja i izbore koje napraviš u životu. Mislim svi ih imamo. Ako ogreznemo u zavisnost i depresiju, krivimo roditelje i sve dečije traume koje smo kao potisnuli. Ako nemamo posao ili nismo dovoljno uspešni, krivimo sistem. Ako kiša ne prestaje da pada nedeljama, krivimo HAARP. Ako nemamo petlju da odemo iz izemlje, jebi ga, imamo ispod jastuka čitav spisak legitimnih opravdanja zbog čega to ne bismo mogli da uradimo.

Samo što, ipak nije tako. Odgovornost za sve ono što uradimo ili ne uradimo je naposletku samo naša.

Volela bih kada bi i moja majka to jednog dana shvatila i i sama preuzela odgovornost za svoje (pogrešne) izbore. Bila bi srećnija, možda.

Naravno, ona me još uvek me podseća „da ne letim previsoko", ali ja je više ne čujem.

Moje dete i ja sada letimo zajedno. Slušamo Dorse, Stonse i Sonic Youth. Pravimo krila od žice i tila i letimo poput Petra Pana. Učimo zajedno. Da živimo bez straha da skočimo i rizikujemo da padnemo i razbijemo kolena.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,Instagram