FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Borim se za pravo da u zatvoru budem novinar

Moja svakodnevna borba da me ne cenzurišu u zatvoru.
AP Photo, The Courier & Press, Jason Clark

VICE istražuje američki kazneni sistem u nedelji koja prethodi našem specijalnom izveštaju sa predsednikom Obamom za HBO. Bila je to prva istorijska poseta jednog predsednika federalnom zatvoru.

Bio je ponedeljak ujutru, 23. april 2012, i moj prijatelj Sedrik Din i ja smo upravo završili doručak i vratili se u našu jedinicu. Otišli smo pravo do zatvorskog kompjuterskog sistema, u nadi da su SIS – specijalni zatvorski suprevizori – pustili naše mejlove ranije. Obojica smo bili pisci koji su privukli pažnju medija, i u očima rukovodilaca našeg federalnog zatvorskog sistema u Severnoj Karolini, bili smo državni neprijatelji broj jedan i broj dva.

Reklame

Mesec dana kasnije, jedan poručnik SIS-a je zaustavio Dina i mene nasred dvorišta, i rekao nam da je upravo izašao sa sastanka na kojem smo nas dvojica bili glavna tema. „Neko će jednom negde da napiše nešto kreativno i otarasiti se vas obojice", rekao nam je. „Predviđam da ćete uskoro obojica biti premešteni odavde".

Nije pogrešio.

Tog ponedeljka sam se ulogovao preko mog zatvoreničkog naloga, i u gornjem levom uglu ekrana je pisalo, „Imate pet novih poruka i jednu odbijenu".

Jebi ga, pomislio sam.

Uobičajena praksa „imejl policije", kako smo ih mi zvali, je bila da odbija poruke koje primamo ili šaljemo. Meni i Dinu je to posebno teško padalo. Jednom prilikom su mi čitava 72 sata odbijali sve mejlove – mejlove u kojima je pisalo „mama, volim te", „Karli, boli me noga" i „idem u dvorište da se prošetam".

Mejlove su mi odbijali obično kada sam pisao ili postavljao komentare na društvenim medijima koji se upravi nisu dopadali.

Kliknuo sam na folder sa odbijenim mejlovima. Mejl koji je bio u pitanju je zapravo bio moj najnoviji članak koji sam pokušao da pošaljem prethodne večeri.

Članak je govorio o Šonu Henitiju i o tome kako komentator Foks Njuza stalno prikazuje zapaljive snimke nove partije Crnih pantera. To se događalo posle ubistva nenaoružanog crnog tinejdžera Trejvona Martina, incidenta koji je u zatvoru izazvao tenziju između nekih crnaca i belaca koji se obično slažu veoma dobro. Po rečima „imejl policije", ta poruka je odbijena zato što predstavlja problem za „normalno funkcionisanje" ustanove.

Reklame

Pročitajte: Kako su srpski studenti završili u američkom zatvoru

„Moraš da odvučeš dupe u biblioteku i napraviš kopiju toga, pre nego što ti to obrišu, ili tako nešto", sećam se da je Din rekao. „Kako članak koji govori o onome što se ovde dešava može da bude problem za bezbednost? Ne može. Robe, moraš da se buniš zbog ovoga. U suprotnom će nastaviti da nas karaju".

Stvar je u tome što imam puno pravo da napišem takav članak i da on bude objavljen. Sudska presuda doneta ovog meseca je utvrdila da je zatvorenicima dozvoljeno da pišu rukopise i da ih objavljuju, kao i da imaju necenzurisane kontakte sa medijima. Čak i pre toga, većina upravitelja zatvora je to dopuštala prosečnim zatvorenicima. Na primer, od 2008. do 2010, dok sam bio smešten u toj istoj federalnoj zatvorskoj ustanovi u Severnoj Karolini – FCI Batner – zatvorski činovnici su mi bili najveći obožavatelji. Ne mogu da prebrojim koliko puta su komentarisali neki od mojih blogova, ili me pitali kada ću da objavim sledeću priču iz zatvora. Kada je kralj piramidalne šeme Berni Madof došao kod nas da robija, počeo sam da pišem blogove koji nisu bili u saglasnosti sa onim što je „Njujork post" objavljivao o njemu. Čuvari su to obožavali.

Ali sve to se promenilo istog trenutka kada su me neočekivano prebacili u FCI Batner 2, susednu ustanovu.

Sada sam predstavljao pretnju.

U 7 i 30, kada je zatvorenicima dozvoljeno da izađu iz ćelija, Sedrik i ja smo se zaputili pravo u biblioteku, jedno od dva mesta u zatvoru gde postoji štampač. U tom trenutku, moja namera je bila da napravim kopiju članka o Henitiju, u slučaju da mi zatreba za tužbu protiv kršenja ljudskih prava koju sam nameravao da podnesem, zbog prava na pisanje.

Reklame

Ali čim sam izvukao kopije iz štampača, grupa čuvara se zaputila u biblioteku.

„Pokupite Rosov dosije i odnesite ga u poručnikovu kancelariju", rekao je jedan od njih. „SIS je rekao da želi svaki papirić koji ima kod sebe i sve što se nalazi u njegovoj ćeliji. Nije mu dozovoljeno da kod sebe ima bilo kakvu imovinu".

Po treći put za 15 meseci, odveli su me u „rupu" (specijalna jedinica za smeštaj, samica). To se prvi put dogodilo 27. januara 2011, kada su u upravi saznali da sam intervjuisao Medofa. U članku objavljenom u njujorškom časopisu, Stiv Fišman je ispričao šta mi se dogodilo: „Onda je moja komunikacija sa Rosom iznenada prestala. Ubrzo sam čuo da ga je uprava zatvora bacila u rupu – samicu – zbog tog intervjua".

Osam meseci kasnije, ponovo sam bio u rupi, ali ovog puta je SIS tvrdio da me je tamo odveo „zbog moje lične bezbednosti". Prema jednom tehničaru SIS-a, koji prati mejlove zatvorenika, mogao sam da stradam zbog članaka o nelegalnoj trgovini duvanom u zatvoru.

„Želim da taj članak bude skinut", rekao je službenik SIS-a. Želeo je da bude skinut sa svakog bloga na koji je postavljen. Članak više nije bio „bezbednosni problem" zbog kojeg su me prvobitno zatvorili, to je priznao. Sada sam samo dovodio zatvor u neprijatnost.

Takođe je pomenuo i ženu po imenu Mišel Hekner i kako ona ne treba da mi piše.

Heknerovu nikada nisam lično upoznao. Ona je bivša robijašica na uslovnoj slobodi koja je počela da mi piše kada je čula da radio voditelj Bob Garfild govori o meni u svojoj emisiji „U medijima" na Nacionalnom javnom radiju. Počela je da čita moje blogove o reformama kaznenog sistema, i kontaktirala me je. Ali službenik koji je presretao i čitao moje mejlove, sebi je zadao zadatak da nju vrati u zatvor zbog toga što mi je pisala, jer je time tehnički prekršila pravila uslovne slobode

Reklame

Prvog novembra uveče, 2011, pozvao sam Karli Hol – ženu koja je spolja vodila moj blog – telefonom iz rupe i rekao joj da skine članak o nelegalnoj trgovini duvanom. Tokom tog snimljenog poziva, jasno sam rekao da ću biti pušten iz samice čim članak bude skinut.

To se nije dogodilo još dva meseca.

Kada sam 2. januara 2012. bio pušten iz rupe, odmah sam javio Karli da vrati članak o duvanu na sve moje blogove. Onda sam počeo da istražujem civilne tužbe bazirane na „odmazdi" i „kršenju prava zagarantovanih Prvim amandmanom". Za kratko vreme koje sam do tada proveo u FCI Batneru 2, dvaput sam bačen u samicu zbog pisanja, onemogućen mi je kontakt sa nekoliko medija, iz različitih razloga, tri novinara koji su tražili intervju sa mnom su bili odbijeni, i neprekidno su mi drkali poštu i mejlove, bez ikakvog razloga.

Dok su nas iz biblioteke vodili u rupu, službenici su jasno naglasili da šalju Sedrika Dina u samicu zbog sumnje da održava neprimerenu vezu sa jednom službenicom, a da mene šalju zbog „nekog članka" koji sam napisao.

25. maja sam dobio zvanično SIS-ovo objašnjenje zašto sam zatvoren u samicu. Glasilo je ovako:

„Subjekt mejla je bio 'Šon Heniti radikalizuje federalne zatvorenike'. Mejl je poslat Karli Hol koja je napravila internet stranicu „Međunarodni robijaši", po vašim uputstvima. To je jedna od nekoliko internet stranica koje ste napravili da bi objavljivali lične stavove o događajima unutar FCI Batnera 2, kao i o raznim drugim temama. U navedenom mejlu ste intervjuisali crne i bele zatvorenike o tome šta misle o rasnoj ideologiji radio voditelja Henitija. Pokušali ste da pošaljete pomenuti mejl brojnim medijskim platformama i da ih upozorite na pokret koji se pojavio unutar FCI Batnera 2."

Reklame

Ostao sam u samici od 23. aprila do kraja oktobra. Tokom tog perioda, nedeljama mi nisu puštali mejlove, a često ih nisam ni dobijao. Jednom prilikom, pojavila se samo jedna od tri stranice. Najgora stvar koju je uprava zatvora pokušala da mi uradi zbog mog pisanja je ta da me premesti pre moje operacije raka (u decembru 2004. mi je dijagnostifikovan rak bešike, koji se često vraća. Kao zatvorenik koji je hronični bolesnik, smatraju me zatvorenikom kojem je potrebna „nega 3. stepena"; što znači da moram da budem smešten u instituciju sa 3. nivoom nege. Nivoi nege su od 1 do 4, od kojih je 1 najgori).

U oktobru 2012. mi je rečeno da spakujem sve svoje stvari, jer me premeštaju u FCI Forest Siti, instituciju 2. nivoa nege. Kada sam objasnio poručniku da sam ja zatvorenik kome je potreban 3. nivo nege, zato što očekujem operaciju raka bešike, on je rekao da to nije bitno. U lancima sam odveden na otpusno odeljenje, odakle smo krenuli na aerodrom. Pukom srećom, upravnica Anđela Danbar je krenula kući sa posla dok su mene odvodili, i pitala je službenike iz moje pratnje šta to rade sa mnom. Kada je čula da me premeštaju, odlepila je.

„Vraćajte ga u zatvor, smesta", zahtevala je.

_________________________________________________________________________

Pogledajte trenutak kada se predsednik SAD Barak Obama sastaje sa zatvorenicima u sklopu novog VICE specijala

_________________________________________________________________________

Pre odlaska iz Batnera, jedan službenik me je obavestio da mi je neko promenio nivo nege sa 3. na 2, bez odgovarajuće autorizacije, da bi ubrzao moj premeštaj. Nisam mogao da ne pomislim da je to na neki način povezano sa mojim pisanjem.

Prvog novembra 2013. sam premešten iz Batnera 2 u FCI Tere Haut, zatvor u Indijani u kome trenutno boravim. Danas mi je život mnogo drugačiji – SIS mi ne dosađuje mnogo, mada mi i dalje pregledaju mejlove. Kada pošaljem poruku svojoj verenici, ona ponekad nije sigurna da li se obraćam njoj ili imejl policiji.

Robert J. Roso je zatvorenik federalnog zatvora, osuđen na doživotnu robiju, bez mogućnosti pomilovanja. Rođen je i odrastao je u San Pedru, u Kaliforniji, u zatvoru je već 18 godina, i trenutno boravi u federalnoj kazneno-popravnoj ustanovi Tere Haut, u Indijani. Robert piše za VICE, The Fix i Gorilla Convict, i radi na svom romanu. Pratite ga na Tviteru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu