FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Čist sam tri godine i to je izmenilo moj odnos sa majkom

Ta noć desila se pre mnogo godina, ali se i dalje sećam očaja moje majke koja nema rešenje za sina jedinca koji je čvrsto rešio da se ubije drogama i alkoholom.
29.6.15

Foto via Flickr korisnig Nightlife Of Revelry

"Mislim da ti je potrebna pomoć", rekla je. Sjaj ekrana našeg televizora obasjao je njene suze.

Od gutanja previše sirupa za kašalj hodaš kao robot iz lošeg naučnofantastičnog filma šezdesetih. Mučio sam se da sedim kao "normalna" osoba, nestrpljiv da uzvratim na ovaj atak na moju ličnost.

"Ne moram da idem u bolnicu", rekao sam joj. Bio sam ubeđen da će se povući i pustiti me da Robo-tripujem u mraku, na miru.

Reklame

"Ne. Mislila sam na eMOcionalnu pomoć!"

Tad sam već počeo snažno da tripujem, tako da mi je taj jedan slog "MO" odzvanjao u glavi poput loptice skočice sačinjene od nesputanog, fizičkog bola. Ta noć desila se pre mnogo godina, ali se i dalje sećam očaja moje majke u toj našoj maleckoj porodičnoj sobi, snažne crnkinje koja je bespomoćna, nema rešenje za sina jedinca koji je čvrsto rešio da se ubije drogama i alkoholom.

Dan nakon što se moja majka suočila sa mnom dok sam tripovao na njenoj gajbi, pogledao sam Poverljivo iz L.A., zaspao na podu i probudio se taman na vreme za žestok nastup Prinsa na poluvremenu Superboula. Nismo pominjali prethodnu noć. Baš kao što nismo pominjali kad sam prethodne nedelje urlao na nju da ću se ubiti. Nakon što je Prins oduvao svoj koncert, zaspao sam kao da bolujem od potresa mozga, gledajući iza spuštenih kapaka kako ženama iz mog života demonske kandže kidaju lice. Narednog dana sam se probudio misleći da sam se predozirao DXM-om u malim crvenim kapima sirupa za kašalj. Zvao sam hitnu pomoć, a kad su stigli, rekli su mi da samo imam napad panike. Nekoliko dana kasnije otišao sam na intenzivnu rehabilitaciju u ambulanti, najviše da bih se malo smirio. Izdržao sam svega nedelju dana. Nisam mogao da zamislim sebe da ne pijem.

Pošto sam trezan već nešto više od tri godine, ponekad mi je teško da se poistovetim sa tom verzijom sebe. Umem da budem samozadovoljan i zaboravim da ne biti suicidalni, mrzovoljni pijanac koji će staviti bilo šta u usta ili nos samo da bi pobegao od sebe nije moje normalno stanje. Ali važno mi je da ponovo sebi pustim tu kasetnu kompilaciju pesama uz koje vredi umreti, ako ni zbog čega drugog da bih znao da budem zahvalan. Dugo sam znao samo za život alkoholičara. Bio sam ubeđen da ću umreti obeznanjen u nekom jarku ili, u najboljem slučaju, u nekom narkomanskom ćumezu okružen ljudima koje ne podnosim ali ih i dalje zovem prijateljima. Vremenom, kako se moja bolest pogoršavala, savršeno sam se pomirio sa tim morbidnim ishodom. Mnoge od mojih izjava poput "Nikad više!" postajale su "Kad mogu ponovo?" ili "Ma, ko ga jebe." Neshvatljivo demoralisanje bilo je moj omiljeni specijalitet.

Reklame

Čak i u najlošijim stanjima, nisam mogao sebi da priuštim da ignorišem bol koji sam nanosio svojoj porodici, posebno majci, pošto je ona obično bila ta koja me je vadila iz svih mojih govana. Cirka i gudra jedini su uspevali da ućutkaju odbor od milion članova u mojoj glavi koji mi je govorio koliko sam loš čovek.

"Kad sam uživao u svom pijanstvu, nisam ga držao pod kontrolom, a kad sam ga držao pod kontrolom, nisam u njemu uživao."

Danas shvatam da sam neverovatno srećan što imam takvu majku. Od naših majki se očekuje da budu naši vrhunski, bezuslovni zaštitnici. Ali koliko god moja majka bila jaka, nije mogla da me zaštiti od mene samog, nije mogla da me voli treznog dok sam bio u zagrljaju aktivne zavisnosti. I tek sad znam koliko ju je to bolelo. Tek sad dajem svakoga dana sve od sebe da se iskupim. U jeku moje zavisnosti, moji snovi i moji ciljevi, moj strah od posledica, moja ljubav prema njoj, nisu me mogli izbaviti iz pakla. Moja porodica bila mi je poslednja stvar na pameti dok sam sedeo zguren na barskim stolicama trošnih barova i pušio krek na ulicama na kojima je snimana Žica. Znao sam samo da želim da pobegnem od samog sebe, ali da je moja mama znala, da je bilo ko znao, kako je bilo biti stari baksuzni ja, shvatili bi zašto sam se odvaljivao svaki put kad mi se za to ukazala prilika.

Kad sad pogledam sebe kao pubertetliju, vidim karakterne mane mnogo pre nego što sam prvi put okusio alkohol. Tada sam bio mamim sin jedinac, njen talentovani mali crni dečko. Ali bio sam i besan. Neiskren. Zavidan. Iznad svega, sve me je plašilo. Opuštanje koje sam nalazio u alkoholu savršeno se slagalo sa mojom aurom egomanijaka sa kompleksom niže vrednosti.

Reklame

Prvi put sam okusio alkohol u prvoj godini srednje škole. Bio je to topli "nati bo" (baltimorsko omiljeno, nekad domaće, pivo s ukusom mokraće). Nisam stigao da popijem više od nekoliko gutljaja pre nego što je žurka prekinuta. Kao i svaki drugi pravi pijanac, odlučio sam da mu dam drugu šansu. Dok sam odrastao, u našoj kući nije bilo cuge. Ali želeo sam pošto-poto da prokljuvim po čemu je to alkohol toliko sjajan. Slagavši majku da idem kod prijatelja da igramo Goldeneye, jedno letnje veče pretvorilo se u slušanje pesme "Where The Party At?" grupe Jagged Edge na ripit tokom muškog druženja i ispijanje bakardija kao da je voda. Obeznanio sam se, a to je bila samo prva od mnogih noći koje sam proveo putujući kroz vreme. Nakon toga sam skinuo odeću, povraćao, polomio sto i izvređao gomilu nepoznatih ljudi. Za sve to sam saznao tek od mojih prestravljenih prijatelja kad sam se probudio u krevetu majke mog prijatelja ne znajući kako sam tamo dospeo (bez nje u njemu, na moje veliko nezadovoljstvo).

Iako su moji prijatelji bili prestravljeni i zgađeni, iako je moja majka bila zabrinuta kad sam se konačno pojavio teturajući se na vratima naše kuće, znao sam samo da hoću sve vreme, ostatak čitavog svog života, da se osećam kao što sam se osećao te večeri dok sam slušao Jagged Edge i pio bakardi. Nije mi trebalo mnogo da mi alkohol i droge postanu najvažnije stvari u životu. Važnije i od rođene majke, žene kojoj bih pijano govorio da bih za nju ubio, ali od koje bih potom krao dvadeset dolara nakon što se otreznim i počnem da se tresem. Kad sam uživao u svom pijanstvu, nisam ga držao pod kontrolom, a kad sam ga držao pod kontrolom, nisam u njemu uživao.

Nisam osetio na svojoj koži mnoge posledice koje sam zaslužio. Znam da nisam mrtav ili iza rešetaka samo zahvaljujući nekom kosmičkom čudu. To su svakako bili ishodi kojima sam težio, kao onaj put kad sam zaspao za volanom na Beltveju, majice prekrivene povraćkom, srećan kao niko što sam samo ulubio branik honde nekog lika. Povremeno bih osetio grižu savesti zato što slamam srce majci dok strahuje da će izgubiti sina jedinca, ali nisam smeo ničemu da dozvolim da me spreči da pijem. I koliko god okrvavio kolena, moja mama je uvek bila tu s hidrogen peroksidom i emotivnim zavojem. Nisam umeo da živim kao normalna osoba, ali danas znam da to nije bilo zbog toga što sam bio đubre od čoveka kao što sam mislio, već zato što sam bio bolestan i sjeban od alkoholizma.

Te 2007. godine mislio sam da će me mala geografska promena izlečiti. Majka me je odvezla u Njujork, i sama zaražena mojim zabludama. Kao pravi alkoholičar, preselio sam se tamo nemajući posao, plan i gotovo potpuno nenajavljen neznancu kod koga ću živeti. Mislio sam da će život u prostoriji za muzičke probe biti kreativni podsticaj koji mi je potreban da se rešim svega što sam ostavio za sobom u Baltimoru. Ali problem je bio u meni, a gde god da sam išao, nosio sam i sebe sa sobom. Mislio sam da mogu da počnem život ispočetka u Njujorku. U večitom minusu i odvaljen od kokaina kupljenog pozajmljenim novcem, stalno sam zivkao majku, makar da bih samo čuo njen umirujući glas. Ali uglavnom sam je zvao da bih moljakao za novac. Mislio sam da mi čitav svet duguje nešto.

Reklame

Žestoki momak koji se plaši sopstvene senke, iskaljivao sam bes gotovo svake noći na hipsterima iz Bedford avenije kasnih dvehiljaditih. Istog dana kada sam se zakleo (ponovo) da ću se otrezniti i početi da pišem, izbacili su me iz omiljenog lokala zato što sam bacio kriglu piva na sto pun nepoznatih ljudi za koje sam mislio, iz paranoje usled neispavanosti i kokaina, da me ogovaraju. Otišao sam kući, pomiren sa sudbinom, da se malo smirim. Ali bio sam toliko pijan i umoran — čoveče, kako sam samo bio umoran — da sam potpuno zaboravio na flaše sa mokraćom koje sam držao pored kreveta. Veliki gutljaj iz pune boce kisele vode u kojoj nije bila voda otreznio me je dovoljno da ustanem i skoknem do još jednog bara — piće će sve to izlečiti — iz kog su me takođe izbacili zato što sam trima ženama rekao da ću im izbiti zube. I za njih sam mislio da me opanjkavaju. Nisam se provodio. Ja sam katastrofirao.

"Po sopstvenom priznanju, majka tvrdi da tokom svog tog pakla nikad nije prestala da me voli. Ali danas konačno mogu ponovo i da joj se sviđam."

Ništa od toga danas ne zvuči razumno niti prihvatljivo. Kako sam drugačije to mogao da opravdam, makar i samo sebi, nego da se ubedim kako sam bolestan i da umirem na nogama? Ali dugo nisam znao drugačije da živim. I bio sam ubeđen da sam dovoljno pametan da u nekom trenutku rešim čitavu stvar i iskupim se nekako svojim prijateljima i porodici. I majci.

Godinama sam živeo u ubeđenju da je moja majka slaba zato što nije izabrala "pravog" muškarca nego mog oca (čoveka sa kim sam u međuvremenu uspostavio odličan odnos). Danas znam da je ona jača od bilo koje akcione filmske zvezde, profesionalnog sportiste ili žestoke rok zvezde kojima sam se kao dete divio. Tek kad sam prestao da pijem i počeo da živim, uvideo sam koliko su svih tih godina bili jaki njen um i njen duh.

Reklame

Iste noći kad je cunami pogodio Japan 2011. godine, ubio sam se tako da na oči nisam mogao da gledam, misleći da život ne može biti bolji. Bio je to početak neprekinute sedmodnevne terevenke zbog neuzvraćene ljubavi. Jednog usamljenog, pustog jutra nekoliko dana otkako sam započeo svoj maraton, stigao mi je mejl od majke. Pisala mi je kako strahuje da ću umreti: "Osećam se bespomoćno i nikad mi u životu nije bilo ovako teško." Čak ni ta emotivna molba, izazvavši suze koje će samo izvlačenje crta kokaina i onesvešćivanje moći da zaustave, nije bila dovoljna da me otrezni. Vozeći danima kasnije na posao podvijenog repa, konačno sam skupio hrabrost da je pozovem i obećam joj da ću potražiti pomoć. Možda mi je poverovala, a možda i nije. U svakom slučaju, bio je to samo još jedan u dugom nizu pokušaja da isprobam to famozno trežnjenje. Ali, nisam bio spreman.

Godinama kasnije, gotovo na isti dan, majka mi u mejlu govori kako se ponosi mnome. To je kao neki eho iz bezdana mog nekadašnjeg života. Trebalo mi je više godina, ali konačno shvatam kakva je privilegija imati oba roditelja aktivno u svom životu. Stekao sam novi osećaj zahvalnosti što imam takve roditelje. Nisu bili savršeni, ali su me voleli uprkos svim sranjima koja sam im priredio.

Kako sam ikad mogao da kažem majci da je kučka ili da joj kažem da je mrzim, ponekad pravo u lice? Danas mi to nikako nije jasno. Po sopstvenom priznanju, moja majka tvrdi da tokom svog tog pakla nikad nije prestala da me voli. Ali danas konačno mogu ponovo i da joj se sviđam.

Reklame

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Prohibicija u Severnoj Kanadi":

__________________________________________________________________

Nisam se otreznio zato što sam neki sjajni momak zlatnog srca. Samo sam ostao poražen i ponestalo mi je odgovora, iznuren svakodnevnim pomislima na samoubistvo i opsesivnom žudnjom za pićem. Bio sam samleven u običnu hrskavicu zabrinutim pogledima prijatelja i kolega, kao i uzaludnim pokušajima da kontrolišem svoj alkoholizam. Umirao sam zbog patnje koju sam priređivao majci.

Pred kraj, trebalo mi je mnogo više koke, droge i vina da bih postigao željeni efekat. Na kraju je sve prestalo da deluje i na mene se obrušila surova stvarnost mog neizdrživog života poput nekakve smrtonosne magle. Otreznio sam se nekoliko nedelja pre nego što sam napunio 27. godinu. Išao sam na sastanke da bih podržao nekoga, nemajući nameru da mnogo pomognem sebi. Čvrsto sam bio rešio da umrem u 27. godini kao velikani, iako nisam ostvario ni delić njihovih dostignuća. Na sreću, samoubilački pakt koji sam potpisao sa samim sobom nije se ostvario.

Život trezvenjaka nije savršen. I kao trezan sam bio tužan, neodgovorno trošio novac, bio sam neiskren, besan i krajnje sebičan. Kad se sve sabere i oduzme, i dalje sam Kasai, znam da je ovo sranje doživotno putovanje. Ali ne bih menjao ni svoj najusraniji današnji dan za najbolji dan pakla dok sam se radio.

Poslednjih nekoliko godina postao sam dve stvari koje sam smatrao nemogućim: trezan i srećan zbog toga. Otkrio sam i šta znači biti iskren, misliti za promenu i na nekog drugog, ne želeti svakog dana da umreš, zgrabiti život koji je trebalo da živim. Sve vreme padam, i dalje umem da budem kreten, a dar da mogu da pogledam majku u oči i ne pokleknem pod teretom sopstvene sramote, kad čujem kako kaže da konačno može da se naspava i ne brine da ležim mrtav u nekom podrumu: e, to su veći blagoslovi od bilo čega što sam nekad mislio da će mi doneti sreću.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu