FYI.

This story is over 5 years old.

Stubac

Novogodišnja obećanja koja neću prekršiti

Znam da ispunjenje obećanja zavisi od mnogih faktora i zato sam unapred odustala od apstraktnih i udaljenih ciljeva.

Fotografije: autorka

Nova godina je pravo vreme da se učini nešto sa svojim životom. Svaki 1. januar sadrži beskonačni potencijal da se sve promeni na bolje. Taj potencijal gotovo nikada ne iskoristim, jer nikad nisam verovala u to da "od nove godine počinje nešto novo" i večno se opirem sumnjivim obećanjima koje dajem sama sebi.

Kao neko ko piše, verujem u moć reči. Rečima (mogu da) se menjaju stvari. Jedan od mojih bogova, J.L. Ostin u svom kapitalnom delu How to Do Things With Words nadugačko i naširoko objašnjava faktualni značaj obećanja kojim se, osim što se nešto kaže ("ludom radovanje"), zapravo i čini nešto, odnosno - uspostavlja se novi okvir stvarnosti u kojoj se mogućnost ostvarenja rapidno povećava. Znam da ispunjenje obećanja zavisi od mnogih faktora, od objektivne stvarnosti, društvenih okolnosti ili sposobnosti i stručnosti one koja obećava da ta obećanja ispuni, i zato sam unapred odustala od apstraktnih i udaljenih ciljeva kao što su "da se obogatim", "da budem srećna" ili "da zavladam svemirom".

Reklame

Pristupila sam novogodišnjim obećanjima, slično kao zadacima koje nam psiholozi nekad postave, krajnje realistično. Pobrojala sam aktivnosti za koje mislim da bih mogla da ih učinim uz relativno malo vanrednog truda, ali čije bi me ispunjenje ispunilo neviđenom srećom i osećajem planetarne promene i postignuća. Svima preporučujem da pred kraj godine sastave sličnu listu obećanja, u prisustvu najmanje dva svedoka i da kasnije budno prate svoje aktivnosti u smeru njihovog ispunjenja. To je najbolji način da sebi i svetu dokažete da ste principijelni i da vaša reč nešto (može da) znači, i čini. Pa da krenemo…

Napisaću pismo svakom ko me oduševi

Možda deluje neobično, ali najveći utisak ove godine za mene je komunikacija koju sam imala sa čitaocima. Od prvog do poslednjeg teksta koji sam napisala za Vice, redovno sam vodila prepiske sa svima koji su te tekstove čitali i izdvojili vreme da mi se obrate. Uz komentare čitaoca, naučila sam da se suočim sa uvredama i pretnjama, ali i da se iskreno radujem što su moji tekstovi dotakli ljude koje ne poznajem, isprovocirali nekog na delovanje, makar to bilo i pisanje opsežne kritike ili pohvale.

Moj posao je komunikacija, i to masovna komunikacija. Ne mogu da kažem da nisam iznenađena saznanjem da sam pišući za novine, govornim i "običnim" jezikom, komunicirala bolje i lakše nego kroz sve ranije poslove koji se tiču jezika, od umetničkog angažovanja, teorijskih tekstova, javnih rasprava, copywritinga i PR aktivnosti ili community managementa na društvenim mrežama.

Reklame

Ali to me je saznanje i promenilo, učinilo skromnijom, uviđavnijom i razumnijom. Uvek sam verovala da ljudi nisu glupi i prezirala sam sve koji to misle ili kažu - čak i u šali, ali dok nisam pronašla svoj glas, svoj "komunikacijski ton", sve što sam učila u školi je znanje iz fioke. Iako sam i do sada uvek odgovarala na svaki friend request ili reč koju mi neko uputi, odlučila sam da se u novoj godini malo više angažujem i odvojim vreme i trud, da samoinicijativno napišem pisma ljudima koji su me oduševili. To sam do sada činila sporadično i neredovno, ali evo obećavam da ću u narednoj godini napisati odu radosti svakome ko u moje tužno i napaćeno srce unese tračak nade da je bolji svet moguć. Važno je pisati!

Pisaću vredno i redovno

Još od kad sam shvatila da ne želim da provedem život u arhitektonskom ili dizajn studiju, peglajući od 9 do 5, posvetila sam se pisanju. Nisam dovoljno. Pisanje sam doživljavala kao veliki odmor i sećam se da sam na prvoj godini doktorskih bila egzaltirana što se ispitni rok sastoji od četiri seminarska rada, umesto od četiri seminarska, tri pismena ispita, sedam kolokvijuma i dve odbrane projekta. To je užasno potcenjujući i nefer odnos prema profesiji koju sam sama izabrala. Sećam se da mi je jedna naša umetnica rekla da je posao u umetnosti, kao i posao bilo kog frilensera bilo da je to gluma, filozofija, programiranje ili pisanje mnogo teži od posla u kancelariji, jer radno vreme i obim posla, bez laži i prevare moraš da odrediš sam, da radiš, radiš, radiš i da na kraju, sam sebi odgovaraš za to što si uradio. Odgovornost nije i ne može biti pomerena na nekog tamo šefa, urednika, poslovođu…

Reklame

A to nije nimalo lako, jer smo prema sebi često prepopustljivi. Po pomenutoj logici, odlučila sam se da se više ne prijavljujem na poslove zbog kojih ću mrzeti rano ustajanje, da prestanem da lažem sebe da postoji posao u kom ću pronaći sebe, i da sama sa sobom odredim ciljeve i ispunim ih u vremenu za koje ne mogu reći da mi je nametnuto i neodgovarajuće. Dosta sa izgovorima, idem u nove radne pobede, svi moji ljubavni romani se neće sami napisati!

Završiću doktorske studije

Kada je počela moja avantura traženja "pravog" posla, prestali su moji intelektualni napori. Ubedila sam sebe da su doktorske studije u Srbiji nepotrebni luksuz, a da će me još jedna diploma samo učiniti prekvalifikovanom i nezapošljivom za svaki iole normalan posao koji mogu da radim. Naravno, i to je jedan od izgovora, uz ono čuveno "nije trenutak, nema se para", kojima odlažem mnogo veću muku a to je – napisati dvestapedeset strana autorskog teksta na temu koju niko od mojih prijatelja neće znati da ponovi.

I kao što matematika gubi svoju upotrebnu vrednost na pijaci, već od uvođenja negativnih brojeva u petom razredu, tako i za sve doktorske studije ovoga sveta većinu ljudi nije briga.

I ne treba ni da ih bude briga, moja doktorska teza i meditacija na temu novih oblika prostora koji bi korespondirali novim tipovima ljudskih odnosa, dobiće na značaju u nekom novom vremenu, u doba obnove i izgradnje, posle revolucije. Samo jebeno moram da je kako znam i umem završim i potom nekako da započnem pobunu bednih i prognanih bez stanarskog prava, što sam ipak ostavila za onu tamo godinu.

Reklame

Otići ću sa svake žurke koja mi se ne sviđa

Da bih se na pravi način posvetila čovečanstvu, ne smem više trošiti ni sekund svog vremena na besmislice u kojima ne uživam. Odlučila sam zato, da i kad mi je piće na pola, i kad "samo što smo došli", umesto da "sačekamo još jednu stvar" istog trenutka odem, jer nemam više vremena za propale žurke. Dosta sam davala rispekt za DJ-a, želim da u ovoj godini didžejevi ispoštuju mene kao publiku i ne urnišu me svojim polupripremljenim setovima, mržnjom prema neukoj publici, tugom zbog nedovoljno prodatih karata i svim ostalim što navode kao izgovore za apatiju i loše i osrednje nastupe.

Sa druge strane, volela bih da svi koje budem slušala od početka do kraja znaju da je to izraz mog dubokog poštovanja za njihov rad, da to što sam izdvojila vreme nešto znači. Želim da dokažem da su klabing ali i sve eksperimentalne muzičke prakse kao što su free jazz, noise ili neki sumnjivi elektronski serijalizam, kosmički disko, berberski fank, prehrišćanska paganska dugovna muzika, sionski astral i drone, legitimna životna aktivnost, a ne zajebancija i splet okolnosti koji će iz mog života nestati po nastupanju "ozbiljnog života".

Prećutaću svaku mogućnost da se pravim pametna

A to bih preporučila i svima koji iz bilo kog razloga ostvaruju kontakt sa mnom.

Javljaću se na telefon

Telefon me ponekad izbezumljuje. Veći deo godine sam provela kao službenica bezbedonosne agencije koja se nikada ne javlja po principu "Ne zoveš ti MarijuRatković, MarijaRatković zove tebe ako je neophodno". Što je najgore, razlozi za moje nejavljanje nisu tako uzbudljivi, romantični i značajni kao kod federalnih agenata i visokih mafijaških funkcionera, već su proizvod moje anksioznosti i napada panike "šta sad hoće od mene". Moram priznati da me do suza razneži kada me neko pozove a "neće ništa", odnosno kada me ljudi zovu "samo da me čuju" pa sam zbog toga odlučila da promenim optiku.

Reklame

Neću više zvati ljude samo kada mi nešto treba, zvaću ih češće i pitaću ih za zdravlje a ne za usluge, a za uzvrat javljaću se na telefon, jer ni jedna činjenica ovoga sveta nije vredna mog pokrivanja po glavi, isključivanja telefona i pravljenja mrtvom. Ponosno i radosno ću se javljati na telefon svima, bez odlaganja, čak i dok se tuširam!

Neću lajkovati ništa što mi se ne sviđa

Ko me zna sa Fejsbuka, zna da sam easy liker. Ushićeno i poluautomatski lajkujem sve slike vaših slatkih beba, svaku malu životinju koja se valja i sve pesme koje mi deluju dobro. Lajkujem u smislu tapšanja po ramenu, samo napred super si, postuj i dalje. E pa tome je došao kraj. Svet ne zavisi od mog lajkovanja, ne planiram da budem zvezda društvenih mreža, ne verujem u "lajk za lajk" i apsolutno nema razloga da lajkujem sve redom. Moje obećanje se sastoji u tome da više neću lajkovati ništa u suprotnosti sa mojim svetonazorima, i zato mi nemojte nikada tražiti lajk i share za inicijative koje znate da ne bih podržala. Ako nisam lajkovala, to verovatno znači da mi se ne sviđa, nemojte me terati da javno obrazlažem zašto.

Proslaviću 8. mart

Tradiciju proslave 8. marta započela sam ove godine, bitno je nepokolebljivo istrajati. Znam da svi obožavaju da napomenu kako je 8. mart samo jedan dan, kako žene treba voleti stalno i tako dalje ali vreme je da se prekine to sranje. Hoću da proslavim, uz bahato uživanje dan koji je usvojen kao omaž ženskoj borbi za ravnopravnost. Za razliku recidiva patrijarhata koji i danas žene puni sebe još uvek nazivaju muškim nazivima iz poštovanja (advokat, savetnik, profesor, doktor), ja sam svesna da ne bih bila pismena dovoljno da napišem ovaj tekst, da neke tkalje od pre sto godina nisu ustale protiv nehumanih uslova rada. Helou, živimo u svetu u kom je žena je pre ušla u svemir nego na Vol strit. Amin! Odbijam bilo koju vrstu diskusije na ovu temu.

Reklame

Uvrstiću fizičku aktivnost u nedeljne obaveze

Godinu na izmaku, pamtiću kao godinu u kojoj je teretana uzela najviše žrtava klabingu. I bilo je vreme da ljudi koji ponosno ističu da nikad u životu nisu potrčali urade koji čučanj. S obzirom da sam odrasla u Sparti, uz teške fizičke vežbe od druge godine i ishranu bez skroba do sedme, da sam se aktivno bavila sportom do dvadesete, imam neke stečene privilegije u odnosu na nevežbače. I dalje sam ubeđena da je moj ćale izmislio cross-fit trening. Pa ipak, poslednjih deset godina mogu na prste da izbrojim koliko sam sklekova uradila, pušim i unosim više alkoholnih jedinica nego što je propisano i ne osećam se spremna stići i uteći ni na strašnom mestu poput teretane i bazena postojati. Neću da se lažem i uskraćujem sebi sve štetne supstance, ali ono što mogu da obećam je da ću (ponovo) u kalendar svojih redovnih aktivnosti uvrstiti fizičke vežbe, makar me viđali kako po Tašu ko mentolka trčim u krug, sa sve fluo patikama i sintetičkom majicom, prema kojima gajim duboki prezir.

Kada sam na moru, plivaću svaki dan

Bilo je dana kada sam propustila kupanje u moru, iako sam teškim i samopregornim radom, mukotrpno obezbedila sredstva za letovanje. To se više ne sme tolerisati. Svako kupanje manje je čist gubitak tih sredstava. Plivaću više i možda ću tako za jedno pet godina naučiti da plivam delfin, što mi je želja u rangu Nobelove nagrade. Stop izgovorima o hladnoj vodi, stop bleji na plaži, stop pivu u kafiću!

Reklame

Imaću više seksa

Kada sam razmišljala čega bi mi bilo žao da umrem, na top listi je ubedljivo vodio sramno mali broj seksualnih odnosa u toku prosečnog ljudskog veka. Odbijem rano doba do puberteta, odbijem starost i ostane mi nešto više od radnog veka (na svu sreću, jebu se i nezaposleni) što je bedno. Kao i sa plivanjem, stvar je jasna, svaki seks manje je jedan mali poraz. Više seksa, više sreće, više životnih sadržaja, a to je otprilike i moja novogodišnja čestitka svima!

Slaviću slavu

Ovo je potpuno intimna želja i odnosi se na to da u svom malom feminističkom domaćinstvu želim da slavim slavu. Izabraću neki značajan antifašističko-feministički datum poput 27. marta i počastiti pravom gozbicom prijatelje i rodbinu. Žarko želim da napravim pihtije, supu, sarmu i poslužim pečenje uz kupus salatu, mnoštvo sitnih kolača i par torti koje sam vredno spremala u prethodnim danima. Zašto ne bih kao i drugi, iz tradicije uzela ono što mi se sviđa i u potpunosti uvela novo značenje praznika koji izumiru. Vreme je da se malo zapitamo i revidiramo znanje o tome koje datume slavimo, koji su nam značajni i zbog čega to.

Neće me mrzeti idem na pijacu

Pijacu sam uvek mrzela. Sve i da hoću ne mogu da se uživim u neki film o istarskoj pijaci na kojoj iskreni ljudi sa borama od bure, prodaju plodove svoga teškog rada i daju mudre savete znalaca o tartufima ili ribi. Čak mrzim i kad se neko drugi uživljava u egzotizaciju pijace. Saberite se, u pijačnoj kupoprodaji nema ništa romantično. Užasno me nervira da se nađem u središtu pakla u kome se svi dovikuju, valjaju robu menjaju cene, ja vučem kese kao magarac, spadaju mi naočari i pogađam se s ljudima koji mogu da mi budu roditelji, dok mi sitne pare ispadaju iz novčanika u slivove prljavih reka punih gnjilih paradajza, breskvi i životinjskih iznutrica.

Reklame

Ali, taj bahati pogled razmažene devojke koja želi da u sterilnoj atmosferi supermarketa hoda dostojanstveno kao šumska nimfa između gondola gurajući prstom kolica koja prijatno klize, uzmiče pred razjarenim baukom liberalnog kapitalizma. Ne pronalazim više nikakvo zadovoljstvo u tome da u prodavnici sama merim krompir na vagi jer je lanac prodavnica otpustio još dve radnice, ne želim da se pitam da li je paradajz ima ukusa bez mogućnosti da ga probam i zaboga ne želim da tikvu ili sto grama oraha platim više od sto dinara, niti da doprinosim ljudima koji zelenu salatu i travke pakuju u tri kutije i kesu, i da ne pominjem kad mi uvaljuju žvaku umesto kusura.

Hoću da kažem da me je muka naterala da se mlatim po pijaci, ali i da sam idući svakodnevno na pijacu upoznala divne ljude od kojih sam naučila nešto novo, o pečurkama, patlidžanu, ali i životu uopšte. Ne mogu da kažem da mi ne smeta ono što zovem "smrad smrti" u delu sa mesarama, ili da ne popizdim kad se pripiti matorci lascivno šale na račun žena sa susedne tezge, za razliku od iritantno veselih zaposlenih u supermarketima koji se lažno smeju svakome, jer tako nova pravila ponašanja nalažu. Ove godine sam prvi put išla svojom voljom na pijacu, sledeće ću ići redovno.

Neću imati dete ove godine

Neću da imam dete slučajno. Ne želim da mi se desi. Ne želim da budem neodgovorna mentolka koja povremeno veruje u predodređenosti. Zaboga, dvadesetprvi je vek i o mogućnosti imanja dece se pregovara. Želim da moje dete, ako ga budem imala, ne bude plod slučajnosti ili nečije prerane ejakulacije, ne želim da razmišljam o tome "da li ću ga zadržati" ili ne, i na koncu ne želim da pilule za dan posle ili abortus koristim kao sredstvo kontracepcije. Pre neki dan mi je drugarica, u sred večeri u klubu rekla "Vidiš, svi ovi ljudi oko nas, većina njih nikad ne koristi kondom", ja sam se zamislila, a kasnije i sprovela malu anketu među savremenim, opuštenim i slobodnim ljudima koje često viđam u izlasku.

Reklame

Kao i uvek, statistike su porazne, tačno je da većina ljudi u vezama i van veza zanemaruje korišćenje kondoma, ali i drugih vrsta kontracepcije. Malo sam se začudila i više razočarala, čemu se oni nadaju i na kom su oni zapravo mentalnom stupnju razvoja, bez obzira koje politike zastupaju van svoja četiri zida. Iako se odnosi na pitanje deteta, ova odluka i obećanje se zapravo tiče kontrole nad sopstvenim životom, koju je potrebno preuzeti što pre.

Foto via Flickr user

Ići ću redovno kod zubara i ginekologa, uprkos tome što ih mrzim

Pred kraj godine svi se sete zubara, poput depilacije ili frizure za doček. Sa jedne strane to je dirljivo, ali sa druge, poput kontracepcije, odlazak kod zubara ili lekara, više je civilizacijsko dostignuće i pomak ka normalizaciji zdravstvenog stanja. U novoj godini ne želim da me iznenadi vađenje zuba ili cista na jajniku za koju ne znam da postoji. Želim hrabro i odvažno da se obračunam sa iracionalnim strahom da se intimno izlažem često konzervativnim profesionalcima s kojima izbegavam česti kontakt. Što budem savesnija u novoj godini, imaću manje prilika da se samosažaljevam u slučaju da stvari ne ispadnu najbolje, a i biću srećna da konačno uradim nešto ispravno za svoje zdravlje. A zdravlje je najbitnije!

Govoriću roditeljima da ih volim

Pre ili kasnije, svako od nas mora da ubije svoje roditelje. Odrastanjem, oni prestaju da budu jedini, prvi i pravi moralni etalon i postaju samo obični, manje ili više patetični ljudi, čiji su životni izbori nemerljivo uticali na nas i do poznih godina odredili naš život. U 33. godini sam (sa srećom) shvatila da nemam nikakvo opravdanje da ih ikada više smatram odgovornim za bilo šta što mi se desilo, da ih krivim ili da ih dižem u nebesa. Par puta sam ih nazvala, bez ikakvog "bitnog" povoda, da ih pitam kako su ili da im kažem nešto nežno i utešno, i naravno – bili su sablažnjeni, zatečeni i zbunjeni, mislili su da se iza toga krije neka druga namera.

To me je uverilo u shvatanju da su svi moji odnosi sa članovima porodice disfunkcionalni i bizarni, jer nismo u stanju da pojmimo bliskost i ljubav koju osećamo, a koju uglavnom iskazujemo kroz žučne svađe, duboke razgovore o smislu života ili servisne razgovore o praktikalijama. Zato sam odlučila da ću (na prvom mestu) svoje roditelje, zatim brata, ostalu rodbinu i bliske prijatelje, čestim i istrajnim iskazima ljubavi uveriti kako me za njih ne veže nikakva dužnost, kurtoazija ili korist, nego najobičnija, snažna i neprolazna ljubav. Nije dovoljno apstraktno voleti ljude duboko u svom srcu duši i tako to, bitno je tu ljubav kazati, tada ona postaje razumljiva, jasna i čini da smo svi srećniji. Na kraju krajeva, ljubav je reč.

Redovno ću kupati psa

Iako nikad nisam želela da imam kućnog ljubimca jer se konceptualno protivim posedovanju drugih bića, kada se pet malih štenaca izleglo pred novu 2011. godinu, pri čijem sam rađanju i odgajanju pomagala, shvatila sam koncept bezgranične ljubavi i život sa psom sam pojmila kao suživot koji podrazumeva mnoge odgovornosti, pre nego vlasnički odnos. Moj životni ortak, Betmen, za mene je simbol mog životnog osamostaljivanja, sposobnosti da pažnju i ljubav usmerim na drugo biće, da o nekom vodim računa i da prevaziđem sve svoje slabosti i izgovore kada su drugi u pitanju.

Kako je on belo krzneno čudovište, rase koju za koju niko nikad nije čuo, zbog njegovog zdravlja i ne manje zbog lepote, neophodno je brinuti o redovnoj nezi i kupanju. Mnogo puta sam pomislila, kako je u životnoj lutriji, Betmen mogao izvući nekog savesnijeg i boljeg cimera, nekog ko će ga redovno češljati i manje čupati, nekog ko će ga manje ostavljati samog, ali svaki put kad me probudi, veseo i blentav sa loptom u ustima ili kad tiho i strpljivo čeka da završim posao pa da ga vodim napolje, jasno mi je da smo se savršeno našli.

Ponekad mislim su psi potrebniji ljudima, da bi nas činili boljim i srećnijim, nego što je to malo hrane, smeštaja i nege lepote koje im pružamo treba njima. Pored toga što svečano obećavam sebi da ću se više i redovnije brinuti o njegovom zdravlju i lepoti, nego što sam to činila do sada, iskoristiću ovaj tekst da podsetim ljude da misle na pse i ne bacaju petarde u toku novogodišnjih praznika, ostave hranu za pse iz kraja i da ako usvajaju psa daju ipak neki dinar ili džak hrane za one koji nisu bili te sreće da ih neko usvoji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu