Zašto imam samo ženske prijatelje?

Skrolujem neki dan kroz svoje skorašnje poruke na iMessages. Jednu sam dobio od prijateljice koja mi objašnjava sa kojim od mojih starih školskih drugara je trenutno u krevetu. Druga je samo niz onih memova u kojima neko pronađe nekog na Fejsbuku ko se zove, na primer, Trudi Najt, pošalje joj privatnu poruku i kaže: "with a little bit of luck, we can make it Trudy Knight". Ali čak 14 poruka unazad, sve su od žena.

Znam da se prema toj pojavi ljudi često odnose sa podozrenjem. Tokom muške kulture devedesetih prihvatili smo muškarače koje su se uglavnom družile sa momcima zato što vole da se tuku i prde. Uz serije kao što su "Vil i Grejs" i Gimme Gimme Gimme, dobro smo se upoznali sa stereotipom gej muškarac i njegove najbolje prijateljice, ali kad strejt muškarac za prijatelje ima uglavnom žene – e, za to ne postoji nikakav izraz, nema stereotipa na koji možete da se pozovete. U tom smislu, ljudi obično samo pretpostave da je muško-žensko prijateljstvo tek maska za neka prikrivena ljubavna osećanja. Anketa sprovedena prošle godine pokazala je da 63 odsto ljudi veruje da u muško-ženskim prijateljstvima postoji neki skriveni romantični motiv, a od tih ljudi, njih 61 odsto misli da postoji velika verovatnoća da će muškarac pokušati da to prijateljstvo pretvori u nešto više.

Ja sam heteroseksualni muškarac i većina mojih bliskih prijatelja su žene, a već se duže vreme pitam zašto je to tako. Nije to zato što, kao što 63 odsto vas pretpostavlja, u tajnosti želim da ih kresnem. Vrlo sam načisto sa tim ko me privlači i veoma sam loš u prikrivanju toga. Ne bih izdržao ni pet minuta u situaciji tipa "lažni prijatelji-neuzvraćena ljubav". Jedini put kad se to desilo, potrajalo je tri dana i na kraju smo završili tako što smo se povatali uz zid "Burger Kinga". Nije to čak ni aktivan izbor. To je zapravo noćna mora kad pokušavaš da pozoveš jednak broj ljudi oba pola na žurku ili kad se svi drogiraju u kupatilu bez tebe. A opet imam osećaj da prirodno sklapam ta ženska prijateljstva. Štaviše, to se sada dešava toliko često da već umem da prepoznam znake najave. Delimično znam da je to zato što volim mnogo toga što vole devojke: da se podsmevamo javnim ličnostima, na primer, i muziku Ariane Grande. Ali u pitanju je više od toga. Prosto se namestim u adekvatan položaj dok sedimo jedno pored drugog, ne gledamo se u oči, koleginica sa posla mi se jada kakvu je svinjariju napravila za vikend, a ja joj povremeno postavljam potpitanja i dajem svoj sud.

A nije da me ne zanimaju muške stvari. Počeo sam da pratim fudbal nešto kasnije od drugih, ali imam i mnoga druga uslovno rečeno efemerna muška interesovanja: američke serije, stripovi, kockanje, hip-hop i, ključno, devojke i tako to. Obožavam da zbijam bezobrazne šale, obožavam da se napijem toliko da dok idem kući glasno pevam "Dakota" od The Stereophonics. Stvarno mislim da posedujem sve karakteristike jednog modernog dase.

A nije čak ni da sam loš u prijateljstvu sa muškarcima. Imam nekoliko izuzetno bliskih muških prijatelja, sa kojima sam čak živeo, sa kojima se sve vreme viđam i kojima bih, rečima Rijane, u momentima krize odmah slao SMS. Takođe, prosto ne umem da sklapam nova muška prijateljstva. Ne mogu da se setim kad sam u svom odraslom životu bio u pabu isključivo sa momcima. Oduvek sam bio takav – još otkako sam išao u školu, uvek sam imao svega jednog ili dvojicu bliskih muških prijatelja i gomilu ženskih.

Stvarno ne razumem kako se to radi. Kako se uopšte sklapa muško prijateljstvo jedan-na-jedan? Uzmimo za primer mog prijatelja Ijana sa posla. Stvarno mi se sviđa taj Ijan, voleo bih više da ga viđam. Ali šta ću da radim, da ga pozovem na večeru? "Halo, Ijane, jesi li čuo za novi restorančić u Kleptonu, ajde da se nađemo tamo u petak u 8 – ili mogu ja da kuvam za nas ako nemaš ništa protiv? A onda možda možemo da gledamo "Anomalisu" posle?" Ijan će ljubazno da me odbije i podseti me da već ima devojku.

Muška alternativa svemu tome je da se ide u pab. Ali šta se od tebe očekuje da tamo radiš? Posle samo jednog pića sa prijateljicom, imamo osećaj da već možemo da zaronimo duboko u sve detalje mog i njenog života, osovinu na kojoj se zasnivaju sve naše veze i strahovi. Možemo besomučno da ogovaramo ko je munuo šta i kome, raskide, nove veze: a potom sve to analiziramo kao da se radi o rekonstrukciji vlade i ja sam Robert Peston a ona Laura Kinsberg.

Ali to zapravo ne možete da radite sa muškarcem. Možete da pričate o tome ko je kresnuo koga, ali trač samo padne na sto i niko od vas više ne želi da ga podigne. Nema analize utakmice posle, nema reprize kadar po kadar. "Nema šanse! To je uvrnuto", mogli bi da kažu, ako imate sreće. Rasprava o ozbiljnijim vezama još je gora. O devojkama sa drugima muškarcima razgovaram onako kao što razgovaram sa roditeljima, uz veliku neprijatnost i što je brže moguće. Šta ću da radim, pogledam drugog muškarca u oči i kažem mu: "Znaš, mislio sam da je zatvorena, ali onda sam shvatio da je problem u meni, ja sam taj koji se nije otvorio"? Ne možete da kažete tako nešto nekom ko se zove Fil.

Znam da normalni muškarci koji imaju normalna muška prijateljstva to i ne rade. Oni odlaze u pabove u grupama drugih muškaraca, igraju bilijar, stoje okolo i započinju kavge. Ali budući da do ovog trenutka nisam bio ni u jednoj muškoj "bandi", ne vidim kako bih sada lako mogu da se ubacim u neku, a nisam baš siguran ni da bih želeo. Deluje mi kao traćenje vremena u poređenju sa ekstenzivnim životnim analizama i varivom od plavog patlidžana.

Praktično jedini način na koji danas upoznajem nove muške prijatelje jeste kad jedna od mojih ženskih prijateljica počne da izlazi sa nekim. Što je zapravo idealno: dobijam neobična rotirajuća vrata tipova sa kojima moram da se družim iz potrebe ali koje strašno cenim zbog povremenog razgovora o kladioničarskim kvotama i pesmama sa albuma Leonarda Koena.

Uglavnom sam samo zahvalan što poznajem žene koje poznajem. Dopada mi se što ženske prijateljice, bar ove koje ja znam, imaju veoma pronicljive opservacije a zauzvrat žele samo da ih umirim povodom nekih njihovih šašavih nesigurnosti. Dopada mi se što živote žive kao da su avanturistkinje a ne poslovođe. Dopada mi se koliko istinski užasne umeju da budu. I da, dopada mi se što žele da pričaju o novom singlu Ariane Grande i zgodnim cicama na Instagramu baš kao i ja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu