FYI.

This story is over 5 years old.

Музика

​Stiv Albini, muzika koja nije GMO

Albini se brzo pročuo po tome da se na omotima ne potpisuje kao producent, već kao "inženjer zvuka", jer je smatrao da ne radi ništa posebno što bi zaslužilo tako visokoparnu titulu.
23.1.15

Mrzeo sam osamdesete. Bile su ušminkane, površne i iznad svega dosadne. Ni u čemu mi, međutim, nisu tako teško padale kao u muzici, tu je klaustrofobija bila potpuna. Nisam mogao da verujem da ne može da se čuje nešto više od onog što se puštalo na – u pred-tinejdžerskom periodu obožavanom – lokalnom radiju ili Mjuzik boksu i ranom MTV-u.

Moglo je. Ispostavilo se da za dobru muziku mora da se kopa. Kao i danas.

Reklame

Čim sam iskopao pank, poželeo sam da čujem rodonačelnike. Ne The Clash, koji će mi ostati jedan od najdražih bendova, nego pošto-poto Sex Pistols. Zbog neobaveštenosti, od gradskog dilera nesvrstane muzike tražio sam da mi na kasetu C90 snimi 70-tak minuta Velike rokenrol prevare – koji nije čak ni pravi album, već saundtrek istoimenog lažnog dokumentarca – ali nisam eksplicitno naveo čime iz bogatog kataloga da popuni preostalu rupu, pa je ovaj taj izbor preuzeo na sebe. Ah, ta vremena kad je muzika stizala poštom.

Pokojnom Cogi dugujem mnoge nesvesne edukacije, ali za ovo kukavičje jaje posebno: na papiriću priloženom uz omot kasete bila je pisaćom mašinom ispisana lista pesama i u dodatku navedene još četiri stvari meni nepoznate grupe po imenu Big Black. Posle prvobitnog šoka – koji to gitarski bend s imalo samopoštovanja koristi ritam-mašinu? – shvatio sam da se sve češće vraćam bonusu, a sve ređe slušam verziju My Way Sida Višesa ili disko-medli pesama Pistolsa sa Never Mind the Bollocks (albuma koji je zapravo trebalo da naručim).

Kod tog Big Black, revolveraški nisko opasane gitare bile su ozvučeni žileti, ritam-mašina ni nalik onoj kao kod, na primer, The Human League, a pevač koji je preko svega kreštavim glasom izvikivao čudne reči poput Kerozin! uterivao mi je strah u kosti. Pesme su imale šarmantne naslove kao što je "Kolumbijska kravata", a tekstovi više ličili na isečke iz crne hronike nego na bilo koju priznatu rok poetiku. Naravno, bilo je uzbudljivije i opasnije od svega što sam do tad čuo i brzo mi se zavuklo pod kožu a da nisam shvatio tačno kako i zašto. Ovako nešto sam sve vreme tražio.

Iza svega je stajao jedan čovek, uglavnom. Zvao se Stiv Albini.

Njegov stav, po ličnom priznanju, "volim da mi se dupe trese od buke", jasna vizija i poznavanje tehnike snimanja, preporučili su ga za posao producenta. Narednih decenija paralelne karijere, Albini je bio odgovoran, između ostalih, za muzičko pakovanje prvog albuma Pixes, trećeg i poslednjeg albuma Nirvane, drugog albuma P.J. Harvey i drugog albuma dvojca Page & Plant.

Reklame

Zvuk mu je bio prepoznatljiv koga god da se dohvatio i najlakše bi se dao opisati kao vokal potisnut u drugi plan, gitare naštelovane na visokotonski šum fabričkih bušilica, a bas i bubanj pojačani tako da zvuče kao burad koja se valjaju preko brda. Bio je neka vrsta antipoda (ili pre dopune) drugom velikom producentu, Riku Rubinu, čiji je patentirani zvuk bio teška pozadinska tišina i naglašeni duboki tonovi.

Albini se brzo pročuo po tome da se na omotima ne potpisuje kao producent, već kao "inženjer zvuka", jer je smatrao da ne radi ništa posebno što bi zaslužilo tako visokoparnu titulu. Legenda kaže da je treći album grupe The Wedding Present snimio tako što je, dok su muzičari svirali, pred njima vrteo mikrofon na gajtanu kao laso.

Osamdesete još nisu skončale, a Albini se raskantao sa drugom dvojicom iz Big Black i s njima ostao u lošim odnosima, potvrđeno kratkim i hladnim povratničkim koncertom iz 2006. Ta svađa nije mu bila ni prva ni poslednja u CV-u.

Ime njegovog narednog benda, Rapeman, bilo je, kao i obično, provokacija: prvo, ko bi smeo da prizna da sluša grupu koja se tako zove; drugo, ime je preuzeto od junaka mange koji silovatelje kažnjava silovanjem – dobar opis ambivalentnog odnosa koji Albini inače gaji prema morbidnoj ljudskoj prirodi. Stacioniran u Čikagu, nezvaničnom glavnom gradu sveta po nasilju, na optužbe za naslađivanje svirepostima ili mizoginiju najčešće odgovara da je to samo dobra stara mizantropija; penicilin protiv licemerja, takoreći. I znate šta? Ja mu verujem.

Albinijev naredni i još aktuelni bend Shellac praktično je nastavio tamo gde je Rapeman stao (tročlana postava, živa i usvirana ritam sekcija), uz neke modifikacije u pravcu monolitnosti, epike i artikulisanijeg zvuka. I tu mu je polazilo za rukom da uvredigotovo svakog. Shellac nije produktivan sastav, za više od 20 godina postojanja snimili su pet albuma, zbog čega je srećna vest što se pre svega nekoliko meseci pojavio novi, Dude Incredible. Ovaj album značajan je, između ostalog, i po tome što je vinilna verzija posle toliko godina ponovo rezana analognom tehnikom.

U ovoj našoj avliji Albinija pamtimo po tome kako je sa Shellacom u izbornoj noći 11. maja 2008. godine razvalio koncert na beogradskom brodu Letnja Šikara. Nije lako zaboraviti ozarenog Antona iz Partibrejkersa kao jedno od mnogih srećnih lica u publici. Znam još neke, kako muzičare tako i amatere slušaoce, koji su progledali posle tog nastupa.

Reklame

Kao što se da očekivati od jednog takvog tipa, tvrd je i u odnosu prema muzičkoj industriji. U ozloglašenom istoimenom eseju iz 1993. godine, naveo je šta je sve "problem sa muzikom" danas i, iako se svet od tad više puta okrenuo naglavačke, velik broj ovde definisanih postulata i dalje stoji. Nedavno ih je dopunio, istakavši da je deo globalne glavobolje rešen neograničenom dostupnošću muzike na internetu.

Osamdesetih je Albini zvučao kao niko drugi, ali s njim je isto i danas. Promenilo se štošta u međuvremenu, ponajviše ja: postao sam muzički svaštojed, neću odbiti ni dobru elektroniku ili nekog kantautora, za šta je, paradoksalno, verovatno zaslužan upravo ovaj dude incredible i način na koji sam ga otkrio, jer – šta ako se nešto još bolje krije odmah tu iza ćoška od onog što inače slušam?

Samo gos'n Inženjer zvuka i dalje deluje kao ista pouzdana konstanta koja od sredine osamdesetih izbacuje dobre ploče, a suština je da želim da ostane takav, nadrkani svetac zaštitnik "organskog" zvuka, da mi u mutirajućim društvenim okolnostima bude retko sidro za koje mogu da se držim i opskrbi me neophodnom dozom buke od koje se trese dupe.

Revolveraški nisko opasane gitare, London 24. 07. 1987.