Tužna generacija Britanaca ne zna kada je žurka završena

Ideja da treba „živeti za vikend" nije nova. Istorijat onoga što sada nazivamo „kulturom mladih" je u stvari samo istorija mladih ljudi koji nisu u stanju da pomire svakodnevni sa društvenim životom i nalaze utehu u plemenskim obredima subotom uveče i besposlenim jutrima, radije nego u karijerama, deci, ili čemu god. Potraga za nekoliko kratkih godina drogiranja, blamiranja, klanovskih borbi i opanjkavanja, pre nego što postanemo slika i prilika svojih roditelja, hteli mi to, ili ne.

Da li prva četiri radna dana u nedelji provodite pregledajući Fejsbuk stranicu „Sportske Biblije", ili čekajući da krene lavina tvitova o nekoj najnovijoj moralnoj katastrofi, trpeći opskurne bolove u grudima, očajnički čekajući da sat otkuca 5, 6, ili pola 7 da biste mogli da otrčite u najbliži pab i u svoje oštećeno, raspalo grlo sjurite neki otrov kojim ne biste ni prozore na kolima odleđivali? Vaš osećaj razočaranja nije jedinstven. Jedino što je sada drugačije je taj deo sa Fejsbukom. Neograničeno ugađanje sebi je problem koji postoji već decenijama, neizbežni je deo poznog kapitalizma, simptom je beskrajnog, mirnodopskog ništavila modernog života.

Slična osećanja su izražena u kulturnim artefaktima koji su toliko proslavljeni i sveobuhvatni, kao što su Groznica subotnje večeri, Kvadrofenija i Svetlost velegrada. Ti i tvoji drugari se možda osećate kao mladi pobunjenici i bezgraničnim hedonizmom spoznajete istinu, ali u stvarnosti samo boksujete sa senkama gledajući video spot Hard-Faja. Nekim čudom, to je izdrkavanju dalo skoro konstantnu maglovitu sigurnost. Više ne moraš da budeš Kristijana Ef u svojoj školi da bi bio raspad. Čak i klinici koji na pauzi za ručak čitaju Redvol knjige u biblioteci to shvataju. Ovih dana, grešnije je uzdržavati se, nego dozvoljavati sebi previše toga.

Koncept tinejdžera traje već šezdeset godina. Počinje da izgleda zastarelo. Dok su se nekada ti idiotski porivi koji su se javljali petkom uveče smatrali za esencijalne, za prirodnu fazu kroz koju mladi prolaze, nekakvu egzistencijalnu polnu zrelost koja će biti izbrisana iz njihovih sistema jednom kada mamurluk počne da traje nekoliko dana, umesto nekoliko sati, sada izgleda da ljudi danas zaboravljaju da idu dalje.

Izgleda da više tinejdžeri i studenti nisu jedini koji beže od stvarnog života, već i ljudi u svojim dvadesetim i tridesetim godinama. Ljudi koji bi zaista trebalo da znaju bolje, ali izgleda ne znaju šta bi više mogli da rade. Potpuno odrasli i polu-funkcionalni ljudi koji nisu voljni da odustanu od tih beskrajnih noći provedenih u zurenju u sopstveni iskrivljeni odraz u klupskim toaletima, i koji ne mogu da nađu mnogo razloga za to. Ljudi kao što sam ja.

Ovo je moja generacija; generacija koja nema pravu inicijativu da odraste. Nema dece zbog kojih bi osećala krivicu, nema hipoteke koju mora da isplaćuje, ima dovoljno dobru zdravstvenu zaštitu da je održava u životu, poslove koji joj dozvoljavaju da skrpi dovoljno para da se prehrani, stanuje negde i pere se, i samo je dranje šefova i zabrinuti telefonski pozivi roditelja ponekad poremete. To je čitava vojska štetočina prvog sveta koja je zarobljena u Ešerovom lavirintu nezrelosti.

Jedan prijatelj mi je nedavno rekao da je negde pročitao da bi sada bilo nemoguće snimiti film Big, jer tridesetogodišnjaci i dalje rade stvari koje rade tinejdžeri. Više ne bi bilo smešno ni šokantno videti odraslog čoveka kako kupuje fliper, ili dolazi na posao u farmerkama. Verovatno ne bi upalilo ni kada bi imao 40 godina.

Ja nemam 30 godina, ali nisam ni toliko daleko od tog dana. Kada razmislim o svom životu, veoma malo se razlikuje od toga kako sam živeo sa 17. Kada pomislim na prošlo leto, kao kroz maglu se sećam kako lutam ulicama Londona sa desetinama drugih tipova, ispijam pivo, pevam navijačke pesme, pokušavam da upadnem na žurke, šaljem poruke devojkama koje me ignorišu, postavljam glupe vajnove Mika MekKartija na stranicu naše tajne Fejsbuk grupe, sitnim grame koksa, slušam Underworld i nosim donji deo trenerke. Ja sam rimejk Zbogom, Čarli Brajt sa lošom podelom uloga, i ne znam kako da se iskobeljam iz toga.

Iako je ovakvo ponašanje bez sumnje katarzično i zabavno, baš i nije onakvo kakvo sam zamišljao da će biti u mojim godinama. Kao tinejdžer sam mislio da ću do sada biti kao jedan od likova iz Menhetna, sa burnim, ali ipak prefinjenim društvenim životom, ponekad osveženim žurkama u visokom društvu gde se pije „božole", ili retrospektivom Bergmanovih filmova u britanskoj kinoteci. Nisam mislio da ću biti oženjen i imati decu, ali nisam mislio da i dalje neće hteti da me puste u B@1 na Aper Stritu zato što nosim šorts.

Sada možete da se žalite na „krizu muževnosti", na „strah od obaveza", na „krizu pozne mladosti" ili, jednostavno, na „glupe idiote", ali ako to radite, ignorisaćete činjenicu koja je u osnovi istinita. Možete da tvrdite da je ova slabost tipična za London, i da su se Petri Panovi kojih je ovaj grad pun preselili ovde samo da bi produžili svoju adolescenciju što je duže moguće. Ali čak iako ste istih godina i mnogo odgovorniji, ovaj obrazac je nešto što se viđa u svim gradovima u zemlji. Po meni, nema sumnje da je ova masivna generacijska odvojenost od zrelosti nacionalni problem, i verovatno narativ koji će nas definisati kada budu počele da se pišu knjige o nama. To će biti priča o tome kako su tradicionalni izlazi iz mladosti – deca, kuće, posao zbog kojeg se vredi polomiti – jednostavno zatvoreni, i kako smo bili zarobljeni u nečemu što se jedino može opisati kao stanje „večitog tinejdžera".

Kao i većina ljudi koje poznajem, već sam stariji nego što su moji roditelji bili kada su me dobili. Tada je bilo drugačije; biti u srednjim dvadesetim godinama je značilo da ti odgovornost kuca na vrata, i da mladost treba da ostaviš za sobom, da bi izrodio svoje sopstvene avatare koji vrište i ljušte im se glave, i da se vratiš svom životu koji si stavio na led tek godinama kasnije, kada kupiš vespu sa britanskom zastavom, ili audi TT, ili nađeš mlađeg dečka, ili nevestu sa Tajlanda, dok pod miškom nosiš rešenje za razvod.

Ali sada je moj