Šta da radiš kada sumnjaš da imaš ubicu u porodici?

Kada sam imao četiri ili pet godina, dešavalo mi se da ponekad ušetam u bakinu sobu i zateknem je kako plače. Sedela bi na ivici kreveta okružena kutijama papirnatih maramica. To je, po meni, bila ona strana njene ličnosti koju je skrivala od drugih. Možda je verovala kako između nas dvoje postoji neka kosmička veza jer sam nosio ime njenog oca, a i ličio sam na njega. Baka je plakala zbog Marte, kćeri koja je umrla od melanoma u dvadesetosmoj godini. Deset godina kasnije, kada je umro i Norman, njen najmlađi sin, a moj ujak, takođe u dvadeset osmoj, plakala je i za njim.

Ljudi iz bakine okoline su oduvek bili skloniji umiranju od drugih – njena deca, muževi, njen dečko – pa je ona, što i jeste sasvim razumljivo, stoga neprestano bila u žalosti. Samo jedan pogled na nju, onako utonulu u visok i mekan krevet i obavijenu polutamom koja je vladala na tavanu, okruženu onim mirisom starosti, kože i pljuvačke, bio mi je dovoljan da shvatim kako ne dobije svaka majka ono što zaslužuje. Kad se danas toga setim, više se ne pitam da li je baka dobila ono što je zaslužila kao majka. Pitam se da li je dobila ono što je zaslužila kao ubica.

Pre nekoliko meseci potrpao sam ženu i decu u auto i odvezao ih u posetu baki. Prošle je skoro godinu i po kako je nisam video, a ona se za to vreme preselila iz svoje kuće prvo u jedan dom za stare, pa onda u drugi, i tako redom. Nije bilo opravdanja što je nisam toliko dugo posećivao. Sad mi se čini da je razlog bio to što nisam mogao sebi da oprostim katastrofalno stanje u kojem smo ostavili njenu kuću. Bila je krcata stvarima. Kupci su rekli da će se oni o tome postarati, i tako je i bilo. Srušili su je. Moj brat je imao prijatelja koji je živeo u tom kraju (na Long Ajlendu, ili kako lokalci to izgovaraju, „Lung Islund") i koji mu je rekao da je sve to bila velika sramota.

Kuća je inače bila potpuno odvratno zdanje u kojem sam proveo brojne godine detinjstva dolazeći baki u posetu. Krajem devedesetih, brat i ja smo posvetili čitava tri dana raščišćavanju. Bilo je to nedugo posle smrti Džoa, poslednjeg dečka moje bake, tako da su u kući bile i njegove drangulije. On je bio samo jedan od petoro pokojnika čije su stvari bile razbacane svuda po kući. Drangulijama mog ujaka, moje tetke, pa onda i bakinim, po mojoj slobodnoj proceni ,bila je zatrpana skoro polovina ukupnog prostora. Bilo je tu i vozačkih dozvola i važnih papira i poludovršenih projekata i uspomena poput zarđalih klinova koje je moj ujka Norman dovlačio sa ronilačkih ekspedicija po olupinama potopljenih brodova. U podrumu se nalazila biblioteka u kojoj smo pronašli jednu bočicu punu guste crvene tečnosti. Bočica je bila prelep ručni rad, zapečaćena tvrdim voskom ili plastikom, u elegantnoj kutiji od hrastovine. Prvo smo pomislili da bi to moglo da bude nešto staro i skupoceno, ali nismo bili sigurni. Zato smo pokušali da je prodamo u jednoj antikvarnici na Ist Vilidžu, ali su nas tamo posavetovali da je se odmah otarasimo i to preko Centra za kontrolu otrovnih materija.

Razbacane po podu radionice u podrumu ležale su poluistopljene kašičice heroina (baka je svakakve sumnjive tipove puštala na prenoćište), a u dvorištu iza kuće pronašli smo veliku plastičnu kesu za đubre punu lipsalih životinja. Nismo ni morali da je otvaramo da bismo shvatili šta je unutra, jer su se i sa spoljne strane ocrtavale konture crkotina. Bacili smo pogled, ali tako munjevito da smo znali samo da se radi o telima životinja, ali ne i koje vrste. Brat mi kaže da je video kornjače, što je sasvim moguće pošto ih je moja majka imala bar pet-šest i sve su sasvim iznenada skončale potpuno neobjašnjivim sticajem okolnosti. Ja sam video jednu sovu, što je opet manje moguće, mada nije potpuno isključeno, pošto na Lung Islundu ima sova. Složili smo se da je kesa po svemu sudeći bila puna mačaka i rakuna, koji su redovno preturali po bakinom đubretu. Sećam se kako je vikala na njih sa trema iza kuće. Poslednji put kada sam video tu kesu, ležala je na travi čekajući da je pokupe đubretari. Obrisi okruglih bedara još uvek su mogli da se naslute ispod sjajne crne plastike.

U toj kući su čak i stvari koje je bilo bolje zadržati delovale nekako tužno. Nekad prelepe stolice za ljuljanje od hrastovine i sekreteri od ružinog drveta bili su prelakirani u belo. Po policama su bili naslagani redovi odbačenih knjiga koje su izgrickali miševi. Buđ je bujala na tepisima. Posuđe je bilo uflekano skorelim ostacima hrane. Klozetske šolje su bile pune do vrha i posute bebi puderom. Baka nije povlačila vodu i govorila je da se tako štedi, ali u stvarnosti je želela da nas podseti da se sve u životu vrti oko uštede.

Ali da ne ispadne da je samo napadam, treba reći da je baka odrastala u vreme Velike ekonomske krize koja ju je obeležila za ceo život. A kada se tokom devedesetih i u prvoj deceniji posle 2000. godine stanje u privredi pogoršalo, ona je isticala kulturološke sličnosti. Govorila nam je da se u vremenima oskudice svako snalazi kako zna i da se ljudi okreću misticizmu i okultnom. I ja sam uveren da je bila u pravu. Iako u godinama, baka je još uvek bila lucidna i dobro informisana. Baškarila se u toj ogavnoj kući, a iz svake sobe treštao je po jedan radio prijemnik. Sve je na znala: da recimo sok od suvih šljiva može da se koristi kao farba za kosu (i kosa joj je do dan danas smeđa kao suve šljive). Jednom je na lokalnoj stanici čula nekog zubara koji je tvrdio kako je veoma važno ispirati usta vodom i čistiti zube koncem čak i ako niste u prilici da ih perete. U trenutku dok pišem ovaj tekst, ona ima 94 godine i sve svoje zube u glavi. Mada su sad malo klimavi. A i vilica joj deluje kao da se malo razlabavila u ustima.

Kada smo otišli u dom za stare da je posetimo, popravio sam joj slušni aparat, a moja žena je izašla da kupi pelene za odrasle. Baka jedva da me i prepoznaje, a kada sam je pitao za njenu decu, Marte se nije ni sećala. Pošto ne mogu da kažem da mi je nedostajala tokom tih nekoliko meseci koliko je proteklo od moje poslednje posete, nisam ni očekivao da ću biti toliko potresen. Ali kad nije mogla da se seti Martinog imena i kad sam je video kako mlitava leži na krevetu i sisa svoju dopola iščašenu vilicu, sa zubima koji samo što ne poispadaju svakog trenutka, jedva sam sačuvao prisebnost. U nastupu krajnjeg užasa, moja deca su sedela okolo i otvorenih usta netremice zurila u baku. Proteklu godinu provela su na turneji po samrtničkim posteljama: prvo jedan dekica, pa za njim i drugi, pa obe bakice. A sada je, sasvim očigledno, i prabaka bila na redu.

Kada ih je baka zamolila da joj nešto otpevaju, deca su uspela da se priberu. U školi su naučili nekoliko pesmica na nemačkom i baka je zapevala zajedno s njima. Rekla je da se pevajući te pesme vraća u detinjstvo. Ona u njemu i živi, rekla nam je, kao da je sadašnjost. I možda kad peva, to detinjstvo još postoji u njenog glavi – ali ne verujem da osim njega tu ima još nečega. Nekad uperi sebi prst u glavu i šali se na račun svog „izlapetisa."

Neobično je videti jednu za porodicu toliko bitnu ličnost u takvom stanju. Kao dečak sam boravio u bakinoj kući da bi moji tada premladi roditelji mogli malo da se odmore od mene, često i po nekoliko nedelja u cugu. Ona mi je tada pričala kako su Jevreji izumitelji, kako Jevreji ne piju, kako su Jevreji pametni jer po njihovom shvatanju života razmišljanje treba ceniti, kao i da ne bi trebalo da ih nazivam Jevrejima. Govorila bi mi: „Ti umeš da misliš čak i kad se svađamo." A kada sam saopštio da se ženim nejevrejkom, baka je pala na kolena i preklinjala me da se ne venčavam u crkvi. Venčanje je obavljeno na teniskom terenu, a baka je bila glavna lepotica na svečanosti. Očijukala je sa mladinim ujacima od kojih je bila starija dvadeset godina. Sa bakom nikad nije bilo dosadno, ali samo pod uslovom da nije lično bila u ulozi domaćice, da nije sama spremala hranu, jer je samo tada izgledalo kao da joj je teret spao sa ramena i kao da stvarno može biti slobodna.

Bakina stručnost za pitanja ishrane datira iz 1960-ih godina. Do sredine sedamdesetih, napisala je nekoliko knjiga o nutricionizmu i vitaminima, umnožila ih na šapirografu i sama ih objavila. Mislim da je negde u to vreme, a možda i ranije, počela da truje druge ljude.

Ne mogu vam tačno reći ni kako je to izvela, a ni sa kojim sastojcima. Nisam siguran ni da je zaista radila stvari koje mislim da jeste. Ono što zaista posedujem su samo posredni dokazi i slutnje koji su se godinama nakupili. Prema mojoj verziji događaja, ona je najradije koristila vitamin A (koji pored ostalog može da pomuti vid i izazove pospanost i mučninu) posle čega bi dodavala laksative, a onda je, kako je zašla u godine i olenjila se, prešla na lekove koji se izdaju uz recept.

Baka nikad nije spremala isto jelo dvaput. Njene „đakonije" bile su neverovatno masne i najčešće poprilično čudne. Na primer: pile pečeno sa kajsijama i paradajzom iz konzerve, ili mleveno meso pomešano bilo sa suvim šljivama, bilo sa turšijom. Zbog takvih stvari je postala poznata u lokalnoj bakalnici. Čuvali su jetru od ajkule samo za nju.

Godine su prolazile, a jela koja je spremala sve češće su u sebi sadržala gotove ili napola gotove sastojke, dok joj na kraju to nije postala omiljena meotoda u spremanju hrane. Tačno je znala da proceni šta najviše volite, da to onda nakupuje u nenormalnim količinama i da vas potom neumoljivo time tovi. A vi biste naravno jeli – i sve te uvozne sireve i tamo neke sladolede i šta ti ja znam. A onda bi vas uhvatila dremka i onesvestili biste se na kauču ili u vozu na putu kući. Naravno, što biste duže boravili kod bake, to su bile veće šanse da vam se desi nešto loše. Ako biste ostali nedelju dana, prvo biste dobili prolivčinu, posle koje je sledila premorenost, a onda bi i pred očima počelo malkice da vam se muti.

U početku je jedino moja majka uporno odbijala da jede bakinu hranu, što sam tumačio kao paranoju. Onda sam polako počeo da primećujem da se svaki moj odlazak do bake završi tako što se onesvestim ili na kauču ili u vozu na putu kući. A kada sam prestao da jedem to što je baka spremala, moj brat je to tumačio kao paranoju. Međutim, pošto sam prestao da padam u nesvest i on je ubrzo počeo da izbegava bakine đakonije.

Ali znate u čemu je stvar: ko može da poveruje kako ga truje rođena baka? Svesni ste da vas voli – u to nema sumnje – a pri tom je i strašno simpatična, kao i svaka prava baka. I sigurni ste da ona nikada ne bi želela da vas otruje. I tako protivno vlastitim uverenjima, vi lepo pokusate sva ta jela dok ne padnete u nesvest toliko puta da više nema bežanja od istine. To se završilo tako što smo za praznike dolazili baki u posetu sa sopstvenim namirnicama ili već spremljenom hranom i nismo joj dali ni da nam pipne tanjire, što je ona dočekivala s olakšanjem. Do tada joj je vid već toliko oslabio da nije mogla da primeti kako je pikantan dimljeni losos kojim vas je poslužila posut nekim staklastim prahom.

I sad se postavlja pitanje kako objasniti i gostima i uopšte drugim ljudima da ne bi trebalo da jedu to što baka sprema? Jednom prilikom, možda za Pashu, moj brat je doveo svoju novu devojku, koja je bila glumica. Baka nam je svečano obećala da neće ništa da skuva i u početku se činilo da će održati datu reč, pa smo pred našom gošćom prećutali sve detalje vezane za brojna trovanja, ali nakon što je ručak bio gotov, baka je izašla iz kuhinje noseći kolačiće od ovsenog brašna sa suvim šljivama, koji su izgledali jezivo. Bili su nekako kvrgavi, kao soda bikarbona kad se malo izmakne kontroli. Naša nesuđena snajka je pojela dva komada, verovatno iz čiste učtivosti. Mi smo samo ćutali i gledali je preneraženo. Trebalo je da posle toga ode do grada na probu, ali se obeznanila na kauču i propustila je.

I sad se vi pitate zašto nas je baka trovala? Vidite, moja majka je neko vreme verovala da baka u stvari ima Minhauzenov sindrom, koji kod staratelja izaziva želju da povredi ili otruje osobu koja mu je poverena na čuvanje. A šta sam ja mislio? Siguran sam da baka nije nameravala nikoga da otruje. Ako vam je već ubacila pilule za spavanje u piće, bilo je to zato što nije želela da odete. Volela je kad gosti propuste voz njenom zaslugom. „Slobodno ostani ovde da prespavaš", gugutala je.

Ponekad su bakini razlozi znali da budu i sasvim konkretne prirode. Kada se moja majka jednom prilikom nakratko uselila kod bake, ona donela je sa sobom sijaset kućnih ljubimaca. Bilo je tu kornjača, pasa, hrčaka i mačaka. Jedan za drugim, svi su se porazboljevali i uginuli. A ne treba ni zaboraviti Džoa, bivšeg padobranca i bakinu poslednju veliku ljubav. Čovek je stekao naviku da penzije troši po kockarnicama u Atlantik Sitiju i da se onda grebe od bake dok ne stigne sledeći ček. Kada je pao i polomio nogu, baka nas je neprestano zvala, sva usplahirena, žaleći se da mora da se stara o njemu i da su joj pune ruke posla. A onda je Džo umro.

I kakav je sad bakin komentar na sve ovo? Dakle, čak i da hoće da mi kaže razlog zbog kojeg je sve to radila, sve i kad bi uopšte bila u stanju za tako nešto, ne verujem da bi to mogla da prevali preko jezika. Oduvek je bila prava misterija od žene, čak i za sebe samu. Povremeno nam je pričala kako je, kada je bila mlada, jedan dečak pokušao da je poljubi u ormaru. Ona ga je odgurnula, otrčala kući i sita se isplakala. „Zašto, bako?", svi smo je pitali. „Pa zato", glasio je njen odgovor, „Što sam bila zaljubljena u njega!"

Bakin otac je bio stariji čovek, visok i zgodan udovac. Došao je iz Rusije u kojoj je bio konjanik. Njena majka je imala sedamnaest godina kada se udala za njega. Imali su četiri kćeri i jednog sina, koji je umro kao mlad. Kada je počela Velika ekonomska kriza, oca su pozvali u ured jedne fabrike u Bruklinu u kojoj je radio kao poslovođa. Rekli su mu da nemaju izbora i da moraju da ga otpuste. Preklinjao ih je da ga zadrže, na bilo kom poslu, samo da bi mogao da izdržava porodicu. I tako je postao ložač, to jest ubacivao je ugalj lopatom u peć. Jednom prilikom je došlo do eksplozije, mislim da se to zove povratno paljenje, od kojeg je zadobio teške povrede i više se nije vratio kući. Nestao je bez traga. Tri nedelje nakon nesreće, baka je prišla jednom čoveku koji je sedeo na stepeništu prekoputa njene kuće da sa njim porazgovara. Lice mu je bilo umotano u zavoje. Pitala ga je zašto se nije vratio kući, a on joj je rekao: „Bojao sam se da me više ne biste voleli". Ožiljke je nosio do kraja života. Svog pradedu i imenjaka Bendžamina nikada nisam upoznao.

Bakin prvi muž zvao se Irving i njih dvoje su bili u braku tokom pedesetih i šezdesetih. Kao i bakinog oca, i Irvinga su svi obožavali. Ako me pitate čime se bavio, reći ću samo da je poslovao sa izvesnom italijanskom gospodom. Nakon dvadeset godina braka, baka se razvela, a ja sam tek znatno kasnije naslutio da je to možda bilo zbog toga što je Irving imao i mračnu stranu.

Kada mu je bilo 70 godina, ili tačnije 1982, Irving je doživeo saobraćajnu nesreću. Sleteo je s puta u svom kadilaku. Možda je zaspao za volanom, ili je za sve trebalo kriviti šrafciger koji je pronađen u osovini upravljača. Glava mu je bila gadno izubijana unutar olupine kola, ali je to bio žilavi stari Jevrejin koji se posle četiri godine probudio iz kome i proveo još jednu deceniju noseći se sa paralizom pre nego što je umro krajem devedesetih. Njegov novac je u međuvremenu postao predmet veoma zamršenog sudskog spora koji se završio tako što su Irvingovi poslovni partneri i njegova druga žena (koja se starala o njemu) dobili poveliki komad njegovog bogatstva. Dok se sve to dešavalo, baka nije mogla sebi da oprosti to što ostavila Irvinga. Imala je običaj da kaže: „Kad provedeš ceo dan radeći stvari kakve je on radio, onda ne možeš da se vratiš kući i izigravaš pristojnog čoveka, ja da ti kažem. Bogami, ne možeš."

Marta je bila bakino najstarije dete i moja tetka. Imala je dvadeset i nešto kada se razbolela od raka. Baka ju je negovala. Martu bi ova bolest možda i ubila, ali… Ni sam ne znam šta da kažem. Aron, bakin drugi muž, i sam je umro od raka davnih sedamdesetih. Bio je gluv, mrzeo je televiziju i vikao je na decu – baka je rekla da se udala za njega jer je bio jedini koji je hteo da je oženi. Pušio je lule. Posle prve operacije raka grla, ponekad bismo igrali ping-pong. Tada je delovao srećno i nije bio toliko čudovište. Počeo je da se bavi baštovanstvom. Ali koliko god da je jeo, taj čovek je neprestano mršavio dok se nije jednostavno sparušio. Ili je sve to možda ipak bilo zbog raka.

Sledeći u toj pogrebnoj povorci bio je Norman, bakino najmlađe i ujedno i jedino muško dete. Da kažemo koju i o njemu: Norman je bio govno od čoveka. Bio je samo osam godina stariji od mene, a stalno me je mučio i kinjio kad smo bili deca. Smejao se na neki potpuno stravičan način, kao prase kad skviči. Ali ne srećno prase, već prase u agoniji. Pretio mi je vitlajući mi nožem ispred nosa, krao je i lomio moje stvari. Plašio me je da će me oteti u sred noći i prodati Arapima. Možda je sve to radio jer mi je zavideo; bio je debeljuškast i izgledao kao pravi Jevrejin, pa je za baku, onako plavooku i plavokosu, bio odbojan. Ja sam opet bio sušta suprotnost Normanu. Dok je on bio utovljeni propalitet, ja sam bio prirodno nadaren sportski tip naglašeno nejevrejske spoljašnjosti i samim tim, bakin miljenik. Jednom sam video kako baka kažnjava Normana tako što ga je postavila ispred otvorene rerne, uključila grejače i pretila mu da će da mu sprži đoku. Imao je tada dvanaest godina. Kuvala mu je brda hrane i onda ga nutkala. On bi svaki put odbijao jer nije hteo da se ugoji, ali bi ona svejedno nastavila da mu je potura pod nos sve dok konačno ne bi pristao – a onda bi ga grdila što je debeo.

Norman je voleo oružje. Sakupljao je sve što može da ubije, kao što su samostreli i sekire, i svima je uterivao strah u kosti. Ponekad bi jurcao oko kuće sa nekom nožekanjom ili mačetom, dok su se druga deca krila po sobama. Kada mi je bilo sedam godina, polio mi je ruku alkoholom i zapalio je, samo da mi pokaže koliko je alkohol moćan i kako može da me povredi u tren oka. Istina je da nisam osećao nikakav bol, iako mi je spalio sve dlake na ruci. Drugom prilikom, kada sam kao tinejdžer došao na Lung Islund, napala me grupa klinaca i pošteno me išutirala. Moja majka je bila ubeđena da je to bilo Normanovo maslo.

Treba li da napomenem i da je bio genije? Da, bio je. Mogao je da uradi sve što pomisli. Kada mi je bilo osam godina odveo me je do Kanal strita, svega par ulica daleko od mesta gde sam tada živeo u Tribeki, samo da mi pokaže kako je u stanju da kupi kompjuterske komponente i od njih za jedno popodne sastavi mašinu koja radi. I uspeo je.

Iako je krajem osamdesetih još uvek živeo sa bakom mada mu je bilo 28 godina, Norman je polako dovodio sebe u red: smršao je, imao je devojku, a i smislio je sebi neku vrstu karijere u vezi sa kompjuterima. Ili bolje reći „kompjuterskim mrežama", kako su tada najavljivali ono što će se kasnije pretvoriti u internet. A i ozbiljno se bavio ronjenjem. Imao je običaj da spava pod vodom, u punoj kadi, sa sve opremom na sebi. Ponekad bi iznajmio brod, odvezao se do neke potopljene olupine i fotografisao.

Na dan kada se desila nesreća trebalo je da se izveze u iznajmljenom brodu, ali baka mu je branila da ide – uvek je prigovarala da je to nešto skupo – pa mu je nešto sipala u piće. Ili barem ja tako mislim. Tog jutra je Normanu ozbiljno pozlilo. Učinilo mu se da je možda bolestan, ali ga je njegov partner ipak ubedio da treba da krenu. Kad su zaronili, ispostavilo se da Normanova oprema nije bila pravilno podešena. Možda je po sredi bio samo običan kvar, ili se sve odigralo njegovom krivicom – ipak ju je sam napravio (već sam rekao da je bio genije). Njegov partner je izronio sam, umesto da podeli bocu kiseonika sa Normanom onako kako se to radi kad dvojica plivaju do površine. Ni dan danas ne znamo zašto je Norman ostao dole. Možda mu se učinilo da za izranjanje u uslovima „kontrolisane opasnosti", što znači da ronilac sve vreme samo ispušta vazduh, neće biti dovoljno kiseonika. Ili se možda zapetljao negde unutar olupine podmornice koju su on i njegov partner razgledali. Ili ga je možda toliko obuzela panika da nije uspeo da se spase. Postoje neke zastavice koje ronioci mogu da ispale na površinu da bi pozvali u pomoć spasioca, koji opet treba da je već na palubi, spreman za akciju. A Norman jeste upotrebio zastavicu. Ali cela priča se ipak dešava na Lung Islundu, gde se niko tako strogo ne pridržava pravila da spasilac čeka na palubi, tako da se Norman udavio, gledajući tu jebenu zastavicu kako leprša.

Potom je moja žena imala spontani pobačaj. Tu je već sve bilo nekako čudno. Možda „čudno" i nije prava reč, ali ja sam na to potpuno zaboravio sve dok nisam doneo odluku da napišem ovu pripovest. Zbog toga sam pregledao neke stare beleške. Kada smo obznanili da mi je žena u drugom stanju, baka je potpuno odlepila. Govorila nam je da su to samo još jedna gladna usta koja treba prehraniti i da to nećemo moći sebi da priuštimo. Posetili smo je uoči samog pobačaja i mada je moja žena znala da ne sme ni da okusi bakinu hranu, svakome može da se desi da pogreši. I šta da vam pričam… Bio je to isuviše pozan stadijum trudnoće za spontani. A i redosled događaja se nekako uklapao. Ali nije isključeno da je po sredi bila puka slučajnost.

Nešto kasnije smo zaista i dobili dete pa nam je baka došla u posetu da to zajedno proslavimo. Donela je i poklon za bebu – bile su to hirurške makaze – oštre, šiljate i ne baš male hirurške makaze. Drugom prilikom donela nam je cveklu. Pitao sam je: „Bako, zašto si kupila 15 konzervi cvekle?". Spremila je recepte, te ovo sa cveklom te ono od cvekle, te šta ti ja znam, a mnogi od tih recepata pominjali su i suncokretovo seme. Bila je neverovatno ponosna na jedan izum: sladoled od cvekle i suncokretovog semena. Govorila nam je da mu po pitanju blagotvornog dejstva na organizam nema ravnog. Možete i sami da proverite. Ja jesam. Ukucao sam u pretraživaču „cvekla iz konzerve i seme suncokreta". Gugl mi je ispljunuo odgovor: „Proizvod po hitnom postupku povući iz upotrebe". Sve što nam je donosila trebalo je ukloniti sa rafova.

Ponekad mi se desi da pričajući o ovim stvarima steknem utisak kako ljudi veruju da je trebalo da nešto preduzmem. Vidite, u psihološkom smislu, nije bio nimalo lak zadatak povezati sve ovo u jednu celinu, a kao dete, ja nisam shvatao šta se oko mene dešava. Pre nego što bi me ušuškala u krevet, baka bi mi ponekad dala da popijem toplu čokoladu koja je bila sva gusta i fina. A kada bih se probudio, shvatio bih da je prošlo 24, a nekad čak i 72 sata. Tri ili četiri puta smo u sred noći odjurili u bolnicu jer sam dobijao napade gušenja. Međutim, sve ovo sam povezao tek pošto sam prebacio tridesetu. Tek tada mi je puklo pred očima da spavati po tri dana nije ni normalno ni zdravo, kao i da su se pomenuti napadi gušenja koje sam dobijao u sred noći javljali samo kada bih boravio kod bake.

A i kada sam konačno shvatio, šta je to trebalo da uradim? Kada je umro Džo, poslednji bakin dečko, otišao sam u policiju i rekao im da mislim kako je baka u to umešana. Rekli su mi doslovce: „A šta bi ti hteo da uradimo po tom pitanju?"

I evo sada ponovo imam utisak da treba da me bude briga. Da ova priča zaslužuje pravi kraj. Ili ću da očistim svoju prošlost, oprostim joj i tako dosegnem neki viši nivo svesti, ili ću da pronađem dokaze za sve što je radila tokom svih ovih godina i jednom za svagda je raskrinkam pred zakonom. Oduvek sam planirao da joj pretražim kuću poslednji put, ali kuće sada više nema. Ni tela pokojnika više niko neće da ekshumira, a baka više ne zna ni gde je, a kamoli šta je nekad radila. Drugim rečima, od nekog velikog finala nema ništa. I dok sam tako sedeo i slušao baku kako peva sa mojom decom – nisam baš plakao, mada jesam bio blizu suza – shvatio sam da me nije briga zbog svega što se desilo, kao i što nikog drugog nije briga, da toga ima samo kod policajaca u „Istražiteljima iz Majamija" i kod doktora u „Urgentnom centru" i kod nabildovanih marinaca po filmovima.

Nedavno sam razgovarao sa jednim prijateljem kojem sam već sve ispričao o baki. On je više onako uzgred napomenuo da je ona mogla i slučajno da me ubije, što me je iznenadilo. Nije tačno, rekao sam mu.

„Ali zar nisi sam rekao da si imao napade gušenja? Zar te nisu vozili u bolnicu u sred noći? Ona nije htela da te povredi, već da ti pomogne, ali je mogla da te povredi."

„To je, po svemu sudeći, istina", rekao sam i lagano klimnuo glavom u neverici, jer me baka nikada ne bi povredila. Između nas dvoje postojala je neka kosmička veza.