Prošlog leta sam na Soho Skveru imao momenat iz Damaska. Pogled mi je lutao po isprepletanim telima parova koji su se ljubili na travnjaku, periferni vid mi je smekšao kada sam video gomilu opuštenih, srećnih gej muškaraca, i srce mi je zalupalo, dok mi je duša potonula. Zašto? Zato što sam gej muškarac u kasnim dvadesetim godinama koji nikada nije imao nikakav intiman odnos. Ne govorim samo o karanju. Nikada nisam ni stegao ruku nekom čoveku. Ja sam kompletna devica.
Imam promenljiva raspoloženja kada je u pitanju moja situacija. Ima trenutaka kada pomislim, baš me briga, umreću srećan kao devica, i naći ću ispunjenje na neki drugi način. Ali u drugim trenucima me osnovna, primalna potreba za ljudskom intimnošću dovodi do suza.
Očigledno, sve je to posledica nedostatka samopouzdanja. Posledica straha. Potičem iz veoma konzervativne indijske porodice gde se o odnosima – a kamoli o seksualnosti – retko razgovara. Sećam se kada sam kao mali gledao televiziju, i kada su moji roditelji hitro menjali kanal kada bi se na ekranu pojavilo dvoje ljudi u sasvim bezopasnom činu intimnosti, na primer, kada bi se ljubili ili imali poglede pune čežnje, koji bi mogli da dovedu do poljupca. Kada bi to bio gej poljubac, gromoglasno bi izrazili svoje gađenje.
Šta to čini mladom čoveku koji zna da je gej i koji je lišen bilo kakve vizuelne reference, ili bilo kakvog razgovora? Kako se on oseća, kako razmišlja? U mom slučaju, to je ubilo i poslednju trunku ionako krhkog samopouzdanja. To te navede da pomisliš da je seksualna aktivnost rezervisana za heteroseksualni brak. Zbog toga pobegneš iz londonskog predgrađa što je moguće pre.
Izobilje Londona me je oslobodilo. Našao sam svoje mesto na gej sceni, i godinama sam bio zaslepljen. Ali vremenom sam postao blaziran zbog površnosti svega toga. Opsednutost izgledom, sektašenje, i raznorazni tračevi o zloupotrebi nezakonitih supstanci su scenu učinili klaustrofobičnom. A i moj štreberski azijski imidž uglavnom privlači mnogo starije, bele i obično sirove tipove. Dobro. Ali kada sam na grindr-u počeo da dobijam koordinate adresa za seks na brzaka jer „dečko nije kod kuće", bilo mi je dosta svega.
Da, aplikacije za spajanje tome i služe, ali takva nonšalacija me je zaista demoralisala. Ideja intimnosti postala mi je još više strana.
Šta da radi mlad čovek kada zna da je gej, i koji je lišen bilo kakve vizuelne reference, ili bilo kakvog razgovora? Kako se on oseća, kako razmišlja?
Tokom godina odrastanja, kada je ideja o seksu sa muškarcem iznenada postala zamisliva stvarnost, ja sam počeo da umirem od straha da ću se zaraziti nekom polnom bolešću. Strah od toga da ću se zaraziti klamidijom, gonorejom ili HIV-om me je paralisao. Ali nisam imao nikakvog pojma o svemu tome. Nisam imao nikakvo obrazovanje o rizicima gej seksa, niti sam, što je još važnije, znao kako da ga praktikujem i bezbedno uživam u njemu. Znao sam šta u šta treba da uđe i fantazirao sam o tome, ali bez ikakvih informacija iz škole (toliko bih voleo da sam tamo naučio neke osnove), na televiziji, od prijatelja, ili ne daj bože, od roditelja. Bio sam u mraku, suviše uplašen da se zagledam u njega, ili da nekog pitam, iz straha da ću ispasti glup. Mada sam tu i tamo ispadao glup.
Jednom mi je izašao neki osip koji svrbi, i brže-bolje sam otišao u jednu seksualnu kliniku u Sohou, ubeđen da sam nekako zakačio HIV, uprkos tome što nikada nisam imao seks. Medicinska sestra je sigurno mislila da sam lud kada me je uveravala da seksualno neaktivni ljudi veoma teško mogu da dobiju bilo koju polno prenosivu bolest. Otišao sam sa klinike osećajući se kao idiot i sramotno neuko.
Moj strah od seksa i potencijalne bolesti koja bi ga pratila me je naveo na samoobmanu. Uzdržavao sam se od eksperimentisanja sa nonšalantnim susretima iz straha da bih mogao da ugrozim svoje zdravlje, ali sam dozvolio da moj strah toliko uzme maha da sam počeo da pomišljam da sam zakačio nešto samo zato što sam bio blizu drugih gej muškaraca u baru ili klubu. Ako vama ovo zvuči nenormalno, verujte mi, još nenormalnije izgleda pisati o tome.
Ali što više razmišljam o tome, sve više shvatam da ne želim usputni seks. Kao i dalje mladi gej muškarac koji živi u Londonu, od mene se očekuje da ga želim. Ali ja pored sebe u krevetu želim onog pravog. Da, ideja „onog pravog" je sasvim subjektivna. Niko nije onaj „pravi". Na „onom pravom" se radi zajedno s nekim, ako je osećaj dobar. Ali kada je vaša ideja veze i romanse tokom odrastanja uglavnom dolazila iz Diznijevih filmova, to vam nije dobra početna pozicija. Kada je trebalo da shvatim svoju seksualnu sklonost, nisam imao ništa. Nisam imao nikakve referentne tačke, osim onih u svojim mislima. Nisam imao televizor u sobi. Ni ajfon. Ni internet. Ni pornografiju.
Naravno, kasnije sam otkrio gej porniće, ali zbog tih blistavih zgodnih tela mi je izgledalo da mi je seks još nepristupačniji. Da, bilo je uzbudljivo gledati kako živi ljudi izvode ono što sam toliko dugo zamišljao, ali to je stvorilo toliko nerealne preference, da je ideja seksa postala još strašnija. U osnovi, moja žudnja i strah od seksa su jednako žestoki. Vremenom sam prihvatio činjenicu da sam dozvolio da nerealna očekivanja eskaliraju do tačke kada bi samo „Gospodin savršeni" mogao da prođe. Ali naravno, „Gospodin savršeni" je zabluda, konstrukcija koju sam stvorio u pokušaju da zauzdam strah, ili da bih imao izgovor za to što sam još uvek devica u ovako, imam osećaj, poznom dobu.
Ipak se nadam. Kako vreme prolazi i kako sve više shvatam kako je došlo do ovde, u stanju sam da razumem svoje strahove i dozvolim da mi na pamet padne ideja o scenariju koji nije sasvim savršen. Imam vere da stvari mogu da se promene, i da će, uz nekog strpljivog, moj gubitak nevinosti biti mnogo manje značajan. Da ću biti u stanju da uživam u srećnom i ispunjavajućem seksualnom životu.
Samo se nadam i molim da će dečaci (i devojčice) poput mene, koji odrastaju u porodicama kao što je moja, imati priliku da u školama steknu veću svest i obrazovanje o gej seksu i vezama. Jer garantujem vam, bez toga, biće mnogo zastrašenih, neukih LGBT ljudi, naročito pripadnika etničkih manjina, koji će završiti kao ja: biće sigurni šta žele, ali i zastrašeni od onoga što to podrazumeva. Nebitno je koliko tehnologija napreduje, potreban nam je razgovor sa ljudima o stvarima koje se tiču ljudi. Ja sam hodajući primer toga.