Tikvice su pretile da ugroze i reputaciju i zaradu. Pošto smo čitavo prepodne proveli sakupljajući povrće na jednom malom organskom gazdinstvu u Ajovi, sve smo lepo spakovali i spremili za prodaju.„Pojma vi nemate koliko je teško ne zajebavati se svaki put kad u poljoprivednom časopisu pročitamo kako kupcima treba da turamo tikvice", Bob nam govori još malo pa ljutito.Ali se ipak uzdržao. Nikad se ne zna ko bi mogao da se naljuti.
Reklame
Ajova može da se pohvali zemljom koja je među najplodnijima na svetu i na kojoj je najčešće uzgajaju nepregledna jutra homogenih i genetski modifikovanih kukuruza i soje. Od njih se pravi stočna hrana, kukuruzni sirup bogat fruktozom i delimično hidrogenizovano sojino ulje. Na ovo malo organskog zemljišta koje je preostalo ne uzgaja se kukuruz, ali zato uspeva na desetine vrsta povrća i ništa manje viceva o đokama.I tako smo ceo taj dan baratali krastavcima. A ko više voli da su oštriji, može da prođe i šargarepa. Ili rotkvica da malo ljutne. A tek plavi patlidžan, za sve koji cene debljinu.Otkud takva neotesanost? Možda otud što je polovina proizvoda falusnog oblika, dok ona druga polovina liči na muda. A kakvi su to tek proizvodi! Tu vlada neopisiva raznovrsnost domaćeg paradajza svih boja i veličina. Zlatnožuti čeri paradajz je najbolji, što dokazuje da nije sve u veličini. Pa su onda tu grašak i praziluk, naravno, da premoste jaz između određenih delova tela i njihovih funkcija. Eto o čemu sve može da se razmišlja dok se intimno rukuje cveklom i sa nje nežno spira blato u prostoriji za preradu.Možda je do toga došlo tako što smo zamišljali da se sve te biljke međusobno seksaju, na neki sebi svojstven način, iz čega nastaje voće i povrće koje onda mi jedemo. Uzmimo, na primer, kukuruzne orgije. Stabljika kukuruza izlaže svoje muške delove na uvid svetu preko kite koji stoji uspravna na vrhu biljke. Te kite oslobađaju polenov prah koji onda, ako ima sreće, pada na one svilenkaste žeske cvetove koji štrče ispod listova kukuruza, svojom toplotom se probija unutra i tako se stvara seme. Ali kao i kod sukobljenih ljudskih vrsta, i ovde postoji reproduktivna konkurencija. Naš mali zasad kukuruza probao je, najverovatnije uzaludno, da se odupre razornom efektu genetski modifikovanog polena Monsanto kukuruza koji je vetar donosio sa okolnih imanja.
Reklame
Možda tu perverznu atmosferu stvaraju grla stoke koja vršljaju okolo i neprestano seru, pišaju i pare se. Ona nas podsećaju na osnovne životne funkcije: prehrani se, oslobodi se viškova, produži vrstu. Uzmimo za primer kravlje prioritete: one su presrećne kad mogu po ceo dan samo da traže najnežniju i najsočniju travu i detelinu. Njih ne muči ni situacija u svetu, ni politika, baš je njih briga za sve. Sve dok ima malo soli da se lizne i da tu i tamo naskoči neki bik, imaćemo srećne krave.Na nama je stoga da se postaramo da one ispune te svoje osnovne potrebe – premeštamo ih na sveže livade i dosipamo im vodu pošto su staru prosule žureći da se napiju. Kada im ponestane hrane, daju nam do znanja rikom i mukanjem. Kad god se otvori kapija koja vodi na novu livadu, prvo pojure telad i malo zaplešu, skaču u vazduh i lupkaju nožicama. To što onda pojedu se pretvara u govna i svaki seljak se s puno prava stara o tome da mu stoka ima zdravu stolicu – ako pusti krave u polje sa previše lucerke, guzice im od toga prorade ko vodeni top, da citiramo Boba.
Ovaj posao podrazumeva veoma prisno petljanje oko najintimnijih delova životinjske anatomije i telesnih tečnosti, kao recimo, škopljenje prasića. Nikad se nisam osećao tako blizak majci prirodi kao kad sam pao na dupe u gomilu blata i svinjskih govana u pokušaju da zgrabim jedno svinjče koje mi je protrčalo kroz noge. Nije taj znao od čega beži, ali ga je instinkt dobro služio. Na nesreću po njegove ambicije o budućem razmnožavanju, svinje misle stomakom tako da je malo kukuruza bilo dovoljno da ga namamim nazad.
Reklame
A tu su i kokoške, koje bukvalno seru tamo gde jedu. Ništa ne može da se poredi sa tim kad posude u kojima im se nalazi hrana i voda svaki dan treba čistiti od govana dok petao kreće u masovno silovanje po kokošinjcu. Jedi, seri, jebi.Sa druge strane, imamo i ovnove koju se tuku glavama da bi odlučili ko će da se pari sa ovcama. Kad se ovnu digne on im utrpa kitu koja liči na karmin. Prema nekim predanjima, ponekad se dešava da ovnovi kod usamljenih čobana probude želju za zdravom konkurencijom. „Nije to, majke mi, samo sam pomagao onoj ovci da se popne preko ograde."
Šalu na stranu, upravljanje imanjem je strahovito težak posao. Ne samo što se treba boriti protiv korova, štetočina i bolesti, već svako povrće zahteva sasvim specifičan način na koji se zaliva, plevi, kada se sadi i koliko dana se čeka do žetve. Moramo da vodimo računa o svakoj setvi da bi nam plod bio ovako raznovrstan. A da ne pominjem što životinje na dan ili dva treba da premeštamo na novu ispašu. Da bi u ovom poslu sve teklo kako treba, čovek stvarno mora da bude neka vrsta perverznog genijalca.Evo, recimo, tu je Sem koji treba da zarije šiljak na traktoru u okruglu balu pa joj nežno prilazi, kao da sa njom flertuje dok upravlja metalni vrh pravo u centar i onda ga lagano gura unutra. On sam ponosno tvrdi da „to najviše liči na seks, a da zapravo nije".Presudite sami – da li je to pamet ili prostakluk? Možda jesmo bolesni umom, ali takav nam je posao. Na farmi se sve vrti oko najosnovnijih životnih funkcija i psiholoških potreba koje čovek može da ima: vučemo se po blatu, sadimo i gajimo hranu za ljude i životinje. Govna tih istih životinja pomažu da se uzgaja još hrane. Da ne zaboravim, sve te krave, ovce i svinje na kraju će i same završiti u našim stomacima. U obliku kobasice, ako budemo imali sreće.Da li smo mi nezreli ili su svi drugi uštogljeni jer su previše daleko od ovako sirovog života da bi mogli da shvate da je sve ovo kao jedan sočan vic? Gde se to ljudskost bolje vidi nego u krkanju i karanju?Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
