Ni samog sebe ne bih kresnuo: moj život kao gej muškarca sa invaliditetom

Ovaj članak je preuzet sa Broadly

Pored toga što imam cerebralnu paralizu – to je grupa poremećaja koji utiču na sposobnost kretanja i održavanja ravnoteže i držanja – ja sam i gej. Ova kombinacija mi često deluje kao smrtna presuda za mene, mučenika.

Imam 23 godine i momak sa kojim se zabavljam učtivo pokušava da mi stavi penis u dupe. Tri je popodne, i mokar sam od znoja; prilično je fino. Dečko koji pokušava da me jebe je takođe prilično fin (a i seksi), ali nema šanse.

Njegov penis je sve bliži otvoru. Da li stvarno ovo radim? Prošlo je toliko dugo vremena.

A onda, baš kada sam osetio mali tračak zadovoljstva, rešio sam da prekinem radnju.

Dečko je razumeo, ili se barem pretvarao da razume, i nas dvojica smo se vucarali još par meseci. Nikada više nije pokušao da me kresne. Mene je obuzelo olakšanje.

To se događalo pre šest godina. Od svoje 18 do 28 godine, ni sa kim nisam spavao. Sve u svemu, izdržao sam deset godina bez analnog seksa, a toliko dugo se prikazivala serija „Prijatelji", na primer. Ponekad gledam fotografije na kojima imam 22, 23 ili 24 godine, i užasno se naljutim na sebe u tom periodu. Tako si mlad i svež, pomislim. Trebalo bi da se karaš koliko god možeš. Bez razloga si imao mišiće! Protraćio sam rane dvadesete, pijan i tužan, i mislio sam da ne zaslužujem da se jebem. Ja imam cerebralnu paralizu – to je grupa poremećaja koji utiču na sposobnost kretanja i održavanja ravnoteže i držanja – i jebeni sam gej. Ova kombinacija može da deluje kao smrtna presuda za ljubavni život.

Za svoj defetistički stav delimično krivim seriju „Queer As Folk". Kada sam jednog dana naleteo na DVD sa tom serijom u „Blokbaster videu", odgledao sam celu prvu sezonu brže nego što je Brajan Kini razmenio sve mušterije „Babilona". Imao sam 12 godina, bio sam na vrhuncu puberteta i napaljenosti, i gej seks izvan konteksta pornografije je bio uzbudljivo otkrovenje, ali kao što sam kasnije otkrio, to me je takođe i sjebalo. „Queer As Folk" je prikazivao jedan površni svet, u kome sociopate sa dobrim dupetima 24 sata dnevno upražnjavaju neverovatan seks, dok pametni, predivni gejevi stoje sa strane (glumci koji su igrali pametne, predivne momke su svi sjajno izgledali goli, pa mi još uvek nije jasno kako nisu uspevali da povale nekoga). Poruka ove serije o važnosti fizičkog savršenstva je bila glasna i jasna. Kada bih po stoti put video nečije pločice na stomaku, pogledao bih sopstveno telo, koje je bilo bez definicije i u ožiljcima od brojnih operacija. Pomislio bih, „dušo, najebao si". I to ne u bukvalnom smislu.

Voleo bih da mogu da kažem da „Queer As Folk" laže. Voleo bih da mogu da kažem da je gej svet predusretljiv – a nije kao ona čudovišta sa đubrišta na „Showtime" – ali u velikoj meri nije. Gej muškarci se ponašaju elitistički i kritički baš kao što sam se i pribojavao. Imati lepo telo znači sve. Svoje dvadesete godine sam proveo u tri velike metropole prepune zgodnih ljudi, što mi nije uvećalo šanse. Možda bih u Kentakiju spavao s nekim, ali u gradu kao što je Njujork, koji privlači najzgodnije ljude u Americi, ja sam bio gej Grendel.

Imao sam mnoge neuzvraćene simpatije. Toliko puta su me bez pardona odbili. Sećam se kada sam jednom sa 13 godina sa jednim atraktivnim drugom stajao u redu na ulazu u jedan gej klub. Prišao nam je neki tip, odmerio mog zgodnog drugara i rekao, „Majku mu, baš si seksi". Onda se okrenuo ka meni, počešao nos i rekao, „Ti ličiš na Harija Potera".

Pogledajte VICE dokumentarac o toma kako izgleda biti mlad i gej u Putinovoj Rusiji:

Njegovo spuštanje me je zabolelo, ali navikao sam da mi se ljudi rugaju. Nekoliko meseci ranije, pokušao sam da smuvam jednog dečka, ali on je tvrdio da ne može da me poljubi zato što ima lajmsku bolest. Kada sam imao 24 godine, moja najbolja drugarica i ja smo u Palm Springsu gluvarili sa nekim tipom koji mi se dopadao. Kada smo se rastali, poslao sam mu poruku, „Mislim da mi se dopadaš". Njegov odgovor je bio: „Ja mislim da mi se dopada tvoja najbolja drugarica Kejti. Najbolja je". Dve godine ranije, pokušao sam na svom kućnom pragu da poljubim jednog slatkog Šveđanina, a on je bukvalno stavio ruku preko usta.

Naravno, nisu me uvek odbijali. I ja bih se ponekad pijan smuvao s nekim, i tu i tamo sam se zabavljao sa par momaka, ali uvek sam prekidao pre nego što bi postalo suviše ozbiljno. Ostao sam u celibatu delom i zbog toga što niko fenomenalan nije hteo da se kara sa mnom, ali i zbog toga što sam imao veliki problem s intimnošću. To je bio đavolji krug. Žudeo sam za fizičkom pažnjom, ali čim bi me neki tip dodirnuo, ja bih odlepio i osetio se nedostojnim. Gej momak sa invaliditetom nema neverovatan seks, pomislio bih. Gej momak sa invaliditetom nema emotivne veze.

Ko je mogao da me krivi što sam se tako osećao? Dok sam odrastao, slike gej momaka su mi govorile da sam najgori mogući kandidat za homoseksualnost. Nisam poznavao nijednog drugog geja sa invaliditetom. Na televiziji nikada nisam video nesavršenog geja. Nikada nisam video nekoga sa invaliditetom, osim tipa iz „Brejking beda" – bio sam isuviše mali da bih čuo za Geri Džuel. Kada ne vidiš nijednu verziju sebe, naučiš da veruješ da nisi bitan. Da si nekako suštinski pogrešan.

Trebalo mi je jebeno mnogo vremena da steknem samopouzdanje da počnem da startujem tipove koji mi se dopadaju. Neprekidno sam morao sebi da govorim, „ZASLUŽUJEŠ KITU U SVOM DUPETU", sve dok nisam poverovao u to. Kada sam poverovao, našao sam dečka i sve je bilo prilično šik, ali ni u kom slučaju nisam „izlečen". Tokom prošle godine sam izgubio 15 kila i postao sam opsednut teretanom. Duboko u sebi, mislim da želim da postanem zgodni gej na Instagramu i da dozvolim da me momci objektivizuju. Naravno, imam sjajnu vezu i konačno redovno upražnjavam seks, ali i dalje želim da postavljam selfije na kojima sam go do pola i da mi neki slučajni neznanac na internetu kaže da želi da mi svrši po faci.

Mogao bih da steknem najbolju formu u životu, ali i tada bih se osećao neadekvatno. Mogao bih da imam trbušnjake kada bih se okanuo „margarita", mogao bih da imam savršeno dupe kada bih radio više čučnjeva, ali zauvek ću ćopati i imati ožiljke. Prošao sam veliki put kada je u pitanju prihvatanje invaliditeta – pre godinu dana, ne bih čak ni pomenuo cerebralnu paralizu naglas – ali jednim delom i dalje želim da pobedim cerebralnu paralizu, i izbrišem je malo po malo, svaki put kada radim kardio vežbe. Ali što više pričam o svom invaliditetu, osećam se manje stigmatizovano – tako može da dođe do prave promene. Ako pružimo pažnju gej muškarcima sa invaliditetom, možemo da skinemo stigmu i onda im više neće biti neprijatno.

Mislim da će gej momci uvek biti površni i želeti da pojebu nekog ko ima izvajano telo, ali ja bih bio srećan kada bi gejevi normalnog izgleda dobijali više pažnje i kada bismo istraživali različite prikaze gej života. Jer dušo, znaš šta? Ne želim ikada više da uključim TV i vidim nekoga kao što je Džonatan Grof kako se pretvara da ga je sramota da skine majicu. To jednostavno nije ispravno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu