VICE sa ženama izbeglicama u Beogradu: one su hrabre i ne plaču

U ovom trenutku, jedna od 122 osobe na svetu je izbeglica. Da izbeglice čine ukupno stanovništvo neke zemlje, bila bi to dvadesetčetvrta najveća zemlja na svetu. Od kada se vodi statistika o prisilnim kretanjima ljudi nikada veći broj ljudi nije izbegao iz svojih zemalja nego u poslednje dve godine. Žene čine skoro polovinu od 59.5 miliona raseljenih širom sveta.

Statistika kaže da je za prvih nedelju dana septembra, kroz Srbiju prošlo 7,700 izbeglica sa Bliskog istoka, a 40 odsto njih su žene i deca . U Beogradu je, prema poslednjim podacima Centra za pomoć tražiocima azila, rođeno deset beba u azilu.

Sofija Manjak je volonterka Info centra za azil i studentkinja medicine. Posao je da po parku prepozna žene kojima je potrebna medicinska pomoć i odvede ih do lekarske ekipe u parku.

- Jedna od trudnih žena sa kojom sam razgovarala i nudila joj zdravstvenu pomoć mi je rekla da joj termin za tri nedelje. Predlagala sam joj da vidi doktora, ali je odbila. Nije htela da propusti prevoz koji je imala i nastavila je ka Mađarskoj - kaže Sofija.

Dok su temperature u Beogradu još uvek bile oko trideset stepeni, na jedinoj česmi u parku kod autobuske stanice bila je gužva, prao se veš. Za veliki broj izbeglica sa Bliskog istoka koji su pre mesec dana ili više krenuli iz Sirije, Avganistana i Iraka, ovo je prva čista garderoba koju će obući još od pranja u morima u Grčkoj.

Fotografije: Lazara Marinković

Onda je pala kiša i podsetila nas da stiže jesen. Dok je izgradnja prihvatnog centra u Beogradu tek u najavi , građani su se, u noći kada je temperatura pala za desetak stepeni, samoorganizovali i automobilima skupljali toplu odeću i dovozili je u park.

U pola deset ujutru, kada se otvara improvizovani centar za pomoć izbeglicama u Mostarskoj ulici, dan nakon prvog pravog jesenjeg dana u kome kiša nije prestala da pada, pred kapijom čeka desetak žena. Ovde ih svakoga dana čeka čista odeća, hrana i higijenski pribori.

Nur, Hamsa, Aja i Maja

Nur je iz Sirije pre skoro mesec dana krenula sama sa troje dece ka Nemačkoj. Nakon razvoda. Ide kod brata od tetke, koji će se starati o njoj i ćerkama Hamsi, Aji i Maji dok ne dobiju vize.

Drži dve velike kese sa novom odećom u rukama. Ne želi da sedne, devojčice je drže za ruke i kaput, ne sviđa im se što Nur priča sa nekim. Pokazujemo joj igraonicu u uglu i tek kad je poslala devojčice da se druže sa volonterima, spušta kese na pod.

Sigurna je da će u Nemačkoj dobiti 300 evra mesečno za svaku od devojčica. Nemački ne zna, ali naučiće, kaže.

- Ne znam, ništa više nije bitno. Samo da njima bude dobro. Najteže je brinuti o njima. Svuda je bilo problema sa policijom, a ja ne želim da moja deca u tome učestvuju i to sve vide. I najviše se bojim da se deca ne razbole. Ali one će izaći iz svega ovoga jače.

Srbija je prva zemlja u kojoj ih je neko dočekao i obezbedio bar malo pomoći, ponavlja nekoliko puta. Puta kroz Tursku, Grčku i Makedoniju ne želi da se seća. To je sada prošlo, i očekuje da još te večeri krene ka Mađarskoj.

Nije joj teško da putuje sama sa devojčicama.

- Pomažu mi moji Sirijci. Koliko god vam čudno zvučalo, odmorila sam se na ovom putovanju bez muža. Ne nedostaje mi ni najmanje. Za sebe ne želim ništa, nisam išla na univerzitet i nisam se školovala, ali za svoju decu želim sve.

Pre nego što je Mađarska odlučila da za izbeglice zatvori granicu sa Srbijom, predsednik Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu Zoran Stanković rekao je da se očekuje dolazak više od 20 hiljada izbeglica u Srbiju. Među njima je svakako veliko broj žena, dece i trudnica.

Strahuje se da sa povećanjem broja ljudi koji će prolaziti kroz Srbiju, volonteri neformalnih i nevladinih organizacija više neće biti dovoljni za pružanje makar najosnovnije pomoći.

Improvizovani centar za pomoć izbeglicama

Jagoda Trgo-Grujić volontira u improvizovanom centru već skoro tri nedelje. Deli pakete sa higijenskim priborom.

- Zanimljivo je da mnoge od žena odbijaju higijenske uloške jer su trudne. Uvek im nudimo i to uz paket, ali veliki broj samo odmahne glavom i pokazuje na stomak - kaže Jagoda.

Od osamdesetak ljudi koji se dnevno obrate za pomoć lekarskom timu Doktora bez granica u parku kod Ekonomskog fakulteta, samo 20 odsto su žene. Lekari kažu da je muškarcima lakše da se kreću, dok su žene obično sa stvarima i decom. Žene se najteže nose sa ginekološkim problemima.

- Postoje obavezni pregledi koje, na primer, trudnice moraju da prođu, a ove žene to obično nemaju. Niti bilo kakvu zaštitu. Žena sama odlučuje o svojim prioritetima u hodu, zna kada joj je termin, verovatno izračunaju da li imaju vremena da krenu dalje ili ne - kaže doktor Vladimir Ranković.

Za najveći broj žena izbeglica, Srbija je samo usputna stanica, a za lekarsku pomoć u bolnicama i domovima zdravlja potrebna je potvrda o nameri traženja azila u Srbiji, što skoro nikome nije cilj.

Farida sa trogodišnjom ćerkom

Ferdina je sa mužem i ćerkom Rehenom tek stigla u Beograd. Vodi nas do šatora negde na sredini parka. Za minut se oko nas okupilo desetak ljudi - Ferdina i muž nisu sami, stigli su do Beograda sa još jednim bračnim parom i dvojicom prijatelja. Deluju umorno, ali raspoloženo.

- Najteže je bilo preži iransku granicu. Dvanaest dana smo tu proveli, sa detetom. dok su ubijali su ljudi. Ne želiš da tvoje dete to vidi - kaže.

Stvari se suše na šatoru. Ovo je prvi put da je oprala Reheninu odeću u poslednje dve nedelje. Prašak koji ima sa sobom u maloj plastičnoj kesi je dobila od ljudi iz šatora pored.

- Pomažemo se međusobno, uvek se nađe neko da da hranu za bebu ili piće. Garderoba se opere, to nije problem - priča Ferida, a njen muž prevodi na engleski.

Nada se da iz Beogradu mogu da krenu još večeras. Idu u Nemačku.

- Idem u novi život, ne znam. Samo idemo. Želim da uskočim u nov život. Da školujem decu. Pre rata smo živeli kao vi. Da sam htela, mogla sam da budem novinarka. Sada to želim za svoju decu.

Pitamo ih da li im nešto treba od hrane ili za put. Ne treba ništa. Kažu, snašli su se.

Park kod Ekonomskog fakulteta

- Žene sa Bliskog istoka su navikle na teške uslove života, preživele su rat i zbog svega toga očvrsle. Oni su emotivan i, pre svega, veseo narod: muškarci su ti koji su pre svih zadržali veselost - kaže doktor Vladimir koji sa Doktorima bez granica u parku provodi osam sati svakoga dana.

Poslednji izveštaj o mentalnom zdravlju izbeglica UNHCR-a posebno ističe važnost psihološkog rada sa ženama i decom pošto dospeju na sigurno tlo i poziva zemlje EU da ozbiljno uzmu u razmatranje ovu preporuku. Većina žena i dece na putu razvije posttraumatski stresni poremećaj, anksioznost i napade panike.

Elina sa majkom i bratom ide u Švedsku. Najdraža stvar koju je ponela iz Iraka su fotografije.

- Nije bilo tu pakovanja. Sve je uništeno sem fotografija. Cela kuća.

Ima 16 godina i putuje već skoro mesec dana.

- Najteže je bilo spavanje na ulici - kaže.

Elina ne zna da li i šta želi da studira kad stigne u Švedsku.

- Znam da želim da naučim jezik - kaže.

Elina

Od kad je na putu, kad ima hrane i vode, najpotrebniji joj je Fejsbuk. Tako zna kako su joj prijatelji koji su ostali u Bagdadu.

- Stalno sam u kontaktu sa prijateljima iz škole, ali to postaje sve ređe i ređe, jer su svi oni krenuli nekuda. Samo mi je jedna drugarica ostala u Iraku. Preći more je bilo najteže. I nadam se da će svi negde stići.

Helena u Mostarskoj volontira već dve nedelje, kada je stigla u Beograd iz Nemačke.

- Za dve nedelje, nikada nisam videla ženu da plače. Dobro je videti koliko su ljudi jaki i da nisu neke jadne duše, već borci koji su doneli odluku da urade nešto od svojih života - kaže Helena.

Kopra putuje sa Ferdinom. Njena ćerka, Samal, napunila je 3 godine .

- Najteže mi je bilo kad sam u planini na iranskoj granici izgubila hranu za Samal koju sam nosila sa sobom. Onda sam povredila nogu i više nisam mogla da je nosim - kaže.

Kopra

Nosiljke za bebe su još jedna nevidljiva, preko potrebna stvar. Prošle nedelje, neformalno udruženje žena Udružene podelilo je ženama u parku tridesetak nosiljki za bebe.

- Pomislile da treba pomoći ženama koje nose decu u naručju, da im makar malo olakšano ostatak puta. Pozvale smo sve koji imaju, a ne koriste, da nam pošalju bilo kakve nosiljke i marame. Mi ih sakupljamo, ako je potrebno operemo, i namestimo mamama ili tatama, tako da smo sigirne da će umeti da ih koriste dalje tokom puta - kaže Milica Čalija koja je sa tri prijateljice organizovala akciju.

Akcija sakupljanja nosiljki i dalje traje.

Hiba ima dvadeset godina, u Siriji joj je još godinu dana da postane medicinska sestra. Čula je da neko priča arapski i zamolila nas da joj pomognemo sa lekarskim nalazom njene majke koji je dobila u Makedoniji: piše da je sve u redu, ali zbog jezičke barijere ne veruje da je dobro razumela. Sumnja da ima rak.

Hiba nam šapuće i moli da prevodilac na arapskom majci pročita šta piše u nalazu - da nema izraslina i da je sve u redu. U nalazu zaista piše da je sve u redu. Majka se zahvaljuje, ali odbija da ode do lekarskog kombija u parku.

Hiba prevrže očima i zahvaljuje se.

- Nisam želela da odem iz zemlje, ali me je porodica naterala. Tamo je užasno.

Hiba kaže da je pre rata sve bilo normalno.

- Družili smo se, nisam mnogo izlazila, ali sam ipak izlazila. Slušala sam muziku. Ja obožavam muziku. Kažu da imam talenat i da znam da pevam. Pevanje mi jako nedostaje - kaže Nur dok sedimo sa njenom porodicom.

- Ako hoćete da prošetamo, otpevaću vam nešto.

Hibina porodica je na brodu kojim je došla do Grčke izgubila odeću i lične stvari. Glavno je bilo spasiti se i ne pasti u more na brodu koji je vozio mnogo više ljudi nego što je predviđeno. To je sada prošlo, jutros su stigli u Beograd. Istuširali su se i naspavali u hotelu, pre polaska za Mađarsku.

Hiba

Šetamo po parku sa Hibom i još dve devojčice koje putuju sa njom. Hiba nas vodi do drveta i moli da sednemo. Kaže nam da sačekamo da prođu muškarci koji stoje blizu nas – objašnjava nam nije dobro da devojka peva pred muškarcima, jer je ženski glas "isuviše mio."

Peva nam na arapskom i jedino što smo razumele bilo je habibi (ljubavi). Onda na engleskom. Selin Dion.

- Raskinula sam sa dečkom kad sam krenula od kuće. On je otišao u Tursku, ja sam došla ovde - kaže.

Delimo internet sa svojih telefona preko hotspota sa Hibom jer želi da nas doda na Fejsbuku. Ostavljamo uključen hotspot i kažemo joj da proveri poruke i mejl.

- Nema nikog danas, ugasi net slobodno, danas mi niko nije pisao. Sigurno putuju - kaže.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu