FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kako sam radila kao kontrolorka u beogradskom prevozu

Spektakl kreće na Zelenjaku gde se uvek zamalo desi tuča između ovih što su se nabili na vrata da uđu, bakica sa vrata koje vuku torbe na točkiće i ovih što se probijaju kroz sredinu da izađu kao da su oslobodioci Beograda.
27.6.16

Foto: Vladimir Skočajić

Tražila sam posao jako dugo, ali to nije ništa čudno za zemlju u kojoj živim. Bilo me je sramota više da sa 27 godina i dalje tražim od keve pare za pljuge, za piće, izlaske. Počela sam da se prijavljujem na bukvalno svaki oglas koji sam pronašla na internetu. Naravno, svi traže minimum pet godina iskustva. Jednom su me pozvali za rad u trafici i na razgovoru me pitali kako kao diplomirani ekonomista želim da radim na trafici. Smejala sam se, i nisu me na kraju ni tamo primili.

Reklame

A onda sam, 2011. godine, naišla na oglas za poziciju kontrolora, pogledala uslove, videla da sam prekvalifikovana, plata 25.000 dinara, kao i obično. Konkurisala sam, i eto poziva, dobih posao i kreće obuka. Za vreme obuke, kao i svaki internet frik, krećem da čitam sve moguće članke o BusPlusu, GSP-u, i sve vreme samo saznajem stvari koje me udaljavaju od ove ideje.

foto: Lazara Marinković

Dok sam istraživala novog poslodavca, trening se završio i mogla sam lagano na teren, a naravno, kao mlađa koleginica, išla sam sa iskusnijima kako bih sticala veštine. Prvi dan je bio rezervisan za periferiju, i to Borču. Došli smo na par stanica posle Pančevačkog mosta i razdvojili se u grupe. Moj mentor je bio sredovečni muškarac koji mi je sve vreme govorio: "Nista ne brini, za pet dana će te se svi plašiti!"

Išla sam sve vreme za mentorom, ljudi su se nabijali na vrata, jer će svi "izaći na sledećoj" stanici. Prvi dan je počeo zanimljivo, imali su ljudi karte, ponekog švercera smo zamolili da izađe. Nekako, valjda, prosečan radni dan u Srbiji. Razmišljala sam o raznolikosti ljudi u drugim krajevima grada, pitala se da li su stvarno različitog mentaliteta ili je to samo još jedna predrasuda.

Ljudi koji su ulazili autobus u Borči, međusobno bi se obično "klali" kako bi ušli, pravilli kratke drame ko je koga gurnuo. Kako 95-ica ide od Borče ka Novom Beogradu, dosta ljudi se vozi ovom linijom. Ljudi su izlazili u industrijskoj zoni, a neki baš tu ulazili, a to su obično stanovnici Pančeva koji svako jutro dolaze u Beograd na posao, nešto mirniji, ali poprilično nervozni. Devojke iz Pančeva se, recimo, često šminkaju u prevozu, obično negde do Banije budu kompletno nacrtane.

Reklame

Sledeća gužva sledi baš tu kod Banije, pred sam centar, a to je već mali spektakl.Ljudi unose razne predmete, grejalice, televizore, razne druge kabaste predmete i tu nastaje omanji kolaps uz obavezne prepirke doteranih gospođica sa ovima što vuku teret. Na red onda dolazi i omiljena stanica kod Skadarske ulice, gde najčešće ulaze bakice sa crvenim karminom, kompletima, broševima, malim torbicama. Poneka ima i torbu za pijacu, a onda stanu na vrata i ne žele da se pomere da bi možda još neko ušao, jer kako kažu "ja imam penzionersku markicu i idem jednu stanicu."

Spektakl kreće na Zelenjaku gde se uvek zamalo desi tuča između ovih što su se nabili na vrata da uđu, bakica sa vrata koje vuku torbe na točkiće i ovih što se probijaju kroz sredinu da izađu kao da su oslobodioci Beograda. Nakon toga sledimirnija vožnja do Buvljaka kada upadaju šverceri sa torbama, poznatijim kao "krmače".

foto: Lazara Marinković

Drugi dan sam već sama vršila kontrolu karata. U nekim situacijama se desi da ostanete sami u vozilu, a kolega izađe na stanici, što se i sada dogodilo. Linija 304, Ustanička – Zaklopača, negde na sredini puta u Boleču.

Sve vreme se čuju samo glasna šaputanja tipa "reci da nemaš ništa kod sebe", "ma ko ih jebe", "pogledaj ovu mutavu".

Uplašila sam se više nego oni, ali sam stisnula petlju i krenula jasnim i odsečnim tonom bez imalo empatije i prvoj osobi rekla: "Kartu na pregled!" Žena mi je dala kartu, karta validirana, "Hvala, dalje vaša karta?", karta validirana, "Dalje molim vas vašu kartu!"

"Nemam kartu i šta ćete sada?". Zbunila sam se, ali sam odmah samo izgovorila: "Molim vas, onda napustite vozilo". Ustao je i krenuo ka meni vičući: "Neću da izađem, ali, recimo, mogu tebe da izbacim!" U tom trenutku mu se pridružilo par istomišljenika i svi su počeli da viču na mene. Vozač staje na sledećoj stanici, a ja izlazim i ovaj kreće za mnom, kao da je sakupljao svu nervozu i video u meni vreću za boks. Zamolila sam ga da prestane da viče, a on mi se izdrao: "Nemoj da sam te video više na ovim relacijama, samo zato što si bezobrazna i svađaš se! Pitaj kolege da li znaju Boceta iz Zaklopače!" Ušao je u bus, a kolega je izlazio iz busa i javio mu se:"Ćao, Boce, šta ima?" Zatim sam saznala da je 'on jako opasan lik', poznaje lokalne policajce i da ima dosta prekršajnih prijava i da nije bezbedno da ga izbacujem napolje.

Potpuno zbunjena, ulazim u autobus sa kolegom koji u tom trenutku kontroliše neku bakicu koja vuče sa sobom četiri torbe sa svakojakim glupostima, onemoćala i jedva da govori. Nema ni pare za kartu, a ni snage da izađe napolje, a moj "neustrašivi" kolega odmah izgovara: "Baba, molim te bez rasprave, izađi iz autobusa da ne bih zvao policiju!"

E, to je stvarno bila jagodica na mojoj Bus Plus torti, predala sam mu aparat za validaciju karata, izašla na sledećoj stanici, pozvala šeficu, dala otkaz. Kolegu sam srela negde na ulici i pohvalio mi se da je napredovao u supervizora.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu