Ovo su kompjuteri koji su se pravili u SFRJ

Industriju video-igara poslednjih godina pogađa talas takozvanih „indie" igara nastalih kao autorsko delo jednog čoveka ili malog tima sa dobrom idejom. Čudna mi čuda, nekada je ovo bio i jedini način za programiranje igre. Štaviše, ako tako gledamo, stara Jugoslavija je imala veoma razvijenu „indie" scenu

Neobična su ono bila vremena. Sredina osamdesetih, osnovna škola i polupismeni nastavnik OTO-a (najčešće kadrovi metalostrugačke struke koji su tražili posao u kome su manje šanse da ostanu bez kojeg prsta) pokušava da ti predaje nešto o osnovama računara, a jasno mu je da manje o tome zna od tebe. Neprijatno tebi, neprijatno i njemu, a kapiram da razmišlja da bi povratak na strug, uz sve svoje rizike, možda bilo manje bolno rešenje. Bilo kako bilo, sve o računarima učili smo sami. Ko je hteo imao je knjige, par časopisa i to je bilo to.

Eh, računari. To je bila posebna priča. Nekom pametnom iz tadašnje SFRJ vrhuške palo je na pamet da bi u škole trebalo uvesti te, te, kako-se-zovu kompjuktere da narod nauči ponešto o savremenoj teknici. Logično bi bilo očekivati da se uradi istraživanje, definišu neke stvari, ustanovi da je svuda u svetu PC standard i da upravo njega treba uvesti u škole. Ali, Balkan. Ništa lakše, rekoše domaće firme, saćemo mi nešto da skarabudžimo ima deca da pevaju od sreće i započeše proizvodnju. Proizvodnju treba uslovno shvatiti jer su domaće firme za male pare kupile antičke komponente sa Dalekog istoka, to zalemile, napravile kućište i takve računare prodale školama za debele pare. Umesto PC kompatibilaca dobili smo 8-bitne računare (razne „orlove", „pekome", „orike" i tako dalje) nivoa „komodora 64" i „ZX spektruma" ili slabije. Još gore od svega je što ti računari nisi bili međusobno kompatibilni pa programi sa jednog nisu radili na drugom. Ah, problem sa komunikacijom, tako tipičan za SFRJ.

Škole su po nekom principu bratstva i jedinstva nabavljale po jedan do dva računara različitog proizvođača pa možete misliti koliko je to problema stvaralo mladim naraštajima koji su bili željni znanja. Pritom, većina računara završila je zaključana u kakvom staklenom kabinetu kako ih deca ne bi slučajno pokvarila pa neko da odgovara. Ipak, ono koji su uspeli da se izvuku iz kabineta i nađu se međ decom željnom znanja, otvorili su put ka svojevrsnoj „Roll your own" (smotaj svoj) računarskoj sceni 80-tih. Naime, softvera za njih gotovo da nije bilo pa se za zabavu trebalo potruditi. Mladi programeri su upravo to radili i pisali svoje jednostavne, ali veoma zabavne igre.

Za one mlađe koji nisu imali priliku da ih iskuse, evo kratkog putovanja kroz „memory lane" 80-tih godina.

Galaksija (1983)

Sastavi ga sam

Verovatno najpoznatiji računar Made-in-SFRJ, autorsko delo SFRJ „Stiva Voznijaka" – Vojislava Antonića bio je za mnoge prvi kompjuter sa kojim su se sreli. U pitanju je bio jednostavan računar namenjen samogradnji u kućnim uslovima, a za one koji nisu bili vični lemilici 1984. pojavili su se i fabrički proizvedeni modeli. Bio je to jednostavan računar sa Z80 procesorom poznatim iz Sinclair računara, skromnih 6 KB memorije, jednostavnim generatorom zvuka i bez podrške za grafiku visoke rezolucije (dakle, na ekranu je moguće prikazati samo tekstualne simbole). Nezgodna kombinacija za pisanje igara, ali kao što će se pokazati, entuzijazam vlasnika „galaksije" je zaista bio na visokom nivou i vremenom je za ovaj računar nastala sasvim pristojna biblioteka igara. Bile su jednostavne, besplatne (za današnje pojmove gotovo nepojmljivo) i veoma zabavne.

Treba ti džojstik? Lemilicu u ruke i sam ga napravi!

Šta smo igrali na „Galaksiji"?

Neverovatna količina entuzijazma i dobre volje programera-amatera širom nekadašnje SFRJ podarila je „galaksiji" više nego solidan fond zabavnih (i besplatnih) igara. Razmenjivale su se putem oglasa objavljivanim u tadašnjim računarskim časopisima, računarskim klubovima, a i sami autori su rado slali kopije igara vlasnicima „galaksije". Igre su uglavnom bile inspirisane hitovima sa C64 i ZX i arkadnih mašina, a bilo je i onih sa originalnim idejama. Autor „galaksije" Voja Antonić napisao je svoju verziju „Jumping Jack"-a, a tu su bili i šah „Sargon", „Inspektor Spidiron" avantura u „Jet Set Villy" fazonu, „Dijamantski rudnik", „Svetleći bicikli", „Tetris", pa čak i svojevrsni 2D klon čuvene „Elite" nazvan „Svemirski trgovac".

Oric Nova 64 (1984)

Slovenačka kombinacija

Mudri Slovenci (Avtotehna) su u nekom trenutku shvatili da bi nekako trebalo nahraniti sve žednije tržište kućnih računara u SFRJ. Legenda kaže da, kako se ne bi previše mučili sa proizvodnjom računara, jednostavno su od Engleza kupili licencu i uvezli određenu količinu (spekulisalo se oko 5.000) ne preterano popularnih britanskih „Oric Atmos" računara, na njih zalepili oznaku „Oric Nova 64" i to prodavali kao domaće. Kako bilo, (ne)srećni vlasnici dobijali su u suštini, za to vreme, sasvim solidan računar sa 64KB memorije, solidnom tastaturom i 6502A procesorom (identičan onom iz „C64") ali bez gotovo ikakve softverske podrške. Lično nisam poznavao nikog ko je imao „orika", a ono čega se sećam je da je originalne igre u SFRJ bilo veoma teško pronaći. Tadašnji „nezvanični distributeri" (pirati) nisu baš previše mirisali ovaj računar. Ipak, onih par (bukvalno) preduzetnijih pirata koji su prepoznali tržište „orika" tih 80-tih, zgrnuli su silne milione. Dinara, naravno.

Šta smo igrali na „Oriku"?

Ukupan broj igara izdatih za ovaj računar skriven je pod velom istorije, a Wikipedia navodi (čak) 13 naslova među kojima su legendarni „Manic Miner", „Football Manager" i „The Hobbit". Ipak, igara je bilo više, bar stotinak, a čak su se i Slovenci potrudili da naprave par (istina dosta primitivnih) igara – „zid" i „poker". Dodatni problem za vlasnike „orika" bilo je i to što je veliki broj igara bio na francuskom jeziku jer je u ovoj zemlji taj računar bio (iz nekog razloga) veoma popularan.

Pecom 32/64 (1985)

Iz NASE-u direktno u Niš

Osim popularnih televizora koji su mnoge porodice iz nekadašnje SFRJ imale u svojim domovima, Elektronska industrija iz Niša okušala se i u proizvodnji personalnih računara namenjenih prvenstveno školama. Kompaktni modeli Pecom 32 i Pecom 64 nisu bili plod domaće pameti, već su bazirani na 8-bitnom Comx-35 računaru koji se proizvodio u Hong Kongu što je imalo određene prednosti. Ispod kompaktne tastature nalazio se kompletan računar sa (tada već zastarelim) procesorom Cosmac CDP 1802 korišćenim još 70-tih u čuvenoj istraživačkoj misiji Voyager. Pecom doduše nije imao ambicije da istražuje svemir ali je imao 32 KB memorije, skroman zvuk i mogućnost da prikaže rezoluciju od 240x216 piksela u osam boja što ga je činilo koliko-toliko pogodnim za igranje.

Šta smo igrali na Pecom-u?

Softverska scena za Pecom je bila prilično skromna. Uz egzotične domaće naslove poput „Svemirski osvajači", „Lopov i banke" (Hehe), „Osvajači svemira", „Pecom ratuje" i „Lavirint", Pecom je mogao da „potera" i pojedine igre pisane za Comx-35. Naravno, do njih 80-tih nije bilo ni najmanje lako doći, a glavni izvor bila je holandska kompanija West Electronic koja je distribuirala Comx računare. Od poznatijih igara tu su bili klon Donkey Konga, Boulderdash-a, Invadersa, Snakes (popularne „zmijice") kao i Kilerwatt poznat vlasnicima C64.

Orao (1985)

Ponos Kroacije

Ovo je model sa kojim sam imao najmanje kontakta. Proizvod nekadašnjeg PEL Varaždina već na prvi pogled izgleda kao pravi računar, a ne nešto nastalo u nečijem podrumu. Takve su i specifikacije koje govore o motorola 6502 procesoru kakav je krasio legendarni „Apple II", grafika visoke rezolucije (doduše crno-bela) i skromnih 16 KB memorije zaokruživali su celinu standardnog školskog računara onog doba. Kao i ostali ovde navedeni računari ni „orao" nije bio kompatibilan sa nekim od zapadnih računara pa je sav softver praktično bio domaći.

Šta smo igrali na „Orlu"?

Vredni domaći programeri-entuzijasti među kojima se posebno isticao nekadašnji Klub mladih informatičara Borovo potrudili su se da obezbede nešto zabave i na „orlu". Od poznatijih tu su bili „Space Invaders", „Internacional Karate", „Jumping Jack", „Boulder Dash", „Manic Miner", „Sokoban", ali i domaća „Pčelica Maja", „Pomorska bitka" i tako dalje.

TIM 011 (1987)

Kao PC al zamalo

Vredni inženjeri Instituta „Mihajlo Pupin" krajem 80-tih podarili su nam čudo tadašnje SFRJ tehnike u vidu nastavnog računara „TIM 011". Namenjen prvenstveno kao nastavno sredstvo razvijan je sa dosta ambicije u startu, ali je kasnije poprilično „skresan" kako bi se snizila cena. Finalni proizvod bio je hardverski i softverski prilično staromodan sa 8-bitnim Hitachi HD64180 procesorom (kompatibilan sa Spektrumovim Z80), 256 KB memorije, 3.5 disk-jedinicom i CP/M (uslovno rečeno) kompatibilnim operativnim sistemom (preteča nekadašnjeg DOS-a). Sve je bilo upakovano u otužno crno-bež kućište sve sa tužnim zelenim monitorom i, blago rečeno, odvratnom tastaturom koja je svojim gabaritima prevazilazila tadašnje kućne računare poput „Amige 500" i „Atarija ST". U okviru nje se nalazio i mini-zvučnik pa to donekle objašnjava njene gabarite. Generalno, retki su bili entuzijasti koji su lično posedovali „TIM 011" u svojoj kući, a lično sam čuo za par primera likova koji su ga kupili da bi kući vežbali BASIC. Svašta. Za gejmere je bio prilično nepodesan usled kombinacije monohromatske grafike, zaista grozne tastature i hroničnog nedostatka softvera.

Šta smo igrali na TIM-u?

Vrlo malo toga. Za životnog veka za njega je, od igara vrednih pomena, izašao tek Tetris (napisan u BASIC-u) koji su tadašnji srednjoškolci iz Srbije i Crne Gore igrali u dokolici časova informatike, a tu je bio i neki šah. Sve u svemu - otužno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu