Ono što se desi na Paliću zauvek ostane u tebi

Kao što glumica Mira Banjac kaže da se u "hibernaciji kulture, događaju veliki filmovi, ne zna se kako i otkud sa malo prostora i para", isto tako i filmski festivali poput Palića još uvek uspevaju da kultivišu preko potrebnu kulturu i bace svetlo na neke od najboljih, najaktuelnijih, a nekad, realno, i najdosadnijih filmova iz skoro cele Evrope.

Zamiljivo je da, uprkos problemima sa finansiranjem, u mestima širom Srbije se svakog meseca u godini održava bar jedan filmski festival. Samo u julu mesecu - internacionalni Bašta fest posvećen kratkom filmu, jedan od najstariijih, festival domaćeg igranog filma Sofest i konačno, Palić, festival evropskog filma u svom 23 izdanju.

Bitku sa finansiranjem svog ambicioznog programa Palić bije već neko vreme unazad, kao i verovatno većina manifestacija i institucija umetnosti i kulture u Srbiji. Još na prvoj medijskoj konferenciji, kao i na samom svečanom otvaranju u krcatoj sali Velike terase kraj jezera, odjeknula je gorka konstatacija da su i republika i pokrajina i grad Subotica - opet - izdvojili manje novca nego što je potrebno da bi se festival održao. Uprkos sredstvima iz EU programa Kreativna Evropa kojim je donekle "popunjena finansijska rupa", organizatori kažu da su u skladu sa deficitom od nekoliko miliona dinara morali da naprave "određene rezove".

Uprkos svemu, pored glavnog, takmičarskog dela na gotovo uvek krcatoj velikoj Letnjoj pozornici, na nekoliko lokacija u Subotici i Paliću, 23. izdanje festivala predstavlja preko 100 filmova kroz 13 programskih celina. Nemoguće je stići na sve projekcije, pa čak možda ni na pola, ali je definitivno moguće izabrati bar nekoliko po svom senzibilitetu, a ostatak vremena provesti u živom filmu kakvo je samo jezero sa svojom scenografijom iz bajke.

Za sve one koji mogu da ga priušte, Palić je iskustvo kojem će se uvek vraćati, bar u mislima. Zašto? Palićki festival je sve samo ne puko gledanje filmova, i za publiku i za glumce i autore, koji provedu nedelju dana zajedno na istom mestu, sede u istom parku, u istom bioskopu, ručaju i piju u istim kafanama, gaze istim stazama. Palić je više i od festivala - on je, kao i jezero, film za sebe, i želite da se nikada ne završi.

Svo ono vizuelno zagađenje sa ulica vašeg grada odjednom je zamenjeno beskonačnim zelenilom i veličanstvenom, gotovo perverznom arhitekturom mađarske secesije. U pauzama između filmskih projekcija, dane i noći provodite gledajući, makar perifernim pogledom, u jezero i bajkovito šetalište duž zelene obale, umesto u sive i skaredne građevine i raspali beogradski prevoz.

Nedaleko od epicentra festivala se nalaze i Muški i Ženski štrand - prelepe, kitnjaste drvene građevine iznad vode sa sačuvanim La Belle Époque šarmom - glavni simboli Palića pored Vodotornja, Velike terase i Letnje pozornice. Oba kupališta izgrađena su početkom 20. veka kada je na plaži vladala rodna segregacija i kada se u ovu, u to vreme šik lekovitu banju i dekadentno odmaralište dolazilo zarad lečenja melanholije i švaleracije, kako to opisuje jedna prijateljica.

Danas, kupanja u jezeru nažalost nema, jer je usled dugogodišnjeg industrijskog zagađenja i ljudskog nemara i uprkos pokušajima sanacije još uvek zagađeno, a njegova budućnost i dalje deluje neizvesno. Za švaleraciju doduše nisam stigla da empirijski utvrdim, ali tih nekoliko dana u čudesnoj šumi kraj jezera jesu bili melem i za moju napaćenu dušu.

Gledanje filmova u ovakvom ambijentu bar na kratko donosi svojevrsno izmeštanje iz naše South Park realnosti, ispunjene sumanutim dnevno političkim dešavanjima i bombardovane vestima o brutalnim ubistvima i nasilju, terorističkim napadima i migrantima zaglavljenim na pragu Evrope - i to nedaleko od baš ove naizgled bezbrižne oaze. Ali filmski program Palićkog festivala se itekako bavi sadašnjim trenutkom i ne tako veselom sudbinom Evrope i njenih stanovnika, pružajući mogućnost da sagledamo iz druge perspektive, neopterećene našim svakodnevnim problemima.

Tragična realnost izbegličke krize našla se u samoj žiži 23. Palića. Glavni program je otvorio "Požar na moru" reditelja Đanfranka Rosija, moćan i potresan italijanski dokumentarac koji mu je doneo i Zlatnog medveda na Berlinalu. Nekako skromno i nesenzacionalistički, "Požar na moru" izbegičkoj krizi daje ljudsko lice kroz portret stanovnika najjužnijeg italijanskog ostrva Lampeduza, "kapiju nade" kroz koju je poslednjih dvadesetak godina prošlo preko 400 hiljada muškaraca, žena i dece iz Afrike i Bliskog Istoka na putu ka Evropi. Hiljade njih nije dočekalo spas. Kroz narativ isprekidan snimcima spašavanja saznajemo da se mnogo njih udavi u ovim vodama, a mnoge izvuku mrtve iz čamaca, izgorele ili otrovane isparenjima goriva. "Dužnost svakog čoveka je da pomogne ovim ljudima", podseća nas jedan od lokalnih lekara koji brine o živima, ali i mrtvima. Ni nakon toliko vremena, on ne može da se navikne na prizore tela dece, žena, kojima mora da odseče deo rebra, uva i prsta zbog zavođenja DNK uzoraka, što smatra "poniženjem, čak i u smrti". "Požar na moru" je metafora za najsmrtonosniji i najmasovniji tranzit hiljada izbeglica, ali i za njihovu neizvesnu sudbinu u improvizovanim kampovima na graničnim prelazima, bez tuševa, vode i sa gotovo nehumanim uslovima za život više stotina, pa skoro i hiljadu ljudi. Jedan takav kamp je svega 18 kilometara od Palića.

Kao potpuni kontrast, letonski film "Snovi", takođe deo takmičarskog programa, bavi se istovremeno lepim i bolnim, preranim sazrevanjem tinejdžerke Raje koju splet okolnosti baca pred užasno tešku životnu odluku. Da li biste na nekoliko meseci krili leš svoje babe koja je umrla od infarkta, da vas socijalna služba ne bi odvela u sirotište jer ste još uvek maloletni? Hm. Mlada glavna glumica Elina Vaska sa ambicijama koje prevazilaze glumu, na otvaranju je rekla da je tri puta zaspala gledajući film. Ja nisam, a očigledno nije ni žiri Berlinala koji je ovom filmu pre pola godine dodelio Kristalnog medveda - nagradu namenjenu filmovima za mlade.

Dok su "Požar na moru", "Snovi", "Dnevnik mašinovođe" kao jedino domaće ostvarenje u ovoj kategoriji i ostali filmovi iz glavnog programa otvaranju pitanja o sudbini evropskog čoveka, "Mladi duh Evrope" posvećen je "hrabrim i inventivnim autorima jedinstvene poetike". Jedan od njih, koji po mom skromnom mišljenju zavređuje veliku pažnju zbog značaja za srpsku kulturu je dokumentarni film "Druga linijia" o rađanju i, na neki način gašenju neoavangardne i konceptualističke umetničke scene u Novom Sadu. Reditelj i autor filma Nenad Milošević kaže da je snimanje trajalo proteklih 10 godina, opet, zbog nedostatka budžeta.

Iako se slaže da konceptualnu umetnost je nemoguće obuhvatiti i staviti u određeni folder, imajući u vidu njen emancipatorski karakter, Milošević smatra da je imao obavezu da je ovim filmom učini vidljivijom široj publici. I beskrajno mu hvala na tome. "Druga linija" daje uvid u dragocenu arhivu retko viđenih radova, okupljajući sagovornike koji su krajem '60-ih i i početkom '70-ih, od avangardnih mislilaca i marginalizovanih konceptualnih umetnika okupljeni oko novosadske Tribine mladih, postali državni neprijatelji zbog svojih "previše modernih", provokativnih dela. Umetnost je tada prestala da bude stvar povlašćenih elita, već živa praksa koja, po Jozefu Bojsu, treba da nas dovede i do stvaranja novog, lepšeg i pravednijeg društva budućnosti. Nakon kratkog ali značajnog delovanja, časopisi poput Index-a su ukinuti, smenjeno rukovodstvo, neki su čak išli u zatvor.

Dok nas ključni akteri novosadske neoavangarde kao što su Slobodan Tišma, Želimir Žilnik, Slavko Bogdanović, Branko Vučićević i mnogi drugi vraćaju gotovo pola veka unazad, film otvara za sve nas veoma važno pitanje: kako to da je retrogradni mehanizam gušenja i uklanjanja najkreativnijih i najreprezentativnijih progresivnih impulsa u našoj sredini tako aktuelan i danas?

Dan posle projekcije "Druge linije" u subotičkoj Savremenoj gačeriji otvorena je izložba „Mala čitanka vojvođanskog konceptualizma" koja se nadovezuje na priču iz filma i ukazuje na neke od ključnih primera životnih i artističkih aktivnosti i praksi umetnika – istinskih kosmopolita koji su živeli i radili u malim vojvođanskim (tada jugoslovenskim) gradovima. Jedan od selektora palićkog festivala Petar Mitrić - nekadašnji panker i muzičar kultnih subotičkih bendova, kaže da izložba predstavlja "odavanje dužne pažnje umetničkom pokretu koji je to svojim idejama i zaslužio".

Kao i ostali filmovi "Mladog duha Evrope", "Druga linija" se prikazivao u letnjem bioskopu Abazija, samo par stotina metara dalje od palićke Letnje pozornice. Bašta na ulazu se posle projekcija pod zvezdama pretvara u otvoreni noćni klub gde se nakon čitavog dana pije odlična dunja, sumiraju utisci i upoznaju neki novi i strava ljudi i slušaju koncerti bendova Straight Mickey and the Boyz i Lira Vega.

Listajući program da izaberem filmove i ostale aktivnosti stekla sam neki čudan utisak da ima nešto više komedija nego što bi od evropskih filmova očekivala. Jedan od njih me je neverovatno zabavio i oduševio. Mađarska mračna akciona komedija o bandi ubica u invalidskim kolicima "Ubica čistog srca", sa Srbinom mafijašem kao glavim negativcem, daje jednu potpuno drugačiju reprezentaciju osoba sa invaliditetom i nudi drugačiji identitet od onog stereotipnog kakav se najčešće vidi u fimovima. Ovi su veseli, komični, tragični, ljudi sa manama i vrlinama, talentima, ljudi sa željama i snovima, sa osećanjima i prekim naravima. Zanima me šta ljudi sa invaliditetom u Srbiji misle o njemu - ali na Paliću nije bilo nikog u kolicima koga bih to mogla da pitam.

Zlatni toranj, nagradu za najbolji film pripao je nemačkom filmu "Toni Erdman" rediteljke Maren Ade, dok je nagrada za najbolju režiju pripala rumunskom reditelju za film "Matura". Oba filma bave se kompleksnim odnosima dece i roditelja.

Iako je 23. festival evropskog filma doneo neka od najboljih i najopskurnijih evropskih ostvarenja, film koji će zauvek ostati u meni bio je sam Veliki park pored Palićkog jezera, sađen najpre po uzoru na engleske vrtove, a zatim uređen u barkonom stilu. Prepun elegantnih noćnih svetiljki i belih klupa od kovanog gvožđa koje, tako razbacane na duž vijugavih stazica u parku i zavučene ispod raskošnih krošnji obraslih gustim bršljenom, izgledaju kao da čekaju baš tebe da u njihovom krilu spokojno sanjariš.

Šetajući kroz ovu čudesnu šumu, stalno očekujući da iza ćoška naletim na Herkula Poaroa, naletela sam na statuu Lajoša Vermeša, bogatog vojvođanskog barona i sportistu koji je od 1880. do 1914. godine sa još dva brata organizovao Palićke olimpijske igre. Neki čak tvrde da je bio i preteča Pjera de Kubertena koji je navodno iskoristio njegovu inicijativu i obnovio moderne Olimpijske igre kakve danas znamo. E, to je priča koju bih želela da jednom gledam i na velikom platnu Letnje pozornice.

Do sledećeg susreta pod zvezdama.

Pogledajte još fotgrafija sa Palićkog filmskog festivala.

Simfonijski VU -Orkest