​VICE ilustratori crtaju svoje noćne more

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Australia

I dok u Australiji nemamo dok nemamo neki poseban istorijat slavljenja duhova i slatkiša, svi delimo interesovanje za horor. Ali kada smo ovde u VICE ofisu počeli da pričamo o onome što nas opčinjava, u većini smo se složili da je naša predstava straha vezana za naše snove. I tako smo došli na ideju: obratićemo se našim ilustratorima da nam nacrtaju svoje noćne more.

Evo nekih od odgovora koje smo dobili, sa malim opisom svakog sna.

Imao sam oko devet godina kada sam prvi put sanjao taj san. Trčim po otvorenom tržnom centru i gledam kako ljudi eksplodiraju u masu uvrnutih, crvljivih rezanaca. Mislim da užas nije u krvoproliću, već u tome kako ti ljudi pokušavaju da spreče transformaciju. Još uvek mi je u glavi urezana slika neke žene koja pokušava da sa lica skine pipke koji mlataraju. Mislim da mi se to manje – više zauvek urezalo u sećanje.

Oko svoje devete godine sam imao te noćne užase, koji su u suštini noćne more kada nisi potpuno utonuo u san. Delovale su veoma stvarno, i izazivale su ekstreman strah i anksioznost – i nešto o raspadanju vremena.

Sanjao sam da postoji neka nezaustavljiva magnetna sila koja privlači metal, i raste sve dok ne privuče sav metal na planeti. Sećam se da sam mogao da osetim pritisak te metalne sfere, i da me je svako savijanje i drobljenje bolelo. I bilo je zaglušujće glasno, urlajući dok je dobijalo na masi.

Kada god bih osetio da me obuzima strah, pokušao bih da se umirim misleći na neku finu plažu. Ponekad bi to upalilo, ponekad ne bi. Kada plaža nije bila dovoljna da mi skrene misli, osećao sam neku posebnu vrstu užasa koju nikada neću da zaboravim. Užas je bio ovakav: već je gotovo, već je prekasno. Ne možemo da mu se suprotstavimo.

Ilustrovao sam san koji sam sanjao kada sam živeo u jednom stvarno uvrnutom studentskom stanu – jednom sam tamo u tri ujutru zatekao dvojicu neo-nacista kako pale loptice za ping-pong. Još uvek se sećam tog sna, zato što je bio tako nadrealan. Sanjao sam da me po sobi vuku dva mala siva vanzemaljca. Sećam se da sam bio u panici i da sam pokušavao jednome od njih da iskopam oči, a oni su reagovali tako što su me ošinuli nečime i onesvestili. U tom trenutku sam se probudio u krevetu, svestan i potpuno van sebe.

Ponekad sanjam kako slučajno otkrivam tajne univerzuma. Na primer, ako skočim iz kreveta uzvikujući reč „hleb", da li ću moći da poletim? Verovatno.

Obično sanjam mesoždere. To je prilično uvrnuto, ali imam taj san u kojem lomim školjke i pijem tečnost iz njih, i to nekako otključa grupu mesoždera koji počinju na slovo „V". Na primer, iz biljke mesožderke se izrodi gomila lešinara. Onda iz nekog razloga u savršenoj harmoniji zapevaju „Stavi limun u kokosov orah" Harija Nilsona.

Ja pokušavam da zapevam nižu harmoniju da bih im pokazao da sam i ja gledao Pse iz rezervoara, ali zajebem stvar. To ih naljuti i onda počnu da me kljucaju svojim masnim kljunovima.

Pre nekoliko meseci mi je jedna prijateljica poverila na čuvanje neke dragocenosti svoje bake, dok je ona bila na proputovanju po Evropi. Jedna od njih je bila ekstremno vredna glinena vaza koju je njena baka napravila pre 40 godina – porodično blago.

Te noći sam sanjala da sam se saplela i razbila vazu u hiljadu komada. Sećam se da sam pokušavala da je zalepim, ali svaki put kada bih uzela jedan komad, on bi mi procureo kroz prste kao pesak. To je bila totalna noćna mora i probudila sam se okupana znojem i u panici.

Smesta sam otrčala u dnevnu sobu da proverim da li je vaza čitava. Obmotala sam je u celofan za pakovanje i stavila je u dno ostave, da je sklonim od sebe.

Od svoje sedme godine povremeno imam noćnu moru koja počinje sa čovekom bez lica u odelu sa kašmirskom šarom, koji se vrti u neko praznoj prostoriji. Dok se vrti, pojavljuju se makaze koje lete ka meni. Pokušavam da ih izbegnem, ali čovek koji se vrti ih kontroliše i pomera.

Postajem veoma anksiozan i klaustrofobičan, i pritisak u prostoriji raste. Što se više trudim da izbegnem makaze, soba se sve više lomi i komada, do tačke kada se sve zamagli i izobliči, i dok ne ostane samo osećaj užasa. Tada se obično probudim.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram