Terapeut mi je rekao da ne moram više da slušam Joy Division

Kao neko ko pati od dve prilično teške mentalne bolesti (depresija i opsednutost muzikom), na svoju terapiju obično gledam jednako ozbiljno kao i na muziku koju volim.

Prestala sam da idem kod svoje prve terapeutkinje kad mi je saopštila da nije čula za The Smiths. Što se mene tiče, bio je to veliki profesionalni propust s njene strane. Bila je psiholog specijalizovan za problematične i nadmene mlade ljudima u univerzitetskom gradu, a nije umela da govori našim jezikom. Koliko puta nije čula ili je pogrešno razumela nekog neprilagođenog buntovnika koji je mrmljao Morisijeve stihove samo zato što nije posedovala osnovno znanje o najdražem izduvnom ventilu za kuknjavu populacije za koju je zadužena? Kad sam izrazila zapanjenost njenom zabrinjavajućom rupom u muzičkom rečniku, rekla mi je da je slušala Blur, kao da to nešto znači. Niko vam neće poveriti svoja najdublja osećanja i tajne citirajući "The Universal" ili "Song 2".

Znala sam da sam počela da ostvarujem neki napredak sa svojim sadašnjim terapeutom kad mi je rekao da ne moram više da slušam Joy Division . Smatrala sam to svojim prvim velikim uspehom koji sam ostvarila na terapiji. On je mislio da sam sarkastična, ali istina je da mi nikad pre to nije palo na pamet. Što se mene tiče, čovek nikad u životu ne prestaje da sluša Joy Division. Slušanje legendarnih mančesterskih post-pank bogova bila je moja profesionalna odgovornost kao muzičkog kritičara. I bila je to moja lična obaveza.

Prvi put sam čula pesmu "Rubber Ring" od The Smiths kad sam imala 12 godina i žestoko me je drmnula. Apsolutno me je uništila Morisijeva tvrdnja da se "i najstrastvenija pesma za neku usamljenu dušu jako lako preraste" i čvrsto odlučila da nikad neću dozvoliti da se i meni to desi. Zarekla sam se da nikad neću zaboraviti pesme koje su me rasplakale, pesme koje su mi spasle život i, iako nisam zapravo verovala da ću ikad plesati, smejati se i konačno živeti, obećala sebi da ću u svojoj glavi uvek čuti Mozov i glas njegovih kolega i da ću ih se s ljubavlju setiti ako to ikad postignem. I godinama nakon što sam prestala da slušam Morisija kako peva o životu, narodu Kine , lovu na foke i, ono, svemu drugom, toga sam se čvrsto držala.

Joy Division, više nego bilo koji drugi bend, bio je moj pojas za spasavanje. Njima sam se obraćala za pomoć tokom čestih napada tuge i očaja. Oni su bili jedini koji su me razumeli. Sasvim sigurno nisam mogla da se oslonim na njihove sumorne britanske kolege da tuguju zajedno sa mnom. Sarkastični kez i nagoveštaj samosvesti krije se u većini pesama grupe Smiths, a sesija slušanja grupe Cure uvek sa sobom nosi rizik blaženo veselih "Friday I'm In Love" ili "Mint Car" ako odlutate suviše daleko od albuma Disintegration. Ali istinsku radost niste mogli da pronađete nigde u čitavom opusu Joy Division. Lepotu, da. Čak i najljuće ili tvrde rane pesme kao što su "Warsaw" i "No Love Lost" poseduju divan sablasni kvalitet. Gotovo svaki stih koji je Ijan Kertis ikad napisao precizno i poetski opisuje najbrutalnije stvari koje mogu da se dese jednom mozgu i duši. A malo koja pesma će ikad prići bolnom savršenstvu pesme "Atmosphere".

Sva gotska lepota je, međutim, nemilosrdna i to je počelo da ostavlja traga na meni. U jednom trenutku su upravo stvari koje sam toliko volela u vezi sa tim bendom postale ono što me gura sve dublje u depresiju. Moj hemijski neuravnoteženi mozak i moja tinejdžerska sklonost melodrami onemogućili su da slušam Joy Division sa bilo kakvom realnom perspektivom. Počela sam previše da se identifikujem i sa Kertisovim tekstovima, i sa onim kako ga je njegova udovica Debora predstavila u svojoj knjizi Dodirivanje na daljinu . Jedini izlaz koji sam mogla da vidim, i u njegovoj umetnosti i u njegovom životu, bila je smrt. Moj pojas za spasavanje postajao je moja betonska cipela.

Ali sam ih i dalje slušala. Nekad iz iskrene želje da čujem "Komakino" ili da sviram uz melodične bas linije Pitera Huka (kad ste usamljeni basista koji želi da njegovi muzički napori u izolaciji liče na nešto, pesme Joy Division najbolje su što možete da nađete). Ali uglavnom sam to radila iz osećaja dužnosti. Nekada su mi bili sve na svetu i nisam mogla tek tako tome da okrenem leđa. Sam Morisi je tako rekao.

A onda sam počela da izlazim sa jednim starijim likom (i na kraju stupila u brak s njim) koji me je povremeno vodio na "večeri osamdesetih" i moja krivica i ambivalentnost prema Joy Division pretvorili su se u inat. Mrzela sam da gledam druge ljude kako plešu (plešu plešu) na muziku koja je bila nešto tako lično u mom životu. Poput prkosnog deteta, nisam želela da je delim s drugima, iako je više nisam želela ni samo za sebe. Mržnja se vremenom proširila na čitave retro večeri kao takve.

I tako sam završila u ordinaciji svog novog terapeuta pred još jedan sličan događaj, sipajući tirade o svojim smešnim problemima sa Joy Division i govoreći mu da je jedina stvar tužnija od granično suicidalne devojke koja u svojoj sobi koristi "Shadowplay" kao rame za plakanje gomila odraslih muškaraca i žena koji se uvijaju na "Love Will Tear Us Apart" na koju realno ne može da se pleše, jureći za ritmom i svojom mladošću s otprilike istom količinom uspeha. I tako je on strpljivo saslušao čitavu tu zbrku i završio našu sesiju jednim nežnim i prostim: "Saro, pa ne moraš više da slušaš Joy Division."

Prvo sam bila zapanjena. A onda sam osetila jebeno olakšanje.

Počela sam da se skidam sa Joy Division bez ikakve pripreme. Sklonila sam sve svoje kompakt diskove i, iako nisam mogla da se nateram da obrišem njihovu kompletnu muziku iz mojih iTunes, krenula sam da preskačem njihove pesme kad bi nasumično zasvirala neka od njih. Došla sam u iskušenje samo jednom, kada sam naletela na video spot glumca-muzičara Džona Sima (koji je igrao Bernarda Samnera iz Joy Division i New Order u filmu 24 Hour Party People i povremeno se pojavljivao u drugim ulogama u mojim snovima) kako peva "Digital" sa New Order na koncertu 2009. godine u Londonu, ali nisam mogla da izdržim duže od prvog minuta. Ako ne računamo to, od tada nisam slušala više od nekoliko sekundi nijedne njihove pesme. Nedostaju mi ponekad, ali ne mogu više da se nateram da slušam bilo šta od njih.

Nekada sam mislila da je jedina sjajna stvar kod usamljenika koji voli muziku ta da umetnici i pesme postaju vaši prijatelji, vaši poverenici i, da, čak i vaš pojas za spasavanje kad nema nikog drugog u blizini. I dalje u to verujem, ali sada shvatam da vaš odnos sa bendom može da bude jednako štetan i osuđen na propast kao i onaj sa nekom živom osobom. I ponekad, uprkos vašoj zajedničkoj prošlosti, morate da raskinete sa njima pre nego što vas vaša ljubav prema njima uništi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu