Aleksandar Stanković, koji je pravosnažno osuđen na pet godina zatvora zbog dilovanja droge ubijen je rafalnom paljbom u centru Beograda. Pored njega samog, njegovih najbližih, najveću cenu ovog atentata platio je prethodnog vikenda Partizan, za koji je (u poslednjih par godina) navijao i čiji je vođa navijača bio. Fudbaleri i košarkaši Partizana su se tako našli u situaciji da ih deo javnosti osuđuje, preispituje, vređa zbog činjenice da su se od ovog čoveka "oprostili" noseći specijalno pripremljene majice.
Reklame
JSD Partizan je otišao toliko daleko da se oprostio od ovog čoveka čituljom u novinama i minutom ćutanja u hali Pionir. Hej! Minut ćutanja! Do sada su tu čast dobijali samo bivši igrači crno-belih, dok se neki veliki navijači poput Bore Todorovića nisu našli među odabranima za tu samrtnu tišinu na javnom skupu. Da li je zaista "Sale Mutavi" zadužio Partizan više od Bore Todorovića. Naravno da nije, i mnoge ljude koji vole taj klub je bila sramota od svega što su morali da trpe u nedelju u hali Pionir. A nisu trpeli samo uvredu za mozak koja je došla kroz majice, tišinu i umrlice, već su trpeli i strah.
Ono na šta treba da budu ponosni svi ljudi koji vole košarku, fudbal, svoj klub, bez obzira da li je to Partizan, Zvezda ili neki treći je da ipak nisu svi uplašeni, ili barem nisu bili do početka utakmice Partizan – Olimpija kada je nekoliko ljudi reklo "ma jebite se sa minutom ćutanja za dilera droge". Ti ljudi su spontano krenuli da zvižde.
Drugovi ubijenog "vođe" su pretrčali celu halu i krenuli da traže one koji su zviždali. Deo ljudi se razbežao pred naletom mišićavih ćelavaca, a deo je ostao ukočen od straha. Najveći deo ljudi u hali je sigurno razmišljao "koji će meni ovo kurac u životu". Uzeli devojku ili dete za ruku, izašli su iz hale, legli u krevet i razmišljali da li da i dalje dolaze. Naravno, kad dođe uzbuđenje sledeće utakmice, oni će doći, sa mučninom u stomaku, ali će doći, jer su oni pravi navijači, a ne dileri droge.
Reklame
Foto: skrinšot sa sigurnosne kamere
Ništa bolji ni gori, nisu bili ni oni sa crveno – belog brda pre par godina kada je hapšen Uroš Mišić koji pokušao da zapali policajca u civilu ili kada je u mafijaškom obračunu ubijen Velibor Dunjić. I taj vođa je široj javnosti postao poznat po 40 krivičnih prijava za dilovanje droge i nasilje, ali i po slici sa CCTV-a. I zvezdini fudbaleri su tada u tišini, zbunjenih pogleda nosili majice sa likom čoveka sa sigurnosne kamere.I nisu krivi za to ni igrači, ni navijači, pa čak ni uprave klubova. Ne mogu ovaj problem da reše ni najbolje uprave Partizana i Zvezde, a kamoli ljudi sa biografijama poput Vučele ili Terzića.
Ovu sramotu može da reši samo i isključivo država Srbija. Kada bi mogla i htela. Ali kada predsednik vlade sedi na sastancima sa vođama navijača i ujedno saopštava da je jedini problem za koji nema rešenje upravo kriminal i nasilje u sportu, logično je da kriminalci određuju sudbine klubova iako su debela manjina navijača koji ih prate.
Pre samo tri godine, tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić najavljivao je žestok obračun sa kriminalcima među navijačima, pokušavši da razdvoji ta dva pojma, što je ispravno, ali se to nije dogodilo.
Dovoljno je reći da je Aleksandar Stanković "Sale mutavi" osuđen pravosnažno na pet godina zatvora, ali je od te 2013.godine zbog zdravstvenih problema izbegavao odsluženje kazne.
Najlakše je dići ruke. Ali kao što premijer ne treba da digne ruke od rešavanja problema i poštovanja zakona, tako ni pravi navijači ne treba da dignu ruke od svojih klubova i poklone ih Terzićima, Vazurama i kriminalnim grupama. To bi bio još veći poraz od minuta ćutanja.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
