Plašim se da sam postala vernica

Pretpostavljam da je to nekad moralo da se dogodi. Kao što neki vremenom prestanu da izlaze ili s godinama počnu da slušaju džez, ja sam u tridesetim otkrila Boga. Ako ne baš Boga, onda sigurno "neku tu energiju", kosmičko jedinstvo, uzvišene nivoe postojanja ili tako nešto. Ipak, ja sam tek novokomponovana vernica, nisam baš ovladala terminologijom.

Mislim da me organizovana religija u mnogome sprečavala da verujem u bilo šta. Uvek me je nerviralo doslovno shvatanje svake jebene stavke iz Starog ili Novog zaveta. Posebno me nerviraju pseudonaučne emisije na National Geographic-u, svaki put kad neki mentol izgovori "Evo kako je izgledala Nojeva barka i gde je bila parkirana", poželim da odvratim sa "Mentolčino, nije bitno gde je STVARNO parkirao barku, to je fikcija, fikcija kao Rijanin spot, ona ne ubije STVARNO računovođu zlikovca, ali u stanju smo da skapiramo poentu". Baš odlepim na to i kad osporavaju Darvinovu teoriju, da se umile ekstremnim bogomoljcima koji još žive bez struje, žanju i žene se dvanaestogodišnjim sestričinama u nekim zabitima po amerikama. Isto tako, ne bih trošila reči na praktikovanje religije u Srba, to je jedna velika antireklama za Boga i verujem da Bog to sigurno vidi i da mu se ne sviđa ni malo. Malo se čak plašim da nas čeka potop, i to kako se stvari odvijaju, zbog klera i dvera, ne zbog pedera.

U religioznom i spiritualnom smislu odrasla sam kao prazna neispisana ploča, što se kaže tabula rasa. Čak mislim da je prva knjiga iole povezana sa nečim onostranim bila Hare Krišna brošurica, koju su sektaši uvaljivali po zgradama. Tu sam videla onaj krug reinkarnacije i kako se mala beba rađa iz kostura i podzemnih ostataka istog tog čoveka, nešto kao kruženje materije u prirodi. Naravno, pošto je sadržala slike mrtvih ljudi, instant sam odbacila tu knjigu, zajedno sa Aladinom koji sultanu odseca glavu u krupnom kadru.

Baba Seka, koja nas je čuvala, obavezno je mantrala kako bog ne postoji, kako se za pomoć jedino možemo obratiti lekaru i ključno – kako će nas kad umremo pojesti crvi. Sa ove distance smatram da je to granično prihvatljivo govoriti deci, a moj panični strah od smrti je dokaz ozbiljnih posledica takvog gledišta. Možda prvu sumnju u odvratnu sudbinu čovečanstva koje postaje inkubator za nove naraštaje mušica, doživela sam u trenutku dok se kovčeg sa babom unutra spuštao u porodičnu grobnicu, a ja odvraćala pogled kako ne bih slučajno videla da li iz rupe viri nečiji zemni ostatak. Odjednom mi je postalo preglupo da je to to, i da se nekim glupim tranzicionim slučajem, moja omiljena baba puna revolucionarnih ideja kao što je ona o deci i crvima pretvori u ljudsko đubrivo. Kao da se samodemantovala u tom trenutku, nekako sam poželela da kažem "E baba, mislim da si se zajebala i da ovo ipak nije kraj, nadam se samo da nećeš otići u pakao". I dalje nisam imala predstavu šta bi to moglo biti izvan, ali teško je opisati trenutak u kome počneš da veruješ iznenada, možda i zbog tuge, možda zbog dva bromazepama koja sam popila, možda zbog straha od kostiju u rupi, od besmisla smrti, ili od ljubavi, tek u tom tačnom trenutku počela sam da verujem. U nešto.

Moje krštenje je bilo kao iz bajke. Krstila sam se malo iz verskih, ali više iz prijateljskih razloga, što mislim da je okej. Moja najbolja drugarica se udavala, i moja nekrštenost je predstavljala prepreku našem trajnijem sjedinjenju u formi kumstva pa sam odlučila da je to savršen momenat da se uputim u tajnu vere. Malo sam se posle razočarala što tu moju krštenicu nije niko ni pogledao pri venčanju, ali svakako nisam htela da varam i falsifikujem dokumenta i tako joj poništim venčanje. Celoj priči oko krštenja pristupila sam vrlo bogohulnički, recimo fokusirala sam se na deo priče u kome mi se opraštaju svi prethodni gresi pa sam noć ranije napravila "reset žurku" koja uključuje koktele, pank i predbračni seks. Sutradan sam bila odvratno mamurna, kiša je padala i stvarno sam htela da odustanem. Ali moja krštena kuma bila je uporna u želji da to odradimo što pre, jer je žurila u Novi Sad na neki dečiji rođendan ili tako nešto.

Samo krštenje je bilo više nalik na biblijsku katastrofu. Došli smo u najjeftiniju crkvu u kojoj nema zakazivanja i zatekli pogon za pravljenje bogojavljenske vodice, gomilu budućih pravoslavaca koji u parovima kum-kumče čekaju krštenje i neku majku koja ide okolo i šikanira nepoznate ljude zato što ne želi da podeli sa nama intimni obred krštenja svog deteta. Pop nas je ljubazno zamolio da se sklonimo u neku dnevnu sobu, gde smo ko po kazni čekali da on krsti mladunca sa ne baš hrišćanski raspoloženim roditeljima. U priručnom veceu te parohijske kućice sam od mirisa tamjana i recidiva prethodne noći, bacila peglu i zaista mrzela sebe što uopšte pokušavam da budem dobra hrišćanka. Posle ne znam koliko vremena, počelo je. Od dokaza da postoji Bog, uvek ću upisati to što mi je poslao baš tog popa cara koji me je tokom krštenja zasmejavao, ne bez ironičnih opaski na moje prevrtanje očima. Njegovo beskrajno stpljenje za moj beskrajni cinizam se otopilo negde oko pola obreda kad je viknuo "Ajmo zadnji red, Amin" ložeći se kao na stendap komediji. Postala sam za nijansu blagonaklonija prema točilici bogojavljenske vodice koja je povremeno zaurlala, mirisu crkve koji me je držao u nekoj vrsti brige da ne povratim i prema dirljivim pokušajima popa da miropomaže neku ribu do mene kroz najlon čarape. Sve zajedno je izgledalo kao Monti Pajtonov leteći cirkus, dok se "Bože, izbavi me" nametalo kao razumno očekivanje razrešenja ove, na toliko nivoa pogrešne situacije.

Kad je završio sa zvaničnim delom, na našu obostranu radost, pop je odlučio da nam se malo obrati, kako za duhovnika i dolikuje. Za tu priliku izabrao je da da LJUBAVNI savet, koji je u formi nekog izvrnutog kantovog kategoričkog imperativa glasio: "Radite drugima ono što želite da oni rade vama". Dok je nekolicina prisutnih procesuirala, ja nisam mogla da se uzdržim od prinudnih grešnih misli koje su se kretale od poze 69, istopolnih zajednica, do kupovine kupaćih kostima, montiranja zlatnih slavina i puštanja Fleetwood Mac-a na ripit voljenoj osobi jer je to prvo čega sam se setila da bih volela da mi neko ostvari. Iz tog polulegalne fantazije u sred crkve i obreda svete tajne, prenuo me glas popa koji je ko neko dete šapnuo "Pa, nisam mislio ništa bezobrazno…" I tom tačnom trenutku sam kupila hrišćanstvo. Malo filozofije, malo seks fantazije, jedan polunormalan čovek koji na to blagonaklono gleda i prodala sam se.

Na svoje hrišćanstvo ne mislim baš stalno, iskreno me smara da se bavim time na dogmatski način. Mislim jasno mi je da neke procedure moraju da postoje, jer niko nikad nije mogao organizovati gomilu idiota samo bezgraničnom ljubavlju, širenjem vidika ili tako nešto. Jasno mi je zašto sve vere uključuju i jačanje volje kroz pravila zdrave ishrane i uzdržavanje od raznih grehova, kao i neke polupaganske obrede koje baš ne razumem, ali nije mi jasno kada religiju koriste kao način represije, pnižavanje drugih, oruđe za širenje mržnje, osvetu i opravdanje zločina, ne bih da pridikujem, ali mislim da je to greh. Svaki put kad slušam neko religiozno obraćanje u glavi pritiskam tastere prekršaja osnovnih božjih zapovesti i smrtnih grehova, BIIIIP Oo, opet pominju ime božje uzalud BIIIIIP sujeta, BIIIIP neumerenost u jelu i piću BIIIIP blud BIIIIP ubistvo BIIIIP BIIIIP BIIIIIIIIIP. Posle toga, obično upišem sebi poen za gordost, jer sujeta moj najomiljeniji greh.

Zato uglavnom krijem svoja verska osećanja. Iako sam inače poetski preterano sujetna i nametljiva oko svake bogovetne teme, skoro nikad ne pričam o religiji i neprijatno bi mi bilo da ubeđujem ljude u ovo ili ono. U šizofreniji kapitalizma, uspela sam nekako da jednom nogom stojim u moru spiritualnosti, dok drugom duboko gazim stazama marksizma koji tvrdi da je religija opijum za mase. Nekako osećam da jeste opijum, samo što za razliku od Marksa meni to nužno ne smeta, pošto ima i gorih stvari (recimo heroin, oružje i dečja pornografija). Heroin je opijum za mase, a religija je samo još jedna od ideologija kojim se poštapamo nesposobni da osmislimo striktno materijalni svet. Drugim rečima, ako ćemo već da tumačimo Marksa, meni je vizija komunizma jedna od najlepših i najspiritualnijih humanističkih ideja, a Marks mi je rame uz rame sa Hristom, pogotovo u onim klasnim opaskama o kamili i bogatašu (Matija 19:24). Trećim rečima, da sam imala religiju kad mi je umrla baba, ne bih možda pila bromazepam. Četvrtim rečima, još je Hipokrat iz Kosa rekao da je potpuno realan svet tragičan, a Lakan se na to nadovezao formiranjem trijade između simboličkog imaginarnog i realnog, da bi nam bilo lakše i da ne moramo na morfijum.

Pošto sam rođena u cvatu livada postmoderne, na bunjištu svih ideologija, religija i koncepata, moj spiritualni okvir proteže se dosta šire od hrišćanstva i pravoslavlja, na koje gledam kao na neku rezidens religiju, neki domaći kulturni lokalno-folklorni TV program, RTV2. Da li ste odrasli kao i ja uz baba Vangu, koju bilo lako pomešati sa Sai Babom, dok sam istovremeno mislila da su on i Koja iz Discipline ista osoba? A sećate se izraelske pevačice Rike Zarai i njene prirodne ishrane, koju je svaka kuća u SFRJ morala da ima iako niko zaista nije postao vegan… Tu je naravno i mag nad magovima, kome je čak i Verner Hercog odao priznanje - veliki Alan Vladimirovič Čumak, iscelitelj koji je preteča svih novih tehnologija jer je verom prodirao kroz televizor i uticao na molekule vode u činiji.

Kad smo kod vode, tu je i Lujza Hej, koja se motivacionim porukama obraća sa svake flaše jedne hrvatske firme. Ne znam da li je do poruka, marketing strategije ili do vesele ambalaže, ali stalno kupim tu vodu, evo poslednja mi je poručila da moje srce kuca u ritmu ljubavi. Koliko god da ova voda košta, to je mala cena za moj osmeh i veru u ljubav, koju mi vraća iz dana u dan. Pretprošle godine u Švedskoj rasplakala na seansi prizivanja duhova umrlih feministkinja povodom dana Mrtvih. A pre neki dan kad sam raskinula s dečkom, u kolačiću sudbine je bila poruka da imam mogućnost nove veze u okolini. Malo po malo, počela sam da verujem u sve - psihoanalizu, gledanje u pasulj, konstruktivizam, karipsku vudu magiju, Mirandu Džulaj, hipnozu, psihodeliju, realni aikido, hiromantiju, afirmacije Lujze Hej, SkyNet, holističku medicinu, budizam, kolačiće sudbine, šamanizam i ajahuasku, "Tajnu", hrišćanstvo…. Što kaže Pol Sorentino – Svi su u pravu.

Ali istovremeno sam nekako, čini mi se, izvan svega. Iako bez odmaka verujem su sve, jer sve pod određenim uslovima "radi", plašim se da zagazim duboko u bilo koju dogmu, jer posle nekog vremena prestaje da proširuje um, počinje da sužava omču, da brani, uvodi restrikcije i na kraju počinje da se ponaša kao ljubomorna devojka koja sumnja da imaš nekog - inkvizitorski. Ne bih da zvučim kao hipi/nju ejdž/radikal queer/multikulti/liberali, dok ispod nekog kanala u Berlinu žive svoje veganske živote, štrikaju sami sebi odeću i pletu kike između protesta za i protiv izbeglica, njih tek prezirem. Moje su fantazije ipak vezane za totalitarni san o raju, što kaže Kundera. Kad kažem da verujem u sve, mislim da držim zdravo i skeptično odstojanje dok istovremeno podmirujem svoju potrebu za spiritualnošću, kao umiljato jagnje sisajući više raspoloživih koza. Možda to zvuči oportunistički i žao mi je zbog toga, ali mislim da bolje nisu zaslužili.

Kakva takva spiritualnost (ipak ne mogu da kažem da sam religiozna) me je ipak nečemu naučila – uspevam povremeno da izgovorim neizgovorljivo, da u svakodnevne razgovore uz ručak uvedem priču o nivoima postojanja, o anđelima ili etici, uspem povremeno da prevarim svoju sujetu, da se oslobodim od cinizma, i nepotrebnog hejta prema svakoraznim pojavama koje me okružuju i dižu mi pritisak. Iako verujem u sve živo, ta vera najviše liči na ideju Sare Konor u Terminatoru, verujem u to da budućnost nije određena, verujem u našu moć i izbor da je barem koliko toliko oblikujemo, posebno verujem u moć reči da menjaju stvarnost. U stvari najviše verujem u teoriju i u filozofiju jezika. Da nema jezika, svega ovoga ne bi bilo.

Naravno da mi se svi u društvu smeju kad kažem da verujem u Boga. I više, da Bog sluša gleda i učestvuje u našim životima, tu tek svi odlepe jer je prilično uznemirujuća činjenica da misliš o tome kako Bog gleda dok nekome svršavaš po faci (to je odavno izašlo iz okvira boga i zove se sistem sigurnosnih kamera). Za lične potrebe, razvila sam sistem dokazića kojima je moguće ubediti ljude da nije baš sve čista zajebancija. Moj omiljeni dokaz postojanja Boga su čokoladice. Jednom sam, posle žučne rasprave o postojanju ili nepostojanju nekih viših sila, ostavši bez argumenata, pred upornim ateizmom, zavapila i u duhu proroka rekla naglas (uz rizik da ispadnem potpuni idiot) "Bože, molim te da daš neki znak da si sve ovo čuo i da si s nama, ali ako može u narednih deset minuta!" a zatim sam se prepustila uobičajenim aktivnostima, nameštanju kreveta i spremanju za spavanje. I tada se desilo! Na mom uzglavlju pojavila se niotkuda jedna mala čokoladica, koju je cimerka ko zna kad izgubila jedući u krevetu. Ali ne, to nije bila obična čokoladica, to je bio dokaz – čokoladica koja se ukazala kao znak pažnje sobarice u hotelu, mala nagradica za moj proročki rad i diskretan poke koji univerzum šalje da se zapljune u mojoj sobi. Mislim da se nikad više nisam radovala nađenoj čokoladici!

Postoji još milion malih i divnih dokaza da sile univerzuma i ja radimo zajedno na spasenju čovečanstva. Svaki put kad se neočekivano pojavi neko koga sam želela da čujem, kad me snovi upute da pozovem nekoga na koga sam skoro zaboravila, kad se desi nešto magično i prelepo ili nešto odvratno i strašno što pokrene sled događaja u kojima naučim da budem bolja i više poštujem druge, sebe ili sam život ja to upišem u dugački spisak bilateralne saradnje univerzuma i mene. Verujem da sarađuje i sa drugima, samo možda neko nije baš u fazonu da piše o tome za novine. (Ne računam one koji pišu za Treće oko.)

Pri završavanju ovog teksta, desilo se još nešto predivno i svemirski magično - na fejzbuku sam nabasala na ikone Nikole Sarića na koje malo otkidam zato što su savremene, lepe i – sasvim pristojno ukazuju na Boga. Uglavnom, pitala sam Nikolu da mi za potrebe ovog teksta da dve-tri ikone, da ih ushićeno podelim sa svima jer mi se čini kao malo proviđence što su mi se pojavile baš sada kada mi trebaju. Nikola je pristao, i dodao "nije to ništa, mene su danas zvali iz Vatikana". I eto, sve se složilo – flamingosi, pravoslavlje, palme, marksizam, Vatikan, LGBTIQ, psihodelija, Terminator 2, dizajn, mistične sekte, gazirani sok, čokoladice, Alan Čumak, televizor, veganizam i ostali užasi postmoderne. Bog postoji i mislim da je strava. Molim vas nemojte da me razuveravate, to je ružno, a možda je i malo neumesno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu