Kad mašinovođa prisustvuje smrti
fenomeni

Kad mašinovođa prisustvuje smrti

"I dalje mogu da čujem udarac i vidim krv. Nosiću tu sliku u glavi do kraja života."
15.1.17

Kad god dođe do smrtnog slučaja na železničkim prugama u Nemačkoj, nacionalna železnica Dojče Ban to nazove personenschaden — "šteta naneta osobi". Radi se o prilično trezvenom birokratskom izrazu za krvavu, ružnu i šokantnu stvarnost. Mašinovođa koji je učestvovao u smrtnom slučaju obično nosi traumu do kraja života.

Mihael Ditman, predsedavajući Sindikata mašinovađa u Kelnu rekao mi je da u Nemačkoj mašinovođe tokom karijere u proseku dožive dve smrti na šinama — neke od njih su nesreće, neke samoubistva.

Reklame

Peter Gutvaser (54) vozio je S-Ban u Berlinu 20 godina i direktno učestvovao u tri smrti na pruzi. Danas radi kao terapeut i živi sa ženom i dve mačke na obodu Berlina. Posetila sam ga da popričamo o tome kakav je osećaj pregaziti nekoga.

Peter Gutvaser kod kuće sa mačkom. Fotografije: Grey Hutton

"Najgroznije iskustvo koje sam ikad doživeo bilo je kad sam udario dva deteta istovremeno u oktobru 1996. godine", rekao je on. "Bila su to dva mala dečaka, trogodišnjak i šestogodišnjak. Malo posle jedan popodne tokom poslednje vožnje u mojoj smeni dva dečaka su iznenada istrčala na šine u igri. Povukao sam kočnicu i oglasio sirenu upozorenja, ali bilo je prekasno. Kad su dečaci ugledali voz, šokirali su se i ukočili. Čuo sam glasan udarac i nakon vremena koje je delovalo kao sto sekundi, voz se konačno potpuno zaustavio. Izašao sam i isprva ništa nisam video, ali kad sam pošao malo nazad, zatekao sam ogromnu lokvu krvi i čuo jecanje. Obojica su bila teško povređena. Stariji brat je pitao da li imam flaster za njegovog brata. Vratio sam se u svoju kabinu po prvu pomoć i da bih pozvao hitnu pomoć, ali kad sam se vratio, njih dvojica su najednom pokušala da pobegnu — u tom svom teško povređenom stanju. Hitna pomoć je uspela da ih pokupi. Kasnije sam saznao da je mlađi brat podlegao ranama. Pao je pod voz i povukao brata za sobom. Nisam sasvim siguran da li je stariji brat preživeo — mora da je imao mnogo unutrašnjih povreda."

Reklame

Dvadeset godina kasnije, zvukovi i mirisi od toga dana i danas progone Gutvasera. "I dalje mogu da čujem udarac kad se mlađi brat sudario s vozom — i dalje mogu da vidim krv", rekao je on. "Nosiću to sa sobom do kraja života, ali naučio sam kako to da kontrolišem. Dao sam dečaku ime, da bih mogao da ga pohranim i prebolim."

Gutvaserova prva nesreća sa smrtnim ishodom u ulozi mašinovođe desila se u junu 1990. godine, kad je jedna žena pokušala da otvori vrata nakon što je voz već krenuo i zaglavila se između voza i perona. U ono vreme, vrata su mogla da se otvore dok je voz bio u pokretu. "Praktično je bila zgnječena", rekao je Gutvaser. "Bio sam u šoku. Moj mozak je pokušao da mi saopšti šta se upravo desilo, ali su moje emocije to blokirale. Razgovarao sam sa tom ženom na peronu, svega nekoliko trenutaka pre nego što je stradala."

Jednom drugom prilikom, još je neko stradao u njegovoj smeni, mada je to shvatio tek kasnije. "Bio je to surfer po S-Banu, koji se pentrao po krovu voza kad je udario u signal i nastradao. Nisam imao pojma — kad sam stigao u sledeću stanicu, neko iz federalne policije me je pitao da li sam nešto primetio. Taj tip je imao 22 godine — u tom uzrastu bi trebalo da znate šta radite. Bio sam besan, nije mi ga bilo žao, da budem iskren."

Svi smrtni slučajevi u koje je Gutvaser bio upleten bili su nesrećni slučajevi, ali je tokom jedne od svojih smena prisustvovao i samoubistvu na pruzi, kada je čovek skočio na šine pred voz. Njegovo telo se odbilo od prvog voza i palo na onaj kojim je upravljao Gutvaser. "Ono što je ostalo od njega sletelo je pravo na moj vetrobran", rekao je. "Bila je to noćna mora. Moj prvi refleks bio je da uključim brisače. Morate biti pragmatični u takvim situacijama. Ljudi koji izvršavaju samoubistva na šinama zaista me izluđuju. Zašto u svoju nesreću povući sa sobom i druge?"

Gutvaseru nije ukazana nikakva psihološka pomoć posle smrtnih slučajeva kojima je prisustvovao — "Svaki put sam morao sam da odvezem voz koji učestvovao u nesreći u početnu stanicu i sam da ga očistim", rekao je on — zbog čega je zajedno sa još jednim kolegom krajem devedesetih oformio grupu za samopomoć mašinovođa. Danas je nega mašinovođa posle smrtnih slučajeva mnogo bolja — kolege preuzimaju smenu, a mašinovođe kojima se to dogodilo nudi se psihološka pomoć.

Reklame

Psiholog Vilfried Ehterhof leči ljude koji su se suočili sa smrću drugih na svom poslu i zna da to može da ostavi dugoročne psihološke traume. "Neki ljudi se pre toga nikad nisu susreli sa smrću", objasnio je on. "Kad se iznenada sretnete s njom na tako nasilan način to može dovesti do PTSP-a ili ozbiljne depresije." Eterhof smatra da pričanje o nesreći što je više moguće pomaže ljudima da nađu način da krenu ispočetka.

To se desilo i Gutvaseru — prihvatio je smrt kao sastavni deo svog života. "Kad ste mašinovođa, prosto je činjenica da bi neko mogao da iskoči pred vaš voz", rekao je on. "Ali morate da se distancirate od smrtnih slučajeva da biste zaštitili sebe. Ti ljudi su stradali — ništa ne mogu da uradim da to promenim. Izlaženje na kraj sa smrću je dugotrajan proces; radio sam marljivo na njemu. Mislim da je možda pomoglo što sam se odmalena zanimao za filozofske teme. A morate prema smrti da se odnosite malo i sa humorom. Bez obzira na to koliko je teška situacija, morate na neki način da budete u stanju da joj se smejete."

Činjenica da je Gutvasser dao otkaz na poslu kao mašinovođa i sada radi kao terapeut nema nikakve veze sa nesrećama na njegovom poslu. "Počeo sam da radim kao mašinovođa iz finansijskih razloga i zato što mi je davalo osećaj slobode. Bilo je fascinantno", rekao je on. "Ali smene su bile duge i nije to baš posao za porodičnog čoveka. Oduvek sam želeo da budem terapeut; volim da pomažem ljudima. I dalje razmišljam o ljudima koje sam video da su stradali na šinama, ali se više ne osećam krivim. Ništa nisam pogrešio. Samo sam radio svoj posao."

Reklame