Ponekad prođu dugi vremenski periodi pre nego što ponovo naletim na svoj duboki bunar tuge i onda se, odjednom, ponovo nađem u njemu. Kada sam ponovo na njegovom dnu, setim se koliko je opipljiv, osećanja da ću se udaviti u njemu i načina na koji van sebe tražim bilo šta što će mi pomoći da pobegnem iz njega. Možda neko vreme nisam osećala tugu zato što sam koristila menjače dopamina kao što su internet i ambicija, i ograničavala sebi unos hrane. Možda je ono što osećam, kad se moja tuga vrati, istina o tome ko sam zapravo; ili je ona možda samo deo mene, a postaje akutnija neizbežnim spuštanjem sa svih tih spoljnih, lažnih navlakuša. Šta god da je u pitanju, i te kako je osećam.
Ima trenutaka u mom životu kad se osećam toliko izgubljeno i toliko slomljeno da poželim da se obratim bili kome ili okrenem bilo čemu za pomoć, a upravo se tako osećam u ovom trenutku. A opet, za nekoga ko naizgled sve obelodanjuje u svojim knjigama, na Tviteru i u člancima poput ovog, ima stvari koje ne delim ni sa kim — ni sa prijateljima, terapeutima, pa čak ni sa samom sobom.
Ova tuga ne može da se podeli sa drugima delimično zato što nemam odgovarajuće reči za nju. Mogu da kažem da osećam tugu zbog činjenice da u životu moramo da pravimo određene izbore a ti izbori ponekad isključuju neke druge izbore. Mogu da kažem da osećam tugu zato što je vreme stvarno. Mogu da kažem da osećam tugu zato što moram da pođem dalje kroz život, a ne mogu da se vratim. Mogu da kažem da osećam tugu zato što postoje mesta kojima se nikad više neću vratiti. Mogu da kažem da mi nedostaju ljudi za koje sam samo mislila da ih poznajem ili koji zapravo nisu ni postojali. Sve je to istina. Ali ništa od tih reči ne može u potpunosti da obuhvati ono što osećam, zato što to što osećam kao da ne potiče sa nekog linearnog ili verbalnog mesta.
Jezik i povezivanje sa drugima su mi stotinama puta spasli život. Smatram sebe pobornikom deljenja svojih tajni kao puta ka boljitku, i zaista verujem u to. A opet, ponekad, ima dana kao što je ovaj, kad se osećam kao da mogu da prenesem to što osećam samo ako budem u potpunosti srušila granice tela, prirode i jezika. To me podseća da ću na kraju umreti sama, čak i ako budem bila okružena svojim najbližim. I to me primorava, na neki čudan način, da volim samu sebe.
A opet, moram da kažem da i dalje ne znam šta tačno znači voleti samu sebe. Ali kad se nađem na samom dnu svog psihičkog bunara, čini se da umem to da uradim instinktivno. Kako to ovaj put izgleda: spuštam se na kolena i razgovaram sa silom većom od mene same, a koja je opet istovremeno i u meni. Ako je to ništavilo, neka bude ništavilo. Ako je bog, i to je u redu. Ali na to mesto odlazim samo u očaju. Čin razgovora sa tim neodređenim mesto toliko je neopipljiv, a svet je pun toliko blistavijih stvari kojima je lakše i uzbudljivije okrenuti se, da uvek zaboravim da mogu i tamo da odem.
Ovaj put, pre nego što se setim da mogu da odem na to mesto, spoljnom svetu pružam još jednu šansu da mi olakša život sa samom sobom. Štaviše, odlazim na Tinder. Odlazim na Tinder u nadi da ću pronaći neznanca koji će isterati tugu iz mene. Odlazim tamo, jer se ponekad osećam kao da je neznanac jedina osoba koja će razumeti. Hoće li neznanac zaista razumeti? Verovatno neće. Ali neznanac je prazan prostor u koji mogu, bez reči, da projektujem ideju da me razumeju. I možda ono što osećam da mi je potrebno u ovom trenutku, možda čak i više od razumevanja, jeste da se opijem nečim blistavim.
Ilustracija: Joel Benjamin
I tako na Tinderu pronalazim zgodnog mladog neznanca po imenu Fransisko i počinjemo da razmenjujemo seksualne poruke. Već osećam opijenost, a da ga još nisam ni upoznala, samo od fantazije o toj predivnoj fatamorgani. Zaboravljam da kao i sa svakom opijenošću, na kraju neizbežno dolazi do trežnjenja, a to obično podrazumeva veću tugu nego kad sam započinjala. Osećam se zaštićeno, zato što stvari zbog kojih osećam tugu — mladost, buduća uzbuđenja, potencijalnost — deluju kao da su otelotvoreni u ovom neznancu.
Obećavamo jedno drugom da ćemo razmeniti svoje gole slike preko mejla. Dajem mu svoj anonimni mejl za seksualne poruke i čekam pola sata, zatim još pola sata, ali njegove gole slike ne stižu. Počinjem da se osećam kao luzer. Osećam se matoro i ružno, i jeste, tužnije nego što sam bila. Konačno, odustajem od svoje misije, po hiljaditi put brišem Tinder i odlazim u krevet.
Ujutro se osećam ispražnjeno. Ali dok perem zube, uspevam da se setim tog neodređenog mesta i da je jedino što mi preostaje da se spustim na kolena i obratim nečemu što je bolje od svega ovoga, uvek čisto, uvek prisutno poput sunca. Samo su ga zaklonili oblaci. I tako ispiram usta i pljujem vodu, potom se spuštam na kolena. Ostajem neko vreme u tom položaju i počinjem da govorim, ponekad bez reči, samo mrmljajući, šta osećam. Počinjem da se klatim, kao u jevrejskoj moliti, kako su to radili moji preci. To mi postaje smešno i smejem se. I to je najbliže ljubavi prema samoj sebi što ću osetiti. I ko zna da li je to uopšte ljubav prema samoj sebi, ali jeste nešto dobro.
Tri sata kasnije, osećam se nešto bolje kad mi stigne mejl od Fransiska, neznanca. Otvaram ga i nalazim dve slike kare, obrijanu i neobrijanu verziju iste kare. Počinjem da mislim kako ova kara, i neznanac kome pripada, može da me oslobodi od sebe same. Ali onda se setim kako sam se osećala sinoć kad nisam dobila kare i da bilo šta što ima moć da me natera da se osećam tako loše verovatno nije ono što mi treba.
Uspevam da se setim sile koju sam osetila u sebi jutros. Molim tu silu da mi pomogne da ne pođem putem neznanca danas: putem na kojem odgovor tražim van sebe. Molim silu da mi pomogne da obrišem kare. Brišem kare, logujem se iz mejla i kažem: "Hvala."
Kupite knjigu So Sad Today: Lični eseji na Amazonu i pratite je na Tviteru.
Još na VICE.com
Zašto je biti introvertan možda bolje po vaše mentalno zdravlje