Sport

Sve mane anti-doping mera u engleskom fudbalu

Timovi se sada kažnjavaju ukoliko ne prijave gde borave njihovi igrači.
19.3.17

U februaru je Engleska fudbalska asocijacija, pod čijom su jurisdikcijom sva testiranja koja sprovodi UK Anti-Doping, izrekla kaznu od 35,000 funti za Mančester Siti zato što u tri navrata nisu prijavili gde im se igrači nalaze. Ovo je navodno deo strožijih mera koje FA počinje da sprovodi u delo. Bornmut je 17. februara takođe bio kažnjen zbog sličnog prekršaja, a 1. februara je čak i Flitvud Taun morao da plati 4,000 funti.

Zanimljivo je da se ove kazne značajno razlikuju od onih sa kojima bi se suočio pojedinac koji počini taj prekršaj, iako klubu i igraču iste obaveze nameću propisi SADA (Svetske anti-doping agencije). Ako bi, na primer, olimpijski takmičar tri puta u 18 meseci propustio da obavesti nadležne organe o svom boravištu – kao što se Sitiju desilo – bio bi kažnjen suspenzijom nastupa do dve godine, baš kao da je bio pozitivan na testu. Isto važi i za pojedinačnog fudbalera koji igra u Premijer ligi, ako bi u tri navrata dao netačne informacije o svom boravištu.

Ova razlika u kaznenim merama za identične prekršaje narušava jedan od osnovnih filozofskih principa SADA, koja teži uspostavljanju istih pravila za ceo svet. Odakle onda toliki raskorak? Da bismo to objasnili, vratimo se na razlog zbog kog se podaci o boravištu uopšte prikupljaju.

Osnovni princip kaže da bi sportisti, ako bi znali kad se testiranja obavljaju, mogli da koriste nedozvoljene supstance u određeno vreme i u određenim dozama kako bi ipak prošli testiranje. Od 2003., SADA sprovodi nasumična testiranja nezavisno od vremena održavanja sportske manifestacije. Da bi se testiranje sprovelo, opet, neophodno je prvo locirati sportistu. Zato se zahtevaju ažurne informacije o njihovom boravištu.

Pravila se razlikuju na različitim nivoima takmičenja, ali po osnovnom konceptu sportista je uvek dužan da nadležnima javi gde će se u kom trenutku nalaziti za slučaj da oni požele da ga iznenade testiranjem. Obično je obaveza na pojedincu, ali u slučaju fudbala klubovi preuzimaju ovu obavezu. Engleski klubovi izveštavaju FA o terminima treninga, planovima za putovanje, i prijavljenom mestu boravka svakog igrača. U Mančester Sitiju su tri puta menjali raspored treninga, o tome nisu izvestili FA, i zato su bili kažnjeni.

Sve ovo zvuči logično, ali kao i brojni drugi elementi anti-doping mera, funkcioniše bolje u teoriji nego u praksi. SADA postoji upravo da bi uspostavila iste sportske standarde za doping testove širom sveta, ali to ovde nije slučaj.

Da jeste, Mančester Siti bi bio izbačen iz svih FA takmičenja na godinu-dve zbog prekršaja boravišnih pravila, a to bi bila jedna od najstrožijih kazni ikad izrečenih jednom fudbalskom klubu. Zamislite kakav bi haos izbio da se to primenjuje uvek i na svima u svetu sporta? Umesto toga, FA im je izrekla simboličnu kaznu u iznosu koji vlasnici Mančester Sitija zarade otprilike svake sekunde.

Raskorak između tretmana pojedinih sportista i fudbalskih klubova „nije idealan", smatra Verner Meler sa Univerziteta Arhus koji se bavi pitanjima dopinga. „Kako predstavnik kluba može da zna gde mu je koji igrač ako neki od njih odluče da odu u bioskop, umesto što sede kod kuće i čekaju da eventualno svrati doping kontrola?"

SADA nema apsolutnu kontrolu. Primarno im je posao da objavljuju anti-doping propise i spiskove nedozvoljenih sredstava, da izdaju akreditacije laboratorija širom sveta, i da koordinišu regionalne anti-doping organizacije. Izuzevši Olimpijske igre, sama SADA vrlo retko testira ikoga; veći deo ovog posla obavljaju regionalne organizacije koje uzorke zatim šalju u najbliže akreditovane laboratorije. Dakle, iako SADA bira šta sme da se koristi a šta ne, ona ne kontroliše ko se i koliko često testira. Testiranja su skupa, SADA ne može da priušti da na globalnom nivou sve sama radi.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film YU'll Never Walk Alone

Umesto toga regionalne organizacije – u ovom slučaju UK Anti-Doping – u saradnji sa regulativnim telima – u engleskom fudbalu to je FA – odlučuju koliko često će se testiranja sprovoditi, i kako će se kažnjavati razni proceduralni prestupi.

FA sebi daje ogromno diskreciono pravo po pitanju kažnjavanja boravišnih prekršaja. Tehnički, ovo i nije „anti-doping" situacija već više generalna omaška, tako da mogu da izreknu praktično kakvu god kaznu požele, od upozorenja do isključenja. (Ipak, pojedince koji tri puta u 12 meseci ne izveste tačno o svom boravištu suspenduju do dve godine, baš kao što je slučaj i sa olimpijskim takmičarima.)

Lako je zamisliti najgori mogući scenario: klub dopinguje igrača, onda obmanjuje FA po pitanju njegove lokacije, a kad ih tri puta za redom uhvate u laži plate simboličnu kaznu. Ovako nešto bi bili ekstremni slučajevi, ali aktuelni sistem praćenja boravišta u kombinaciji sa retkim nasumičnim testiranjem ipak omogućava sistematski doping.

Prošle sezone je pod okriljem FA bilo obavljeno 2,442 testiranja na doping, iako raspodela nije ravnomerna od lige do lige. U sistem ulazi kako prvi tim svakog kluba, tako i mlađe kategorije i ženske selekcije, pa je matematički nemoguće da su imali pod nadzorom sve fudbalere te godine.

Iako sama cifra 2,442 zvuči visoko, nije u pitanju veliki broj testiranja. Prosečno bi testirali 47 puta nedeljno. Već u prva četiri ranga takmičenja u Engleskoj postoje 92 tima. Čak i kad da su se sva testiranja obavila u ovim ligama i klubovima – a nisu – to izađe negde na po jedno testiranje svake druge nedelje za svaki tim od 25 fudbalera. Čak i ova procena je apsurdno optimistična; stvaran broj je verovatno mnogo niži ako se uračunaju mlađe i ženske selekcije. Kad je testiranje do te mere retko, lako bi bilo uspostaviti ciklus malih doza da bi se uvek pišalo čisto.

Shodno tome, pozitivnih rezultata doping testa u fudbalu jednostavno nema. Sajt FA kaže da je bilo šest prekršaja vezanih za doping od 2012. godine do danas (na 7,745 testova). To je tek 0.077% testova koji rezultuju kaznom, što je negde ravno verovatnoći da će vam člana porodice udariti grom.

Teško se išta nađe bez testiranja // fotografija Džo Kamporeale / USA TODAY Sports

Van UK, fudbal statistički ne stoji mnogo bolje. U okviru UEFA takmičenja, odnosno Lige šampiona i Lige Evrope – prikupljeno je 2,388 uzoraka iz sezone 2014/15, a od njih nijedan nije bio pozitivan.

FIFA baza podataka kaže da je u kalendarskoj godini 2015 bilo testirano 32,632 uzorka širom sveta, od kojih je 70 bilo pozitivno na supstance koje unapređuju performanse (osam ih je bilo pozitivno na kanabis, koji iako zabranjen ne unapređuje performanse). Ko broji, to je procenat uspešnosti od 0.22%.

Poređenja radi, SADA testiranja olimpijskih takmičara na godišnjem nivou daju pozitivne rezultate u 1% do 2% slučajeva, nekih 4 do 9 puta češće nego u fudbalu. Nepoznato je koliko se u fudbalu zaista koristi doping, ali anonimne ankete ukazale su na to da Olimpijci svesno koriste nedozvoljena sredstva u procentu između 29% i 45%.

Iz svega ovoga, možemo zaključiti ili da se fudbaleri prosto ne dopinguju – uopšte – ili da sistem testiranja ne funkcioniše. Ako se uzme u obzir poslednjih stotinak godina istorije sporta, jasno je da je zaključak broj dva mnogo verovatniji. Zašto je onda, čak i po niskim standardima doping testiranja, ono u fudbalu posebno neefikasno?

Sportske organizacije su motivisane da kažnjavaju doping samo ako javnost, odnosno sponzori, smatraju da je doping problematičan. U evropskom fudbalu, malo ko bi rekao da doping predstavlja problem. Naprotiv, moglo bi se reći da je uz promenu ishrane i treninga upravo doping učinio igru bržom i zanimljivijom – igrači su sposobni da trče duže i češće, pa su rasporedi takmičenja sve gušći.

Ne isplati se da FIFA ili FA ili bilo koje drugo regulativno telo pokuša da zavede red kad je u pitanju korišćenje sredstava za unapređenje performansi. Slično kao što iz MLB nisu hteli da suzbiju korišćenje steroida u sred houm ran ere. Brend bi samo bi oštećen, a gnev moralizatora bio bi nekontrolisan.

Tako se vraćamo na boravišne prekršaje. Simbolične kazne ilustruju sa koliko želje FA uopšte pokušava da uđe u trag korisnicima dopinga. Jasno se vidi nemara sa kojim se nadležni organi bave procedurama doping kontrole. Klubove mrzi da ažuriraju informacije o lokaciji igrača, a savez mrzi da ih ozbiljno kažnjava pa ih pušta da se izvuku. Uvek je ista priča sa dopingom – nikome ništa ne smeta, sve dok odjednom ne počne svima strašno da smeta.

Glavna fotografija Dan Hamilton // USA TODAY Sports

Još na VICE.com

Engleska divlja strast: praznični fudbal

Bio sam (prvi) srpski fudbaler u Albaniji

Ove pčele igraju fudbal i fantastične su