FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

Rekvijem za makedonski vazduh

Poslednjih godina Skoplje je uglavnom posmatrano kroz prizmu stvaranja 'balkanskog Diznilenda', arhitektonskog upropaštavanja gradske jezgre koju makedonske vlasti predstavljaju kao političko-turistički projekat bildanja nacionalnog identiteta. U...
17.1.15

Poslednjih godina Skoplje je uglavnom posmatrano kroz prizmu stvaranja 'balkanskog Diznilenda', arhitektonskog upropaštavanja gradske jezgre koju makedonske vlasti predstavljaju kao političko-turistički projekat bildanja nacionalnog identiteta. U pozadini ovog procesa, a donekle i kao njegova posledica, makedonska prestonica polako postaje jedan od najzagađenijih gradova u Evropi i svetu, pa smo proverili kako se s time nose njegovi stanovnici.

Reklame

Proleće je u decembru. Ne parafraziram Džonija Štulića samo zbog toga što je neuobičajeno toplo za ovo doba godine. Setio sam ga se jer se nalazim na noćnom letu između Zagreba, grada koji ga je lansirao na panteon balkanske rock mitologije, i Skoplja, grada u kom je rođen i u kom ga i danas najviše vole. Uzleteli smo u 21:10, u vedro nebo prepuno zvezda, ali ne znamo da li ćemo sigurno sleteti, jer u poslednjih pet dana skopski aerodrom primio je tek trećinu uobičajene količine letova.

Foto Bojan Stilin

Razlog je, baš kao i prošle godine u ovo doba, ogromna koncentracija lebdećih čestica tipa PM10, čiji nivo u atmosferi iznad Skoplja, prema merenjima tog dana, iznosi 160 mikrograma na 1 kubni metar. Referentne mere Agencije za zaštitu zdravlja SAD-a, koja je klasifikovala količinu ovih čestica prema opasnosti za zdravlje, kažu da ova količina spada u kategoriju 'nezdravo', tj. da bi deca, srčani i plućni bolesnici trebali izbegavati boravak na otvorenom. Sreća moja pa ne idem u 50 km udaljeno Tetovo, gde je tog dana izmereno više od 400 mikrograma, količina zbog koje bi po istoj klasifikaciji vlast trebala zabraniti ljudima da izlaze na ulicu. Neće me previše utešiti ni činjenica da je u Skoplju tek šezdesetak dana godišnje koncentracija PM10 manja od dozvoljenih 50 mikrograma, zbog čega su se letovi skoro celu prošlu zimu preusmeravali u Sofiju, Ohrid ili Prištinu.

U vreme prošlogodišnje eksplozije zagađenja, Makedonci su se tešili činjenicom da nisu najgori od sve dece – u Sarajevu su tada merene još veće vrednosti, a i drugi veći balkanski gradovi bili su omotani u smog. Ipak, naš avion leti nad Banja Lukom, Sarajevom, Mostarom, Podgoricom i Prištinom na visini od 7500 metara, i kroz prozor kao na dlanu vidimo osvetljene mape svih tih gradova. To nije slučaj sa Skopljem – zadnjih 15 minuta leta konture grada promiču kroz za sletanje neuobičajeno rastresite i tmurne oblake, sve dok avion ne dotakne pistu i u magli ne ugledamo aerodromsku zgradu. Izlazim iz aviona, i pluća mi oplahne brutalna doza hemijskih jedinjenja koji ne daju kiseoniku da poništi vazdušni pritisak od leta. A ovo je bio vedar dan.

Sutradan se upućujem kod kume koja živi u brdskom delu naselja Kozle, smeštenom na pola puta između centra grada i planine Vodno, nekad oaze čistog vazduha, a danas poligona divljeg urbanizma. Odgovor na pitanje o razlozima zagađenja prvo tražim od dobroćudnog taksista, jer taksisti u Skoplju, baš kao i u svakom balkanskom gradu, sve znaju.

Reklame

'Brat, ovaa naselba ti vikame 'špansko selo', počinje dok jednom rukom rola volan i šalta brzine, a drugom na mobilni instruiše kolegu koji treba pokupiti klijenta u nekoj vukojebini na kraju grada. Objašnjava da su taj deo grada nakon velikog zemljotresa 1963. izgradili i urbanizovali Španci, no u to vreme se nije preterano vodilo računa o ekologiji, pa se stanovništvo i dalje uglavnom greje na kruta goriva. Kuma dodaje da grejna sezona ovde počinje već u oktobru, kad je napolju najmanje 15 stepeni, ali lokalci ne mogu pobeći od navike da nalože smederevce ili prastare, nikad očišćene kaljeve peći.

Pogled s ruba ovog naselja, na nadmorskoj visini od oko 300 metara, otkriva stvarne razmere zagađenja. Nad gradom zlokobno pliva beli dim kao da se iščekuje objava novog Pape, smog se zavlači po haustorima i ulazi u stanove. Umesto fascinantnog pogleda na grad u kotlini, vidite samo konture najviših zgrada i 'smoke on the water' nad Vardarom, a još gore se osećate kad se novom, ušminkanom gradskom žičarom popnete na vrh planine Vodno. Tamo okrenete leđa gradu, i pogledate u suprotnom smeru, prema snegom okopnelim šarplaninskim vrhovima, perspektiva je bistra, smoga i otrova nema na horizontu. Sve što možete je da se nagutate nešto kvalitetnijeg kiseonika i spustite u grad kroz slojeve zagađenja, a onda štipaljka na nos i – teraj dalje.

Kozle i ostali kvartovi bliži planini su za ostatak grada mila majka. Više o tome će vam reći stanovnici naselja Lisiče i Gazi baba, u kojemu je nemoguće otvoriti prozor a da vas ne zapljusnu izduvni gasovi toplana, cementara i drugih otrovnih industrijskih postrojenja. Gospođa Vera Tuševska, koja stanuje u blizini industrijskog kompleksa Železara, u priloženom videu priča kako niko više ne zna šta se tamo proizvodi. Zna samo da je u njezinom komšiluku u poslednjih godinu dana od raka bubrega umrlo četvero ljudi, što se nadovezuje na podatke Instituta za javno zdravlje, koji kažu da je 2012. zbog nepravilnog disanja, astme i bubrežnih oboljenja čak 70 hiljada stanovnika ovog grada posetilo doktora, a 55 posto dece do šest godina ima ili je imalo neku bolest dišnih puteva.

Kako je moguće da u urbanizovanoj zoni u kojoj živi više stotina hiljada ljudi postoje fabrike koje nemaju ugrađene katalizatore, pitajte državu, koja ove godine nije kaznila ni jednu firmu zbog trovanja građana. Državu koja je propisala da auto ne može biti registrovan bez motora po Euro V standardu, dok se Skopljem i dalje voze stotine fića i jugića starih 30 i više godina. Državu koja je svoj glavni grad opsesivnim stvaranjem baroknog Skadra na Bojani pretvorila u najveće balkansko gradilište, kome fale razumni i stručni urbanistički planovi. I taka natamu, što bi rekli domaćini.

Sve ovo možda i ne bi bilo toliko tragično da se ne radi o zemlji koja poseduje vrhunsku kombinaciju poljoprivrednog zemljišta i klime, što rezultira i dalje najkvalitetnijim voćem i povrćem u regionu. Za par godina ne samo da će Makedonci morati naricati nad podacima Svetske banke, koji kažu da je povećana koncentracija otrovnih čestica odgovorna za oko 1.350 smrti godišnje. Za par godina ćemo se i mi ostali, koji obožavamo šopsku salatu, žoltu rakiju i vino, morati zapitati – odakle je ovo ubrano?